Застава на пола димњака

Пише: Пљевљак

Право питање за све нас Пљевљаке требало би да гласи какву емоцију свако од нас осјећа према  сивом димњаку термоелектране. Да ли он у нама буди позитивне емоције? Да ли је баш он нешто што једва чекамо да угледамо кад се враћамо из далеких градова? Да ли нам је на лицу осмјех када долазећи са југа земље у Пљевља и кад стигнемо у Оџак и кад истовремено угледамо димњак и осјетимо непријатни мирис ваздуха или кад долазимо са сјевера и спуштајући се кривинама низ Трлицу угледамо море магле из кога само штрчи димњак који у небо избацује таман дим, а онда иза лакат кривине улетимо у море магле и опет онај мирис.

Шта уствари представља тај високи, сиви димњак за сваког Пљевљака?

За мене, лично, он одсликава централну власт, владу, главни град –Титоград, а данас Подгорицу. Када је у 1976. године неко из централне власти одлучио да сагради термоелектрану у Пљевљима и то у срцу пљеваљске котлине, није питао Пљевљаке. Неко ће рећи, па у Титово вријеме није било референдума, није било демократије, о свему су одлучивали они „горе“. Да ли је међу тим „горе“ било неких Пљевљака, који би се побунили за овакво решење или је најважније да у Пљевљима има угља, а електрана ће бити саграђена што ближе руднику да се смање трошкови.

Иако су у тадашњој држави постојали строги закони, стандарди и прописи у пројектовању, грађевинарству, електроенергетици и екологији, скоро да ништа од тога није испоштовано. Становништво које је  до тада живјело од пољопривреде прије свега (не треба заборавити да је пљеваљска долина била озбиљна житница, па одатле и име града-пљева од жита), али је била значајна и индустрија, грађевинарство, рударство и сви се сјећамо да су цвјетали ШИК „Велимир Јакић“, Рудник угља, Грађевинар, Монтер, Превоз, Циглана, Цементара и многи други.

Пљевља су постала највећи индустријски центар Црне Горе, док је пољопривреда стагнирала,те се сврстала међу три најзагађенија града СФРЈ. Маћехински однос Титограда се није мијењао према граду за кога његови становници кажу да је саградио пола Црне Горе. Идеја о градњи крака пруге до Пријепоља остаће  недосањани сан. Сви околни градови који су имали пругу су се на рачун Пљеваља развијали,а да нису имали ни приближно толике привредне потенцијале као наш град. Старији грађани се сјећају као су камиони Превоза шпартали према Пријепољу са најбољим угљем за огрев у држави.

Тих година чувена је анегдота кад су се побунили просветни радници у Пљевљима зато што су им плате биле мање него код просветних радника са друге стране Јабуке, тј.  у Пријепољу, па им  је тадашњи предсједник општине Марковић одговорио: „Па гдје сте видјели јабуку румену са обје стране“.

Управо почетак градње термоелектране као да јеозначио крај  дотадашњег демографског раста у Пљевљима јер је на Попису 1971. године живјело највише становника у општини, а од тада почиње стрмоглави пад све до данашњег дана.

Да будем искрен, број становника већине градова сјевера Црне Горе се смањивао, док се број становника  Подгорице и прииморских градова повећавао, али ниједан град са сјевера није имао такву изражену депопулацију становништва, као Пљевља. Наравно, становништво се селило не само на југ него и у Београд, Сарајево као и широм свијета.   

Пљевља су некако успјела да преживе све ратове у окружењу, бомбардовање, хиперинфлације и санкције које је трпјела тадашња држава, дочекала су вишестраначки систем, демократију, самосталност Црне Горе, али већина ових предузећа као и бројна пољопривредна газдинства нису. Нове демократске власти, које су наследници оних истих комуниста, су све вријеме оптуживали заједничку државу и Србију за све лоше ствари које се догађају Пљевљима, али од самосталности Црне Горе 2006. године судбина је била у њиховим рукама, а да ли се нешто промијенило.

Тако долазимо до ситуације да су велика предузећа Грађевинар, Монтер, Циглана, Цементара, Шупља стијена, Превоз затворена и у стечају, док је ШИК „Велимир Јакић“ у рукама тајкуна блиског владајућој породици, док је акционарски власник Рудника угља и Термоелектране Ацо Ђукановић.

Централној и локалној власти су уста била пуна ЕУ,  стандарда, поглавља, еколошких прописа, али у нашем граду се није ништа промијенило. Настављен је тренд из комунистичког периода да предсједник општине, директори Термоелектране и Рудника буду постављани и бирани од стране Владе из Подгорице и за њихово послушно и одано служење централној власти буду награђивани намјештењима у Подгорици, гдје су добијали станове, боље положаје, министарска мјеста, послове за чланове породице, заборављајући на све проблеме које су мучиле становниике родног града  и у којесу  се враћали само у вријеме предизборне кампање.

Данас је Пљевљацима понуђена нова шарена лажа у виду градње Блока 2 Термоелектране и изградње топловода,  као да ће то ријешити све проблеме града. Напротив, просјечан човјек не зна да је сада у свијету електрична енергија добијена из термоелектрана убједљиво најскупља, а пошто наш регион тежи уласку у ЕУ онда ћемо морати да поштујемо њихова правила пословања, па ће се на јединственој берзи електричне енергије ускоро наћи и Црна Гора, гдје ће примат имати редом од најјефтиније, енергија из обновљивих извора енергије, нуклеарне електране, хидроелектране, електране на природни гас и на крају термоеелектране као произвођачи најскупље електричне енергије, па потрошачи електричне енергије у Црној Гори као и у ЕУ, ће на берзи куповати електричну енергију која је најјефтинија у том тренутку на берзи, а то сигурно неће бити енергија из наше Термоелектране. Да подсјетим, у циљу умрежавања нашег електропривредног система са системом земаља  ЕУ је и постављен подморски високонапонски кабл према Италији.

Оно што је најбоље од свих закона и прописа које нуди ЕУ су уствари еколошки стандарди. Да централна власт у Подгорици, као и њени послушници са локалног нивоа у Пљевљима имају озбиљну намјеру да испоштују све те стандарде и приступна поглавља онда би у складу са ЕУ стандардима и правилима струке, филтери на димњаку о коме пишемо били много квалитетнији, функционалнији, али и скупљи, одлагалишта пепела и шљаке не би били на постојећим локацијама (Маљевац, Трлица..тако  да сваки мали вјетрић може да их врати назад у град и у плућа његових становника, тачно би се знало како се ради одпепељавање и одмуљивање шљаке и пепела, све откривене површине Рудника угља као и постојећа одлагалишта пепела и шљаке би морали бити озелењени, тј. апсолутно покривени зеленом травнатом површином и посађено ниско растиње, постојали би филтери и колектори за пречишћавање иотпадних вода из електране итд. Но, све ово кошта власт у Подгорици, којој још увијек не пада на памет да уради нешто по овом питању јер Пљевљаци ћуте и гласају ту исту власт која се на овакав начин односи према њима, док локални послушници ћуте и климају главама, чекајући да им се оконча мандат и да с породицом покупе кофере и оде у Подгорицу.

У наредних 20-30 година, чак и ако Влада буде испоштовала све ове еколошке прописе, због берзанског пословања куповине и продаје електричне енергије, Термоелектрана ће морати да стави катанац на врата и да отпушти све раднике јер неће моћи да испрати овај начин пословања. А да ли ће тада бити још неки Пљевљак у граду да види када се одсвира крај?

И на крају свега, данас на  Дан државности Црне Горе, на том истом димњаку који нас трује и који симболизује све оно лоше што нам се десило је осванула застава Црне Горе дужине 50 метара. Наша држава је како пише у  Уставу и еколошка држава.

Дакле застава еколошке државе Црне Горе је на пола димњака који не задовољава ниједан еколошки стандард.

Овде нема везе ни то што су Пљевља ушла у састав Црне Горе 1913. године, ни што се таква застава нијевиорила у Пљевљима прије 2006. године, ни да ли нам је ближа Подгорица, Београд или Сарајево, ни којој вјери, народу и партији припадамо, ово је нешто друго.

Ово је класичан  садизам који спроводи Влада над становницима Пљеваља, ово је иживљавање над здравим разумом, гдје власт еколошки, привредно, демографски и културно разорен град од стране те исте власти која се не мијења 30 година, тражи од њених становника да се поклоне застави на пола димњака као да је за нас дан жалости и као да нам служе колективно опело или џеназу,као да смо одавно прежаљени и умрли,  а самим тимпоклањајући се застави  да се поклонимо и димњаку који за њих прави паре, а нас трује.

Хоћемо ли се ми Пљевљаци наставити понашати као да патимо од Стокхолмског синдрома (пихолошко стање гдје се талац зближава и емотивно веже за отмичара) од нас зависи.

Пљевљаци, има ли нас?

Прочитајте ЈОШ:

Говор некадашњег предсједника Скупштине Марка Ђукановића: Црна Гора вјековима водила јуначку борбу да сачува посљедњу стопу српске земље, српске слободе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: