Zaštićeni haški svedok KW-568: Lov na Srbe u Sarajevu bio je – državni posao

Piše: Dragan Vujičić

– DOBROVOLJNO sam došao u Beograd da svjedočim o zločinima koje su „moji“ počinili nad Srbima i nad čovječnošću tokom rata u Sarajevu. Kao pripadnik obezbjeđenja Alije Izetbegovića imao sam prilike da u više navrata čujem šta je naređivao potčinjenima i kako su režirane Markale.

– Bio sam tu kada je Naser Orić dobijao uputstva od predsjednika i Reisa Mustafe Cerića da pravi ršum oko Srebrenice i provocira akciju sa druge strane. Vidio sam zločine nad pripadnicima vašeg naroda i sve do 2010. vjerovao sam da će neko i „našim junacima“ stati u kraj. Nije se dogodilo i zato sam došao.

Ovo je deo monologa zaštićenog svedoka KW-568, pripadnika Alijine pretorijanske garde iz jedinice „Biseri“, na početku ekskluzivne ispovesti.

Kada se u Haškoj sudnici na procesu Radovanu Karadžiću 2014. a potom i Ratku Mladić 2015. pojavio zaštićeni svedok odbrane pod šifrom KW-568, sud je reagovao tako što je u najvećem delu svedočenja „isključio“ javnost.

Objavljeni su samo delovi njegove priče koji govore o pripremi klanice na pijaci Markale februara 1994.

Reči Mustafe Cerića: „Alija, uzmi se u pamet. Nas dnevno gine 50 do 70 i niko ne zna za to. Ako nas na jednom mjestu pogine 200, ceo svijet će znati!“ – na koje je ukazao ovaj čovek, učinile su da Tužilaštvo Haškog suda konačno odustane od pripisivanja krivice za ovaj zločin srpskoj vojsci.

Međutim, o mnogim drugim strahotama u Sarajevu je govorio Alijin telohranitelj. One su ostale pohranjene u arhivi Haškog suda. To je bio razlog zbog koga je odlučio da priča.

Susret sa Alijinim „bodigardom“ ugovaran je dugo. Dogodio se tako što je ovaj novinar par sat ranije dobio poruku da ponese pasoš i ostavi mobilni telefon u Srbiji.

Džip sa pripadnikom MUP i advokatom Goranom Petronijevićem, pojavio se ispred redakcije u dogovoreno vreme.

– Sada živim u trećoj zemlji. Svi su me se odrekli u porodici a mislim da cijelo Sarajevo zna ko sam. Nisam dinar ni tražio ni dobio za svjedočenje i stalo mi je da se to zna – počinje ispovest čovek u srednjim šezdesetim godinama, nekada atleta, košarkaš, i lični pratilac Alije Izetbegovića od  maja 1992. do juna 1994.

On govori da je od 2012. u statusu zaštićenog svedoka. Kaže da ga je u jedinicu „Biseri“ preporučila činjenica da je vešt na pesnicima a Alija ga je odabrao da ga prati u šetnjama gradom jer mu je, onako visok i krupan, ulivao poverenje.

U šetnjama muslimanskog predsednika BiH, najčešće sa reisom Mustafom Cerićem, pričalo se skoro uvek o tome kako iznuditi vojnu intervenciju NATO protiv Srba. Na samom početku rata bilo mu je jasno da je rat verski i do poslednjeg Srbina.

– Baš posljednji Srbin u Sarajevu, u opštini Stari grad bio je Zdravko Knežević, moj prijatelj i drug iz jedinice „Biseri“. Bili smo nerazdvojni. Zdravko je ostao „kod nas“ zbog cure, ljepotice koju je ludo volio. Drugi Srbin koji je ostao na Starom gradu bio je njegov otac. Sa Zdravkom sam se zavjetovao da „ko ostane živ“ posvjedoči šta je stvarno zbivalo Alijinom Sarajevu. Jer, obojica smo gledali zločine nad Srbima i nad „našima“ koji su aranžirani u sefu Narodne banke u centru Sarajeva. Tamo je Alija smjestio svoj štab.

„Pretposlednji“ Srbin u sarajevskom Starom gradu, otac Zdravka Kneževića iz „Bisera“, poginuo je na Markalama 1994. od Alijine granate ispaljene iz Mrkovića. Brzo posle njega stradao je i Zdravko na ulazu u tunel preko aerodromske piste. Mali geler mu se zaustavio u srcu.

Za „Proklete Markale“, kako ih naziva sagovornik, on je znao nekoliko dana ranije. Uz Aliju je prisustvovao prvom pokušaju inscenacije srpskog napada na pijacu kada je granata sa Mrkovića umjesto među ljudima završila na krovu obližnje zgrade. Tada nije slutio da će otac njegovog najboljeg prijatelja nastradati u ponovljenoj „predstavi“.

– Pijaca je bila idealna da se ubije mnogo ljudi i da Alija poslije moli za stranu interveniciju – seća se KW-568 okolnosti. – Alija i Reis Cerić pozvali su kod sebe Mustafu Hajrulahovića  (Talijana), da on, kao artiljerijski oficir, odradi posao. Određeno je da se gađa sa linije Špicasta stijena iz sela Mrković jer je tu bila blizu linija razdvajanja. Slušao sam kako naš vjerski starješina ubjeđuje predsjednika „da mi ionako svaki dan gubimo na ulici 50-tak ljudi i da će ovi kao šehidi otići za dobro djelo“.

– Ostalo je organizovao Hajrunović. U oba navrata Malezijski bataljon UNPROFOR bio je na dežurstvu a kako pretpostavlja sagovornik, „njegovi“ su „pojačali“ minu nekim eksplozivom ispod tezgi. Ne zna zasigurno…

Inscenacije navodnih srpskih zločina u centru grada za potrebe stranih TV kamera počele su u maju kada je „grad zatvoren“ iznutra i spolja. U prljavštine „svojih“ KW-568 uverio se odmah u junu kada je dolazio predsednik Francuske Miteran u pokušaju da dogovori neki mir.

– Prije nego što Miteran sletio u Sarajevo, Alija Izetbegović sa reisom Cerićem i ostalima je dogovorio da treba što više izazivati Srbe da gađaju ciljeve po gradu ne bi li do intervencije ipak došlo. Naredili su Juki Prazini da montira na kamione i džipove mitraljeze i minobacače 84 mm (manjeg kalibra) i da njima gađa iz kruga bolnice ili sa prometnih raskrsnica – nastavlja svedok.

– Scenario je uvijek bio isti. Zatvorili bi raskrsnicu za promet desetak minuta i pucali sa kamiona na srpske položaje, pa bi se onda povukli pustivši raskrsnicu u promet. Tada se ginulo jer su Srbi uzvraćali – tri granate za jednu.

Nekadašnji pratilac muslimanskog lidera , slušao je i gledao, veli bar tri puta, kako Alija naređuje Juki Prazini da što više izaziva Srbe.

Bio je prisutan,u dva navrata kada je to isto naređivao Prazininom nasledniku Kerimu Lučareviću.

Pokojni predsednik „multietničke“ Bosne nije krio od najbližih saradnika da za njega u stvaranju bosanske države, „nijedna žrtva nije velika“.

Kako dalje navodi svedok , „čišćenje“ centra grada od Srba bio je „državni posao“ već u maju 1992. Jedinica „Biseri“ imala je zadatak da spreči svaki rizik da iz nekog stana u višespratnicama u okolini neko ugrozi Izetbegovića i „Biseri“ su bili ti koji su „češljali“okolne solitere.

– Poslije granatiranja Alijinog stana, rješeno je da se on preseli u podrum Centralne banke. Prije toga trebalo je provjeriti sve stanove iz kojih se moglo pucati na ulicu u kojoj je ulaz u podrum. Naselje koje je imalo pogled na tu uličicu zove se „Sunce“ i bilo je izgrađeno za visoke oficire JNA. I ja sam učestvovao u pretresu stanova – priča dalje on.

Pod opravdanjem da vojne stanove „štite od pljačkaša“, „Biseri“ su sve vredne stvari iz zgrada popljačkali i prebacili u bazu. Bilo je mnogo zlata i vredne robe, četrdesetak skupocenih bundi…

U domovima su zatekli „par starijih“ ljudi, ali nisu ih dirali. Matrica za zločine napravljena je nešto kasnije.

– Otprilike naši su dogovarili da pošalju nekog da navodno puca snajperom sa zgrade po gradu – objašnjava svedok. – Tada bi u soliter ulijetali „specijalci“ i išli od srpskog stana do srpskog stana. Nekada bi privodili „osumnjičene“ a nekada su ih jednostavno bacali sa krovova.Tako je to čišćeno!

Bruno Vekarić nezainteresovan

– NAIVNO sam mislio da će poslije rata svako odogovarati za ono za šta je kriv. Kada su uhapsili one „naše“, generala Sefera Halilovića, Nasera Orića i još dvojicu–trojicu, rekoh, došlo je to vrijeme. A oni ih u Hagu sve oslobodiše. Vratiše se ovi, gori i crnji. Gledao sam to uz kafu u kafani „Kod Jele i Bege“ u Hadžićima i tu mi se smučilo. Odlučio sam da svjedočim – priča ovaj čovek.

KW-568 se seća susreta sa Beogradom kroz smeh. Bruno Vekarić, koga je tražio u Tužilaštvu za ratne zločine u nameri da se javi da svedoči, nije se udostojio ni da ga primi u kancelariji. Poručio mu je da napiše što zna i ostavi na pisarnici a on će mu javiti da li je potreban.

– Gdje da napišem da stanujem. U parku? I, odoh u Palatu pravde, kad tamo isto. Uđem u pravu advokatsku kancelariju i pitam zna li iko gdje radi Goran Petronijević. Njega sam jedino znao. Čovjek me uputi uz riječi: „Gdje si dosad, pohapsiše pola Srbije!“

Sveska i 50 evra

Advokat Goran Petronijević kaže da ni on nije odmah poverovao čoveku iz Sarajeva već mu je dao svesku i 50 evra da „prespava“ pišući o čemu hoće da govori.

– Prvo smo ga mi vodili na poligraf a onda je prošao policijski i posle su ga i u Hagu stavljali na mašinu – govori advokat. – Najgore je bilo na suđenju Mladiću. Sudija Ori je dva sata uzalud pokušao da ga diskredituje. Našli su rešenje za njegovo svedočenje tako što su isključili javnost.

U Biserima bili i Sidran i Hadžiabdić

ALIJINOM jedinicom „Biseri“ komandovao je Haris Lukovac, predratni specijalac. Brojala je oko 120 ljudi od kojih su 80 njih bili zarad obezbeđenja predsednika i zgrada vlade a ostali kao „guzonjini sinovi“.

– Među „Guzonjinim“ sinovima bili su i Abdulah Sidran, fudbaler i trener Hadžiabdić i drugi koji su imali baš jaku vezu. „Biseri“ su bili elita, uvijek sa dobrom kuhinjom a bilo je i popljačkanog pića. Abdulah Sidran je bio koristan. Igrao je šah sa nama – uz osmeh je ispričao KW-568.

Izvor: Sve o Srpskoj