Зашто Београд ћути о случају Бранке Милић

Пише: проф. др Дејан Мировић

Пензионерка, самохрана мајка и бака Бранка Милић је рођена 1955.годинре.

Радила је као грађевински техничар у Новом Саду у фирми Урбиспројект. Као један од најбољих и најпоштенијих радника изабрана је за председника синдиката. Због указивања на малверзације у фирми која је имала ослонац у тадашњем руководству Новог Сада (које је предводила перјаница СРС сада председник Народне скупстине Маја Гојковић) Бранка је незаконито изгубила посао што је и утврдио Суд 2008.

Она истовремено као самохрана мајка подиже своју ћерку која завршава факултет као један од најбољих студената. Године 2012. одлази у пензију и придружује се Еколошком покрету у Новом Саду. Ова пензионерка никада осуђивана и без прекршајне и кривичне пријаве у животу долази у Црну Гору 2016. године.

Ухапшена је и одведена у злогласну бетоњерку где је држана три дана без обавештавања породице. Након тога проводи годину дана у самици у нељудским условима. Почиње штрајк глађу и тек после интервенције митрополита Амфилохија већ тешко нарушеног здравља је пуштају из притвора.

У међувремену, десетак пута јој мењана квалификација кривичног дела што није забележено ни у Хашком трибуналу. Оптужена је на основу сведочења криминалца и убице Синђелића који је вецину оптужених видео први пут на суђењу.

Оптужницу као да је писао неко „маштовит“ попут Бебе Поповица. Тврдило се да је Москва која има обавештајног генија Сноудена и планетарне полуге моћи које чак ни Вашингтон не може да савлада у свом предворју у Венецуели, ангажовала једну српску пензионерку да сруши режим Мила Ђукановића.

Коначно, након примитивне тортутуре од стане судског вештака Бранка Милић се склања у српску амбасаду. Ипак, тамо није дочекана као српски држављанин коме треба помоћи на основу члана 13 Устава Србије (који налазе заштиту српских држављана у иностранству) већ као незвани гост коме је додељено 8 квадрата за живот. Ово није изненађење када се узме у обзир како се Београд понашао према Бранки Милић.

Конзул Србије Драгана Вапа је наговарала да призна кривицу у затвору. Карикатурални министар иностраних послова Дачић никада није одговорио на њене молбе за помоћ. Предсједник Вучић је игнорисао писмо ћерке Бранке Милић.

Није поменуо њен случај ни током три сусрета са Ђукановићем у току задња два месеца у Тирани, Јерусалиму и Бриселу. Напротив, српски председник је свог колегу описао као цивилизованог човека иако његов режим врши најпримитивнију тортуру над једном српском држављанком и пензионерком.

Тај наводно цивилизовани човек предводи режим који врши тортуру над другим српским држављанима оптуженим у фарси Државни удар, српским опозиционим лидерима у Црној Гори и покушава да отме цркве у Црној Гори.

Истовремено, српски председник је показао велику бригу за албанске држављане у Драчу, чак им је упутио и значајну финансијску помоћ. Нису се за ове четири године огласили ни такозвани борци за људска права из Друге Србије.

Ови савезници и радо виђени гости Ђукановића и његових медија, ћуте о кршењу људских права у слуцају Бранке Милић

Латинка Перовић ,Соња Бисерко, Чанак, Чеда, Душан Јањић ,Јакша Шћекић, Бошко Јакшић и слични упадљиво ћуте о прогону једне српске држављанке који траје четири године. Ипак непрестано деле моралне лекције о стању у Црној Гори.

Зато се може закључити да је случај Бранке Милић најбољи пример како је жалосно и скандалозно стање људских права у Србији и Црној Гори. Он је и пример да власти у Београду и Подгорици немају ни хришћанске самилости и елементарне савести или емпатије која би им наложила да коначно реше случај пензионерке која је прогоњена већ четири године иако нема ниједног материјалног доказа против ње.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: