Зашто ће притисци на СПЦ у Црној Гори бити настављени и поред Темељног уговора

Потписивање Темељног уговора између Српске православе цркве и Владе Црне Горе је само један од сегмената који може помоћи у заједничком просперитету Црне Горе, јер и црква и држава имају своју улогу да се оствари бољитак живота за грађане, каже за Спутњик Борис Брајовић, професор на Филозофском факултету у Никшићу.

Брајовић, међутим, упозорава да се тај однос не завршава потписивањем Темељног уговора, већ се појављују и друге стратегије које не желе да црква буде држави пожељни партнер за побољшање односа у друштву.

„Свједоци смо свакако да су промјене у црногорском друштву и односу цркве и државе коријените, у смислу да је статус цркве регулисан на одређен начин. Али цркви није довољно да само регулише свој правни, социјални, егзистенцијални статус, већ је цркви потребно И да живи у једном друштву које ће имати осјећај за другог, па и за различито. Ми видимо да су промјене након 30. августа 2020. видљиве, људи су се ослободили, ослободили се нечег што их је жуљало 30 година, а то су биле разне врсте диксриминација у црногорском друштву – није само СПЦ имала тих проблема са својих пет епархија, већ и друге вјерске и насционалне заједнице“, објашњава он.

Црква жели, како истиче Брајовић, да дјелује и живи у друштву у коме ћемо бити беновалентни једни према другима.

„Али видимо да Савјет Европе доноси последње двије резолуције у којима на изричит начин стигматизује СПЦ и посебно њен односу према Русији. Желим да подсјетим да је то дио једног ширег плана и једног пројекта, који није престајао последњих 75 година. У том смислу процес ослобађања црногорског друштва и улоге Српске праволсавне цркве у њему је тек почео“, сматра Брајовић.

Притисак на СПЦ неће престати

Брајовић упозорава да очито притисак према СПЦ никада неће престати и да је крајни циљ аутора тог притиска дедемократизација друштва.

„Желим да се вратим на последњу резолуцију Савјета Европе гдје се каже да су направљени компромисни амандмани, и сада ви очекујете да ће у тим амандманима бити неке нијансиране разлике између мањих и већих истина, али видите да су амандмани у тој Резолуцији компромис лажи између велике и средње лажи. Они проблематизују осјећање СПЦ према народу Русије и према Русији. Није у питању шта ми данас треба да радимо, већ желе да и нашу прошлост негирају. Желе да негирају наше осјећање према руском народу и Русији. То не осјећају према тренутном рату између двије братске земље Русије и Украјине. Они апелују не само на наше политичко гледање, већ и на наше осјећање, на нашу прошлост – нас и Русију вежу разнолики аспекти, вјерски, идентитетски, национални, словенски, различити видови веза“, подсјећа Брајовић.

Православофобија Европе

Поменута Резолуција Савјета Европе, наглашава он, апелује да на потискивање тих осјећања, која су грађена генерацијама.

„Подсјећам да је помоћ Русије према Црној Гори и осталим српским земљама на Балкану једносмјерна од 13. па све до 20. вијека. Тек су послије Октобарске револуције њени сљедбеници царске Русије нашли уточиште на Балкану. Без те помоћи ми бисмо као народ изгубили самосвијест о самим себе. Подсјетићу и на једна књигу, Сигисмунда Хербаштајна, „О Московским правилима“, која је дуго коришћена као упутство како да се православље избаци из европске самосвијести. То је књига која је као имагинарна слика, не само о балканским народима, већ и о Византији, као дијелу православног комонвелта. Циљ је био да се стави акценат на несагласност православне цркве са европским процесима“, наводи даље Брајовић.

Према његовом мишљењу, та европска самосвијест је прављена управо на искључивању те имагинарне Византије, имагинарног Балкана, имагинарне Русије.

„То ће породити русофобију, србофобију, а уствари једну православофобију, и свако ко овдје долази, политичари на овом подручју су само сљедбеници тих такозваних европских протокола и политика. Зато мислим да ће се притисци стално настављати, слобода коју смо осјетили биће кратког даха, притисци из ЕУ преко политичара, НВО сектора, медијских магната ће увијек бити присутни. Ви то можете видјети и наслутити у наративу и дискурсу који се појављује у јавном простору, сваког дана. Имате увредљиве конотације на рачун Митрополије црногорско-приморске, да је то црква Србије, измишљају се разне вијести и чињенице на тим порталима иза којих су параобавијештајне и параполицијске агенције како би се компромитовала СПЦ. Постоји слика која неће престати, јер је стварана стотину година“, коментарише Брајовић за Спутњик

Личност митрополита Амфилохија

Брајовић указује на изузетну личност блаженопочившег митрополита Амфилохија који је обновио вјеру у Црној Гори.

„То сам рекао када сам имао част да говорим на свечаности поводом обиљежавања тридесет година његовог устоличења. Тада сам истакао да у историји Црне Горе, у различитим државним облицима, црква никада није била тако добро организована – може се то историјски провјерити – као у доба митрополита Амфилохија. Његову личност не можете лако самјерити, јер он надилази вријеме коме је припадао. Литије које је организовао, по оној Његошевој, биле су оно коло које је произашло из главе цијелог народа. Ту главу, душу и ум је обновио митрополит Амфилохије. Он је био живи свједок како вјера може да живи. Посљедње двије године чујем приче ко је организовао литије? Литије је организовао митрополит Амфилохије са својим молитвама, уз помоћ свештенства и народа. Многи су одмогли, многи су помогли, али народ је осјетио један тренутак и личност митрополита Анмфилохија. И смрт митрополита Амфилохија није случајна, она је залог за будућност, она је жртва, темељ на којем се гради нова Црна Гора“, поручује Брајовић.

Извор: Спутник/Бобан Нововић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: