Зашто Дан(и) српског језика?

Пише: Веселин Матовић

Идеја о установљењу манифестације Дани српског језика, која би се традиционално одржавала у знак сјећања на побуну никшићких професора против насиља над именом српског језика, које траје већ двадесет година, показало се, веома је лијепо примљена, не само од бројних грађана, присутних на скуповима који су недавно, у знак сјећања на тај догађај,  организовани у Никшићу (промоција јубиларног броја часописа Слово и академија Час српског језика), него и од представника низа културних организација и удружења.

Посебно је с великим одобравањем и очекивањем прихваћен предлог да се први септембар озваничи као Дан српског језика. То би дало нов замах афирмацији имена српског језика, прије свега, међу школском омладином, која је, након преименовања главног наставног предмета нашим школама (прво 2004, а затим, још бесмисленије, 2011), изложена континуираној опресији злоћудне замисли бившег режима да се злоупотребом образовног система име српског језика, а с њим и српска књижевност, истисну из свијести и памћења и данашњих и будућих генерација. Та  амбиција није заустављена развлашћењем њених обретника 2020. године. Напротив, она и даље дјелује са ништа мање кондиције него што је то до тада чинила. Име српског језика нестаје не само из  несрећно успостављеног имена наставног предмета 2011, него уопште – из рјечника школске омладине. Година за годином, генерација за генерацијом – није далеко вријеме када би могло сасвим нестати из ђачког вокабулара.

Природно је да идеја о установљењу Дана српског језика потекне баш из Никшића. Никшић је средиште Старе Херцеговине а тиме и источнохерцеговачког нарјечја које чини основицу српског књижевног језика, али и образовни, духовни и културни центар у ком се образују наставници српског језика. Такође, природно је и да она буде прихваћена у свим општинама у којима је, на скорашњем попису, највећи број грађана, по трећи пут узастопно, потврдио да је српски језик њихов матерњи језик,

Озваничење Дана српског језика допринијело би разбијању осјећања, увелико увријеженог међу омладином, да је помињање имена српског језика својеврстан прекршај, као и страха да наставни предмет у оквиру кога изучавају свој матерњи језик, слободно, без зазора од било кога, или повођења за било ким, макар то био и њихов наставник, именују његовим српским именом. И да нам се дјеца не уче дволичности – што је најгоре – па да га пред родитељима именују једним, а пред друговима у разреду – другим именом.

На симболичном плану Дан српског језика имао би примарну поруку да се настава у нашим школама и сада изводи, како се одувијек изводила – на српском језику, без обзира на његово противприродно преименовање, односно да то његово ново име није нови и друкчији језик. Дужни смо, и као родитељи и као педагози, да нашој дјеци кажемо истину да је то преименовање извршено самовољом једне политичке групације, с циљем промјене наше националне свијести, система вриједности, културног обрасца, модела друштвеног понашања, културног насљеђа и ревизије историје. Наравно, када буду довољно зрела да то разумију.

Право је сваког дјетета да о свом матерњем језику, о његовом имену, писму, историји, норми и свему другом, сазна истину не само у свом дому и у својој породици него, најпоузданије – у својој школској учионици. Сваки наставник, који поштује основна начела своје професије (прије свега –научност и етичност) дужан је да им то пружи. Дјеци се мора, зарад њихово здравог социјално-психолошког и интелектуалног развоја, зарад њихових здравих међусобних односа, детаљно и научно, како је у школи једино и дозвољено, објаснити зашто се њихов заједнички матерњи језик у школи двојако именује и зашто се она дијеле, не баш безначајно него, чак – на различите народе. То није, како би рекли педагошки фарисеји, увођење политике у школу него је управо супротно – одбрана школе и њеног смисла од политике. Скривање истине од дјеце, зарад политике и слијепо повиновање наставника вољи политичара, то је политизација школе и злоупотреба образовања.

Манифестације Дан(и) српског језика нијесу усмјерене против било кога, нити имају за циљ оспоравање било чијих права нити вријеђање било чијих осјећања. Напротив, подразумијевајући озбиљне културне и научне садржаје с циљем афирмације имена српског језика и српске књижевности у нашем образовном систему, и права преко 43% наше школске омладине да се образује на свом језику, да изучава свој језик и да упознаје стваралаштво створено на свом језику и на њему изоштрава умност и осјећајност, развија етичке врлине и интелектуалне способности – и да јој ниво остваривања тих права не зависи од воље политичких странака, или било које аутократске или демократске власти –- оне могу само допринијети процесима демократизације и разграђивању расколничке идеолошко-идентитетске концепције бившег ДПС-режима у Црној Гори.

Ако бисмо Дан(е) српског језика, саборно и здушно, уз несебично учешће свих заинтересованих културних организација и удружења, политичких странака, па и, зашто не? – епархија Српске православне цркве (српски језик је службени језик СПЦ) – учинили престижном културном манифестацијом, то би у знатној мјери сузбило идеолошко-идентитетску опресију која се, на основу  чл. 13 Устава ЦГ и чл. 9 Закона о општем образовању, институционално спроводи над преко 43% омладине у нашим школама.

Разумије се, никада не одустајући од захтјева за измјеном тих норми, као и постојећих наставних програма и уџбеника из којих је искључен низ најзначајнијих српских писаца и њихових дјела за која се везују најдубља колективна осјећања српског народа.

У том смислу, манифестације са овим именом несумњиво посједују знатан едукативни потенцијал и креативни изазов.

Чак и ако би се, којим случајем, промијениле уставне одредбе о службеном језику (а то је, без икакве сумње, најважнији посао који се очекује од постојеће власти, и једино што би могло да сузбије опасне антагонизме и све дубље подјеле у народу), установљење Дана српског језика имало би своје пуно оправдање. Установљени су Дани свега и свачега (од Дана пива до Дана кобасица), па зашто не бисмо имали Дан онога што нам је најважније, онога што нас чини оним што јесмо!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: