ИН4С

ИН4С портал

Зашто је (и даље) потребно да не дамо Црну Гору?

1 min read

Мусић

Пише: Борис Мусић

Дошао је и тај тренутак да можемо повикати напокон слобода!

Како то лијепо звучи грађани/ке, зар не?

За разлику од поробљености, у којој су неки од нас и рођени (већина), сада у ново стеченој слободи нема стиска, нема притиска, нема сумње, нема зебње и страха.

Или?

Да ли?

А можда ипак има?

Није тајна да многи затвореници и сужњи навикну на своје заточеништво/ропство. Неријетко психолози биљеже да након дужег времена проведеног у затвору и неслободи, људи којима се навршава казнени пенал и приближава пуштање на слободу, заправо морају проћи кроз одређен програм ресоцијализације, припреме повратка у свијет (слободних људи). Е баш ту гдје је све наизглед чисто, статистика зна да буде поражавајућа. У 45% случајева и након пар година, а камоли тек неколико мјесеци проведених на слободи, наново срце и мисли хрле у загрљај своје ћелије са решеткама. Толико година суживота са неумољивим металом и зидинама, резултирало је да је слобода  тамо у затвору а не споља! Парадокс.

И трагедија.

Заиста боравили смо (пре)дуго у затвору. (Пре)Дуго.

И заиста постављам релевантно питање: Да ли ћемо и ми похрлити у добро познати затворски округ на који смо се навикли ако се испостави да нас превише слободе збуњује а да кукали не знамо што ћемо ш’њоме?

У потоњој ери, ери од љуте аждаје од седам глава, од симболичких седам деценија социјал-комунистичког тоталитаризма у свим облицима, било је свега. А највише никад демократски промијењене власти.

У том опором континуитету једног система, уз сву некомпетентност већине актера, ту је и она колективна кривица Достојевског: ,,Сви смо за све криви“. И знам да вас има који се сада мрштите и гужвате. Но, кад неваљало дијете израсте у монструма, хоће ли бити да је само оно криво или кривицу сносе они који су му то допустили?

А сви смо допустили. Допустили смо много у седам деценија. И не само допустили, него и пристајали. И ако је то најмање популарно написати. Напослијетку, све оно што смо гурали под тепих, све оно најгоре из нашег менталитета, лудило појединаца досегло је врхунац. А како и не би? Њихова одвојеност од народа, проклетство Ничеовог über mensch-а, гордост човјека Максима Горког и опијум власти, моћи и гомиле новца, учинили су да владајућа каста помисли да сунце излази само њих ради. А онда кад се чинило да не може даље и лошије, гле?! Помислили су да они чине да сунце излази! Након што су склизнули у атеизам огрнут у грађански секуларизам (што год то значило) а огртао је голи опортунизам, у једном тренутку весели караван скреће у јеретички бунт лудачког теократизма у којем главни актери крећу на Бога, на цркву, на светиње најављујући да ће као атеисти(!) створити своју партијску цркву(?!) и скројити је по партијском шињелу или је ставити у нишу како то кажу у Никшићу.

Но, како и бива са свим лудостима ни ово лудило на срећу не потраја дуго. Партијаши су ипак морали да се суоче са суровом реалношћу да нису ни Прометеји ни Херкули, а камоли нови апостоли!

Већ су само партијаши. И то најблаже речено. Или како они то воле да кажу, реликт прошлости.

Десио се народ. Десила се кинонија. Десила се Црква ван зидина. Онако изворно. Црква је прокрвила земљу, створивши литијске вене пуне вреле народне крви која ваистину није вода.

Имали смо јеванђеље на дјелу у Црној Гори. И опет као и негда, исписали су га Бог и човјек.

И опет из Назарета (Црне Горе) дође нешто добро, опет Претеча приправи пут Господњи, опет Господ походи овај народ и просвијетли га свјетлошћу којом просвећује све. И опет ударише на Њега и опет (залуд) печатише Његов гроб, а опет Васкрсну! Сјеме марљиво сађено у душу и биће народа од стране Митрополита Амфилохија и монаштва и свештенства протеклих 30 година је нешто што можемо сврстати у жанр метафизике и назвати га чудом и напокон нешто што је мало ко сматрао вјероватним… Јер, нико није вјеровао да ће оно родити. Нарочито не сада. А родило је! Још како!

Али, враћам се на nucleus зашто започех жврљати овај текст…

Штета је учињена драги моји и требаће времена да се поправи.

Баш као што једни виде да изгубити Ђукановића значи изгубити Црну Гору, изједначавајући државу свих нас са једним човјеком(?!) Тако и ови други изједначавају проблем Црне Горе са тим партикуларним човјеком и његовим ликом и дјелом. А једни и други гријеше! Нити је силазак Мила са власти крај Црне Горе (одвећ је Васкрсење) нити је све завршено његовим одласком.

У ствари тек је почело! Порука је и једнима и другима и трећима и, и, и…

Лубарда

Уз идеолошку и доктриналну вишеслојност нове већине и власти, уз полупану економију и спаљену привреду, уз пропали туризам, растући криминал интегрисан са Државом и ковидом у нашем дисајном систему, наш највећи супарник је ипак наш менталитет који је све то омогућио и који је све то ове године и гледао.

Наша племенска свијест која је у суштини коруптивна истинско је легло корупције и оног лошег аспекта функционисања којег су одлазећи партијаши само усавршили до танчина. А које ми сада морамо да промијенимо. У нама. Свргавање других са власти испаде да и није толико тешко (кад Бог помаже) али, чини ми се најтежа је револуција свргавања самих себе са разних тронова лоших навика у нама самима!

Ако смо прекинули континуитет једних, да би омогућили другима исто то, онда смо залуд кречили. Ако ћемо исто радити по истим принципима и начелима и размишљањима, онда сипамо ново вино у мјехове старе, а то значи да је све пропало.

Е зато је поклич да не дамо Црну Гору важан! Зато је битно да нас стално буди продрма и подсјећа. А на шта?

Подсјећа нас на то да не дати Црну Гору значи и чојство и јунаштво! Бранити је од других, али још више бранити је и сачувати од себе!

Не дати Црну Гору не значи не дати је својим грађанима, јер је она сада de facto наша – грађанска, манир одлазећих је био бранити (измужену) Црну Гору од њених грађана, памети, експерата и људи који заиста желе добро овој земљи, али, да ли ће бити и de jure, зависи од нас, колико смо спремни да је сачувамо од себе.

А то је најтеже!

Завршићу анегдотом са Цетиња, актер је Петар II Петровић-Његош.

На питање: Да ли ћемо владико икада стећи слободу?

Његош је одговорио: Сигуран сам да хоћемо, али се бојим да је нећемо знати очувати! Ипак, историја се понавља два пута: први пут као трагедија, други пут као фарса.

Не дамо Црну Гору!

Аутор је студент Богословског факултета

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Зашто је (и даље) потребно да не дамо Црну Гору?

  1. У новијој историји и Европе али и шире није забиљежено да Црква уводи лаицитичу даржаву и демократију у исту,а то се код нас десило,то нико није констатова иако је свима позанто и то ће остaнути записано иако Европа али и комшије то нерадо признају.Eто није стигла ни честитка од званичне Србије а не од кога другога.
    Како ће нова власт то спровести и партије које у томе учествују ту је одгговрност Митрополије и Митроплита и Епископа одговрна онолико колико за вјернике када напусте црковни сјен што би рекли .О новим властима неби много ,али да су незхвали и дебело понеки неваспитани то се да утврдити,нијесу почели ни преговри о новој влади а они вeћ виде неуспјех и кривца за тај неусппјех и то наравно опет Митрополит.Поствљам и вама али и себи питање какав смо ми то народ пола године шетамо и протествујем побјеђује се захваљујућуи само томе и дио опозиције која је била као најча и narvno најнемоћнија криви Митрополита и Цркву,чему се они надају и шат мисле.Трабли бисмо се сви запитаи а што би било да није било овако како је било,у шуми као Мило, и то је неко ријешење само с ким и за кога да се морало ,зато нека се опамете вјечити опозиционари и мутикаше и нека погну галве и приону на посао ако га знају.Како не ваља видјели смо ево скоро 80 година,дану сада да видимо да ли се зна другачије и о томe да се поведе рачуна а Цркву и вјеру нека остве онима којима је то посао,они ионако не иду у исту према томе нека се не залијећу да ће они нешто потписивати или наре+ивати ,народ је рекоа што треба да се уради ,они само да дигну прстиће за то!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *