Зашто је инаугурација Јакова Милатовића на Цетињу мисаона именица? Шта се дешава са Цетињем?

„Инаугурација је свечани чин увођења у предсједничку дужност. Она треба бити примјер највиших демократских стандарда, и управо је зато предвиђена у Скупштини Црне Горе. Грађани су ми дали повјерење да урадим све што је у мојој моћи да Црна Гора постане истински демократско друштво“.

По свему судећи, овим ријечима Јакова Милатовића, стављена је тачка на питање мјеста инаугурације будућег предсједника Црне Горе.

Након вишедневних перипетија око мјеста инаугурације, безбједносних процјена, као и посљедњих напада Ђукановићевих екстремиста на функционера Покрета Европа сад Андреја Миловића, одлучено је да овај свечани чин не буде одржан на Цетињу.

Шта се дешава са Цетињем и када је, заправо, дошло до толиког степена нетрпељивости и ригидности према другима? Који су коријени таквог понашања? О свему томе, причали смо са истакнутим публицистом и бившим градоначелником Цетиња, Јованом Маркушем.

У разговору за ИН4С Маркуш је поручио да лично жали што се нијесу стекли услови да се устоличење предсједника Милатовића обави у Владином дому на Цетињу, тим више „јер сам управо ја заједно са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем иницијатор идеје 1992. г да се Цетињу врати статус престонице.

„Разумијем разлоге предсједника Милатовића послије онога што му се десило приликом промоције на Цетињу као и зашто жели мирно устоличење. Реално говорећи устоличење предсједника Црне Горе нема нема неку дужу традицију за разлику од Митрополита црногорско – приморских, јер неколика устоличења за двадесетак година не би се могла назвати традицијом. Питате се када је дошло до толиког степена нетрпељивости и ригидности на Цетињу и који су коријени таквог понашања? Мислим да сам донекле дао одговор на то питање прије нешто више од 20 година у листу ДУГА ( Број 1777, од 22. децембра 2001) и данас бих мало што од тога измијенио.

Тада сам написао сљедеће:

Мржња је тешко бреме за онога ко је носи, јер у медицини је познато да онај ко мрзи – пати. Моји суграђани, нормално они који пате од те болести, очигледно су погрешно изабрали објекат мржње и зато би само требало да поређају чињенице да би им ствари постале јасне. Видјеће да је комунизам и нео-комунизам, који је данас на сцени, уништио Цетиње. Није тешко доказати да је Цетиње, док се држало српства и православља, напредовало као административни, културни и вјерски центар Књажевине, Краљевине и Зетске Бановине. Када је преведено, или боље рећи, силом власти преведено на атеизам и антисрпство, када се одвојило од своје природне матице, оно у сваком погледу назадује„, каже Маркуш.

Он сматра да је суноврат грађанског Цетиња отпочео његовим ослобођењем на крају Другог светског рата, 13. новембра 1944.

„У ноћи „дугих ножева“ без икаквог суђења побијено је, да се зна, 28 грађана Цетиња. Међу њима су били професори: Илија и Михаило Зорић, Јоко Грујичић, др Јован Петровић-Његош и Николај Дориамедов, управник позоришта Марко Драговић, предсједник општине Томо Милошевић… За ових 50 година једино је ген. пуковник ЈНА и народни херој, инг. Блажо Јанковић о овоме проговорио и објаснио разлог ликвидације сљедећим ријечима: „Њих су убили ђаци-понављачи“. Овакви поступци су упрљали ослобођење земље од непријатеља и предодредили нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса. Довољно је погледати чињенице да би се схватио однос милитантног бољшевизма према грађанском Цетињу. Одлука да више не буде престоница никада није донесена, већ је ова отимачина „провучена“ кроз члан Устава гдје се констатује „главни град НР ЦГ је Титоград“. Убијање тзв. грађанског и монархистичког духа Цетиња не очитава се само кроз пресељење државних и културних институција, већ и кроз пљачку музејских експоната. Цетиње почиње да тавори, други му кроје капу, други, често и полуписмени, одлучивали су му о судбини. Деградирано је чак и од стране многих Цетињана који се нешто питаху. Некада сједиште многих владика и владара црногорских, престоница једне мале, али храброшћу и духом велике државе, дика Црне Горе и свеколиког Српства, Цетиње се нашло у ритама, идеолошки осуђено да постане резерват“, саопштио је Маркуш и додао да је од Цетиња створена полицијско-политичка позорница чије конце и даље повлаче из Титограда (Подгорице), а младе и недовољно информисане усмјеравају против своје браће и своје Цркве.

Чак и површна историјска анализа показује да идеолози сепаратизма, неокомунизма и дукљанства нијесу са Цетиња, каже Маркуш.

„Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је додијељена улога политичке и „вјерске“ позорнице од које корист убиру други ван Цетиња. У граду практично ништа не ради, новца нема, град тавори, а од друштвених објеката за дванаест година у граду је изграђена полицијска станица и осам станова за полицију. Подгорица, из које се повлаче сви конци, напредује и расте у сваком погледу. Није ми жао што Подгорица напредује, али ми је жао да Цетиње и даље тоне а Цетињани ћуте. Подгорички Дукљани и новокомпоновани Црногорци уживају све привилегије, док се рискантне политичке и „вјерске“ авантуре великодушно препуштају Цетињанима. Данас мислим да све док одлазећи предсједник Ђукановић са својим ДПС- ом и ,,Судопер“ странкама (СДП+СД) играју значајну улогу на политичкој позорници нема среће у Црној Гори а посебно не на Цетињу које је привредно и демографски уништено за вријеме протекле 34 године диктаторске власти“, закључио је у изјави за наш портал господин Јован Маркуш.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: