Зашто је изостала солидарност с Русиjoм

Два дана по нападу на Париз, играла се у Дублину одлучујућа утакмица за одлазак на фудбалско првенство Европе између Ирске и Босне и Херцеговине. За време минуте ћутње у почаст убијенима група навијача гостујуће екипе извикивала је име Палестине те хуком и лармом реметила тишину и церемонијално жаљење пуног стадиона.

Следећег јутра сви су регионални медији, укључујући и хрватске таблоиде, известили о босанској срамоти у Дублину. Да је случајно било обрнуто, да су актери пронацистичких или происиловских испада били навијачи Ватрених, о свему би бодро извjештавали сарајевски медији, док би хрватски медији и таблоиди релативизирали догађаје, преписивали их ,,двојици-тројици“ појединаца или убаченим елементима који би да нашкоде нашој ствари, као што су овом приликом, тек уз покоји изузетак, учинили сарајевски медији и таблоиди.

Нама је у природи, и у политичком програму, да се згражамо и ишчуђавамо над сусједским срамотама.

Босански навијачи у Дублину који су бојкотовали минуту ћутње нису, међутим, учинили ништа што данас не чине сви, или скоро сви, становници западнога свијета, од Калифорније до Каунаса, и од Сиднеја до Варшаве и Загреба.

Двије недеље прије напада на Париз изнад Синаја је срушен руски аирбус А321, у којем су погинула 224 путника, редом руских и украјинских држављана. Дан након напада објављена је претпоставка, која је врло брзо с великом сигурношћу потврђена, да је ријеч о терористичком нападу и подметнутој бомби. ИСИЛ је преузео одговорност за напад, чак су објавили и фотографију експлозивне направе којом је срушен авион. Међутим, пад руског авиона, као ни све оно што је након тога услиједило, није објављивано међу главним вијестима америчких и западноевропских медија, ерго није допирало до насловница хрватских таблоида.

Владе слободног свијета нису исказале солидарност с Владом и грађанима Русије (и Украјине), заставе нису спуштане на пола копља, нити су Фејсбук корисници своје портрете надопуњавали бојама руске заставе. Утакмице нису започињале минутом тишине, ганути навијачи нису у један глас пјевали руску химну, која није ништа мање пјевна и лијепа од Марсељезе. А није ни мање позната међу навијачима и поп-културним конзументима: прије двадесетак година Пет Шоп Бојс објавили су пјесму у почаст руској химни и њеној мелодији, која је годинама била један од највећих хитова на радију и по диско клубовима.

Убијени у руском авиону били су редом туристи. Можда су подржавали Владимира Путина, а можда и нису. Можда су дијелили оне фамозне Обамине „универзалне вриједности“, а можда и нису. Али једно је сигурно: између њих и људи који ће двије недеље касније бити побијени пред концерт групе „Иглс оф Деатх Метал“ нема културолошке ни цивилизацијске разлике. Једни су ишли на годишњи одмор у Египат, октобар је право вријеме, тада су цијене чартера ниже, други на концерт бенда.

Исти је фамозни ,,начин живота“, како ту ствар патетично именују Холанде и Обама, нападнут на небу изнад Синаја и у Паризу. Исти је, наравно, и нападач. Па одакле онда неједнаки критеријуми у жаљењу, одакле савршена равнодушност према страдању 224 Руса и Украјинца?

Када би некоме пало на ум да испита мотиве босанских навијача, Фанатицоса, у овом случају претежито Бошњакамуслимана, зашто одбијају да искажу солидарност с побијенима у Паризу, они би, онако из главе, рафално испалили листу америчких и европских злочина у Авганистану и Ираку, а затим би набрајали у мору утопљене и пострадале сиријске и афричке избјеглице, те доказујући тако да нису симпатизери ИСИЛ-а, побијене у Бејруту, Нигерији и којекуда, с којима се Европљани никада нису солидарисали.

А када бисмо, и без сувишних питања, покушали да анализирамо одсуство солидарности Европе и Америке с руским народом и породицама 224 путника обореног авиона, не бисмо могли доћи ни до чега другог осим до тога да се 224 мртва човјека симболички оптужују за Путинову ратоборну политику, за рат на истоку Украјине, за анексију Крима, за наводне руске нападе на ,,умјерене исламисте“ и ратнике Асадове опозиције у Сирији, јер да није свега тога, имали бисмо барем један минут тишине, један дан жалости, новине са црним флором преко заглавља…

А грађани Украјине међу та 224 кадавера према којима смо мртви хладни? Они су страдали на непријатељској територији, у руском путничком авиону. Да су умрли у Паризу, жалили бисмо их.

Босански навијачи из Дублина, заправо, мисле исто. Њих, међутим, није брига за 224 Руса и Украјинца. Али им на живце иду Парижани. Њих 130 и још неколико.

Чему их толико жалити кад су из њихове, бошњачко-муслиманске, тобоже босанске перспективе симболички криви за све оно што Запад чини широм свијета, или за све оно што одбија учинити у Палестини, у Гази и на Западној обали? Ти људи, Фанатицоси, фудбалски навијачи, нису вехабије, не подржавају ИСИЛ и дијеле заједнички начин живота с Обамом и Холандеом. Ни по чему се они, осим по навијачким склоностима, не разликују од милиона оних који боје своје профиле у француску тробојку, а не пада им на памет да их боје у руску. Не разликују се, на крају крајева, ни од Барака Обаме посебно. (Узгред, мјесецима су америчког предсједника по његовом првом избору на босанским телевизијама звали пуним именом: Барак Хусеин Обама. Но, и то је тек пуко навијаштво. Временом, Обама је у очима ових навијача изгубио право да носи своје средње име… )

Када се мртви почну мјерити различитим мјерилима, и када животи наших цивила вриједе више од живота њихових цивила, тада је свијет у рату.

Том рату је, наравно, претходио специфични расизам и шовинизам јер су и у временима мира животи људи у Јемену, Нигерији, Сирији, Либији, Алжиру, Авганистану Европљанима и Американцима вриједили стоструко или хиљадутроструко од живота у Кансасу, Аркансасу и Паризу. Од тих људи се, међутим, могла склонити глава. Могло се рећи како немамо своје дописнике у Еритреји или своја дипломатска представништва у Либији.

Од Москве, међутим, као ни од Париза није лако окретати главу. Осим када је свијет у рату, и то врло прљавом рату у којем се од грађана, и од пуких телевизијских гледаоца и корисника Фесјбука очекује да буду саучесници у злочинима над цивилима.

У симболичком смислу саучесништво је оно хукање и урлање у Дублину, једнако као и нешто суптилније хукање и урлање над жртвама из руског авиона. Све су то ратни маневри и припрема, интелектуална, морална и емоционална, за много озбиљније операције. Три дана по утакмици у Дублину и пет дана по паришким нападима један је локални вехабија у Рајловцу код Сарајева убио двојицу војника Оружаних снага Босне и Херцеговине.

Били су у спортској кладионици, играли су се тражећи срећу у погађању резултата и у новцу до којега би на тај начин могли доћи. И како то већ бива у већини босанских прича: један је војник био Бошњак, други је војник био Србин. Вехабија се након убиства разнио експлозивом. Видео је то на телевизији, у директном пријеносу из Париза. Понадао се да ће тако, убијајући, пријеким путем стићи до џенета. Убио је људе који су из његове перспективе симболички били најближи онима у Паризу.

Разумијете ли перспективу из које су босански војници најсличнији паришким цивилима? Покушајте размислити. О овим стварима ваља мислити. Да се не би нашао на страни бешћутних и свирепих, оних из Дублина или оних са Фејсбука, човјек је дужан мислити. Ово је такав рат. Све док у једном тренутку не нестане струје, не погасе се сва свијетла и не отвори се небо над нама. Или нешто томе слично.

Убиство у Рајловцу је, бирократским језиком говорећи, терористички чин. Али је, истовремено, логична последица телевизије, интернета, новина… Убица је видио и чуо оно што смо сви ми видјели и чули. Париз му је био близу, као што је свима нама, захваљујући телевизијској слици, Париз близу. И одлучио је учествовати. Његов пут у џенет водио је из Рајловца преко Париза. О његовом чину свјетски и европски медији извјести ће кратко. Хрватски таблоиди извјести ће и кратко и криво. Оно што је започело падом руског авиона над Синајем и наставило се у Паризу, свој финале дочекало је у блатњавом сарајевском предграђу, близу некадашње војне авионске базе, из које су 1942. и 1943. узлијетали авиони који ће дан-два касније бомбардирати Стаљинград…

Од онога што се догађа у средишту свијета обично су занимљивији и поучнији одјеци на периферији. У малом се огледа све. У судбини тројице људи, све тројице Босанаца, судбина је свијета. Нема ту ничега сентименталног ни завичајно поетичног. Рајловац је могао бити и у Албанији.

пише: Миљенко Јерговић
текст је објављен у загребачком Јутарњем листу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: