Зашто је СПЦ повукла изненађујући потез?
1 min read
Патријарх Порфирије
Пише: Душан Пророковић
Посматрано из историјске перспективе, одлуке о статусу помесних цркава увек су се тицале и политике. Није се то ни овога пута могло избећи, само се одиграло у неким новим околностима. И одиграло се толико брзо, да је деловало изненађујуће, за део јавности чак и шокантно. Зашто?
У саопштењу Светског Архијерејског Сабора СПЦ (од 16. маја 2022. године), а у вези са МПЦ – Охридском архиепископијом наводи се: „у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за реалполитичке, геополитичке, црквенополитичке и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима.“
Испоставило се, нажалост, да су на дешавања наредних дана више утицали управо реалполитички и геополитички разлози.
Краткотрајни споразум
Да би се сагледала данашња дешавања, неопходно је вратити се у мај 2002. године. Тада је, наиме, усаглашен Нишки споразум између СПЦ и МПЦ, којим је гарантована најшира могућа аутономија за Охридску архиепископију, укључујући и могућност да епархије на територији Македоније (данас Северне Македоније) користе дотадашњи назив у службеном општењу.
Међутим, споразум је „живео“ свега 11 дана. Недељу и по касније из Скопља је стигла порука да споразум не важи, односно да је то „радни документ“ необавезујућег карактера. Проблем раскола, иако су обе стране желеле да га реше и показивале спремност на уступке, тако се наставио, уз неколико нових момената, попут мешања цивилних власти у црквена питања и голготу митрополита Јована Вранишковског.
Још од проглашавања МПЦ и улоге комунистичких структура, партијских, државних и полицијских у томе, ова ствар је постала и политичко питање. У појединим интервалима представљала је у највећој мери политичко питање. Упркос настојању да се Нишким споразумом политика „избаци из игре“, захваљујући и грубом интервенисању америчких дипломата у Скопљу, а који нису радили на своју руку већ по инструкцијама које су добили, политика је поново „победила“.
Установило се, потом, како је ова игра, више геополитичка него реалполитичка или црквенополитичка, далеко комплекснија него што се на први поглед чинило, и да укључује већи број актера, а не само Београд и Скопље.
„Ново устројство“
На овом месту неопходно је вратити се и на период распада Совјетског Савеза. Тада се све чешће и гласније почиње говорити о „новом устројству“ православног света. Према незванично пласираној конструкцији, ваљало би да помесне цркве задрже јурисдикцију у границама (новостворених) држава, а да надлежност над „заграничним територијама“ добије прва међу једнакима – Цариградска патријаршија.
Током трајања комунистичког, атеистичког режима, црквено питање као геополитички инструмент међу православним народима остаје мање значајно од неких других тема. У „католичким државама“, ту је класичан пример Пољске из осамдесетих година ХХ века, црква јесте служила као геополитички инструмент, али је међу православнима слика била нешто другачија.
Крај комунизма доноси и његову реактуализацију из очигледног разлога – поново се „родила“ Русија. Показало се, да је на „мети“ и Србија, односно СПЦ, како на „македонском примеру“, тако и кроз дешавања у Црној Гори 2019 – 2020. године. Ипак, тих деведесетих, израда „мастер плана“ иницирана је приоритетно због Русије.
Московска патријаршија, перспективно као носилац „идентитетских импулса“ у Украјини, Белорусији, Молдавији, али и у Средњој Европи, на Балкану и Кавказу (у посткомунистичким земљама где се такође обнавља активније деловање цркава) антиципирана је у проценама америчких (гео)стратега као једнако незгодан „непријатељ“ као и војни нуклеарни арсенал.
„Нуклеарно православље“
Отуда и појам „нуклеарно православље“, који се већ запатио у науци и у публицистици.
Идентитет народа у новим сувереним и међународно признатим државама (било да се радило о „обнови“ државности или стварању сасвим нових субјеката у процесу растакања дотадашњих конфедералних творевина) требало је градити кроз антагонизацију према Русији.
Исход у Украјини, из 2018. године, када је Цариградска патријаршија упала на територију јурисдикције Московске патријаршије и противканонски формирала такозвану Православну цркву Украјине, да би јој напослетку уручила Томос 2019. године, резултат је развоја и обликовања поменутог концепта током (најкраће!) три деценије.
У крајњој линији, потпуном имплементацијом концепта, Патријарх цариградски био би поглавар све Православне Цркве и свих помесних цркава појединачно. Обилато користећи „ватиканске мустре“ баш из осамдесетих година ХХ века када је Јован Павле Други одиграо важну улогу у „извлачењу Пољске“ из „совјетског окриља“, Цариградској патријаршији додељена је улога за „спречавање увлачења“ поново рођеног православног света под „руско окриље“ (опет, на примеру СПЦ видело се и да је на „балканском фронту“ то значило тежњу за сужавањем „српског окриља“ и антагонизовање православног живља у Македонији и Црној Гори, а у неком пројектованом развоју на целокупном постјугословенском простору против свега српског).
Слика сурове реалности
У постбиполарној реалности, враћањем значаја цркве међу свим православним народима, Цариград је губио дотадашњу улогу у реалполитичким и црквенополитичким стварима. Не треба детаљно образлагати зашто је то тако.
Аутор овог текста је, својим послом боравећи у Истанбулу, присуствујући на литургијама на Лазареву суботу у Цариградској патријаршији и на Цвети у таксимском храму Свете Тројице избројао у првом случају девет, а у другом једанаест верника. Из угла верујућег човека слика је онеспокојавајућа, из угла политике слика јасно говори о суровој реалности.
Отуда и америчке дипломате као актери у „развргавању“ Нишког споразума 2002. године. Међутим, ни после две деценије наговештени томос из Цариграда у Скопље није стизао. Време ће показати због чега, неколико је могућих објашњења. Рецимо, да је украјинско питање далеко значајније од македонског, те да је баш ту требало направити преседан који ће се касније преточити у правило. Или, да је паралелно требало направити кризе у Црној Гори (индуковањем спорног закона о отимачини црквене имовине) и Северној Македонији, те тако довести СПЦ у немогућу ситуацију. Или да се дуго тражило решење које ни за Цариград није једноставно, пошто јелинофоне помесне цркве не желе да прихвате назив „македонска“. Или је све од наведеног помало.
„Упад“ Цариградске патријаршије
У сваком случају, интензивирање контаката са Скопљем од стране СПЦ претходних месеци указује и да се о свему овоме знало, чак и да се добро прогнозирала динамика даљих дешавања. Отуда и најаве о новом покушају имплементације Нишког споразума.
Међутим, имајући у виду колики је број актера био укључен у дешавања, као и комплексност целе „игре“ и геополитичку важност њених исхода, изненада, као гром из ведра неба, 9. маја, пре заседања Сабора СПЦ, у причу „упада“ Цариградска патријаршија са одлуком да Охридску архиепископију „разреши“ полувековног раскола, не обазирући се нити на надлежности помесне СПЦ, нити на ставове Критског сабора који је сама сазвала 2016. године.
Упада у очи да се у поменутој одлуци СПЦ назива Црквом Србије, што нас враћа на тему о признавању надлежности помесних цркава само у границама међународно признатих држава и самододељивања свих „заграничних територија“ Цариградској патријаршији. У истом контексту треба сагледати и део одлуке којом се Охридска архиепископија прихвата у границама Северне Македоније, али јој се „одузимају“ епархије у САД, Западној Европи, Аустралији и Новом Зеланду.
У наредним данима, саопштено је и да ће цариградски патријарх Вартоломеј служити заједничку литургију са охридским архиепископом Стефаном у седишту Патријаршије, на обали Златног рога, 10. јуна. Ово саопштење представљало је и неофицијелни сигнал да ће охридском архиепископу тада бити уручен Томос о аутокефалији, највероватније сличне садржине као и у случају Украјине.
Иначе, није ни сада искључено да ће или 10. јуна или касније, Охридска архиепископија, под тим именом, без придева македонска у називу, добити и Томос од цариградског патријарха, без обзира што је тај чин сада у великој мери обесмишљен.
Шта је могла СПЦ? Шта је у таквим околностима могла учинити СПЦ?
Посматрано из угла геополитике и реалполитике, ништа друго него што је учинила. Последице „препуштања следу догађаја“ и игнорисања стварности биле би далекосежне и катастрофалне.
Прво, Цариградска патријаршија би на овом случају „украјински преседан“ претворила у правило. Што је за њих и њихове америчке савезнике посебно важно, демонстрирали би и да то није везано само за постсовјетски простор, већ и за друге регионе, те се може примењивати широм света.
Друго, то би представљало почетак процеса свођења СПЦ на Цркву Србије, те би се већ у наредним деценијама почело говорити о аутокефалности у свим осталим бившим југословенским републикама. Правило важи за све, а не само за неке.
То што се СПЦ не би сагласила са цариградским Томосом Охридској архиепископији и што би прекинула контакте са Цариградом било би део проблема, а не део решења. Из много разлога, па и због проблематизације „статуса“ српског свештенства на Светој Гори.
Насупрот томе, „ћутање“ архијереја СПЦ о благосиљању аутокефалности МПЦ било је део решења, а не део проблема. Ако су за само једанаест дана америчке дипломате, уз помоћ македонских власти, успеле да изврше притисак на потписнике Нишког споразума да повуку своје потписе, колико би им времена овога пута требало када је (највероватније!) спреман другачији сценарио за 10. јун око кључног питања? Дан? Два дана?
Изненађење, па чак и шокираност дела јавности мање је штетно од последица које би наступиле након 10. јуна да се о томе јавно говорило.
Оваквим кораком СПЦ је осујетила многе планове, вратила неке ствари политичког карактера уназад и оставила могућност да се бројни спорови у православном свету у некој далекој будућности решавају дијалогом и договором. Јер, данас нема ни дијалога ни договора.
По геополитичким и реалполитичким линијама, православни свет је дубоко подељен. Цариград и Москва су у тешком спору којем се не види крај. И краја неће бити све док иза Цариграда стоје моћни савезници са својим геополитичким и реалополитичким интересима.
Нажалост, али је тако. Посматрано из историјске перспективе, одлуке о статусу помесних цркава увек су се тицале и политике.
Извор: Спутњик
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ја могу слободно рећи био сам велики донатор СПЦ али после овог свега нећу вуше ни динара дати, већ ћу се усресредити на помоћ само преко СДС хуманитарне одганизацује….
G. Prorokovic hoce da kaze da smo osujetili plan carigradske patrijarsije i onih koji politicki stoje iza nje da se nekanonski mesaju u jurisdikciju drugih pomesnih crkava, pre svega srpske i ruske. Da li smo? Da li ce sada prestati nakon ovog našeg poteza. Odgovor se nameće sam. Naravno da neće prestati. U rekaciji na naše priznavanje autokefalnosti carigradska patrijaršija kaže da im je drago da se SPC saglasila sa prethodno donetom odlukom Fanara od 9. maja. Dakle oni i dalje ovo smatraju njihovom odlukom sa kojom smo se mi samo saglasili čime potvrđuju da planiraju da nastave u istom stilu da se mešaju u kanonska i administrativna pitanja drugih crkava. Naziv koji koriste za SPC a koji se podudara sa onim što profesionalni montenegrini papagajski ponavljaju kao pesmicu govori da im nije ista misao u sred noći svima pala na pamet nego da se evidentno radi o agendi koja se sprovodi tačno po rednim tačkama od kojih jedna glasi nazivati SPC crkvom Srbije što aludira da ona nema šta da traži van Srbije. Ovaj naziv za SPC se od strane NATO agitatora od dana stupanja na agendu koristi upadljivo i napadno kao mantra u Crnoj Gori, začuđujuće islamskom Sarajevu i naravno manje u NATO centrali za ove post YU provizorijume Hrvatskoj. Izvršioci ove agende u skladu sa svojim mentalnim kapacitetima ovu agendu sprovode prilično komično ali sve prestaje da bude smešno kada znamo ko stoji iza toga. E sad ključno je pitanje šta smo mi postigli ovim što smo uradili u Makedoniji. Da li je ovo bilo jedino rešenje, po mom mišljenju nije. Da li će nakon ovog našeg poteza prestati sa daljim akcijama jer smo mi kao pokazali da se mi pitamo, naravno da neće a ovaj potez će samo shvatiti kao znak slabosti pa će pojačati jer su sada i drugima porasli apetiti. Takođe bitno pitanje je i da li ćemo mi na otvoreno mešenje Fanara u naša crkvena pitanja i u budućnosti uvek podvijati rep i usaglašavati se sa njima da ne bi došlo do raskola ili ćemo poštovati kanone. Ne bi bilo loše napraviti analogiju sa Kosovom, da li treba da ga priznamo da ne bi dolazili u problem sa Amerikom, NATO, EU ili treba da poštujemo pravo. Isti je slučaj ovde, da li ćemo poštovati kanone ili ćemo izbegavati sukob sa carigradskom patrijaršijom isključivo na svoju štetu. Zanemarimo na trenutak opšte pravoslavna pitanja i to da li smo ovim potezom sačuvali kanonski poredak u pravoslavlju, jer nismo, i pogledajmo čisto iz našeg srpskog ugla šta smo mi dobili ovim, ponavljam jedno veliko ništa a izgubili smo dosta a možemo samo da se zanosimo samo da smo osujetili plan Fanara i NATO-a da nastave sa ovom praksom. Oni su već kroz svoje saopštenje pokazali da je ova odluka iako nekanonska bila njihova a naše je bilo samo da li ćemo se sa tim složiti ili nećemo, dakle klasična sila. Po ishod a i po istu praksu u budućnosti ni malo neće uticati to da li smo ih mi preduhitrili pa sami priznali ili ne, ishod bi bio isti. Da li na protivpravne i nekanonske postupke treba reagovati i postaviti se odmah ili prećutno odobriti takvo ponašanje naivno se nadajući da će da prestane a reagovati tek onda kada doteraju cara do duvara? Ja sam za ovu prvu opciju jer se očigledno svaki naš gest dobre volje smatra samo kao slabost i samo povećava dalji pritisak, to nas je praksa naučila. Oni će nas terati do kraja dok ne budemo morali da kažemo e sad ste preterali i pokvarićemo odnose to je neminovano želeli mi to ili ne ali onda ćemo se pitati kad već pokvarismo odnose zašto dadosmo Makedoniju za ništa.
MUDRA ODLUKA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE I ONI NAJBOLJE ZNAJU ZASTO SU TO UCINILI A DA TO NIJESU ONI UCINILI UCINIO BI TO NATO PATRIJARH VARTOLOMEJ TAKO DA
NEKA JE VJECNA SVETOSAVSKA SRPSKA CRKVA NERAZDELJIVA I JEDINSTVENA I SRPSKA BOKA
Поводом идеје о оснивању свештеничког Удружења, која се јавила код једног дела православног свештенства одмах после Другог светског рата, патријарху Гаврилу писао је епископ Николај (Велимировић). Иначе, у Никшићу је одржана и прва удружењска скупштина, на којој је одлучено „да ће се радити на даљем окупљању свештенства у циљу чувања тековина народноослободилачке борбе и изградње земље.“ Свети владика Николај пише:
„Ова самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство свога сопственог народа тиме што је организована по федералним државним јединицама које признају пет националности у Југославији и то Српску, Хрватску, Словеначку, Црногорску и Македонску! Значи пет народа уместо три, које је питање у претходној Југославији расправљано равно 20 година на свим скупштинама и седницама парламента и кроз све листове, новине и часописе, док на велике јаде, није дошло на полазну тачку од 1928. год. да постоје само три племена велике словенске расе: Срби, Хрвати и Словенци. Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб – свештеник, већ само издајник. Не значи да сваки свештеник треба да устане и да се бори против овога или онога државног уређења ако му се исто не допада и ако има прилике да се бори против истога. Не значи и не мора, јер што је нездраво и само ће отпасти и ишчезнути, јер, још пре римског времена беху неки покрајински називи којих данас нигде нема, али у вези са нашим народом, од његове хришћанске историје, његов се назив одржао.
Како може онда и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора за нацију, јер када Србин из Црне Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај из Војводине каже да је Војвођанин, или Шумадије да је Шумадинац, из Босне Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд.? А сви су Срби, јер се сви осећају Србима.
Још је тежи случај са признањем ’Македонске народности‘, што може да призна само неки суновраћени свештеник…“
Душане Пророковићу, покушаваш да оправдаш оно што се правдати не може. Сутра ће онај исти Вартоломеј запријетити давањем томоса и овдашњој „цркви“, а онда истој таквој босанској, крватској…
Хоће ли СПЦ свима дати аутокефалност? Испада, Пророковићу, да ће СПЦ сама себе свести на „Цркву Србије“? А можда је такав план? Ја екуменистима не вјерујем баш ништа.
Ona se i zove CRKVA SRBIJE.Proverite u vaseljenskoj patrijarsiji.A , vi ne zelite da budete SRBIJA.ZASTO, to je kljucno pitanje?Jeli Srbija kuzna , pa bezite od nje.Ili vam se ne svidjaju gradjani Srbije, koja je bila pod Turcima, kao sto cesto kazete, sram vas bilo.
Dobro je ovo priznanje. Shvata se realnost u kojoj se nalazi Crkva Srbije. Zato je bolje preventivno djelovati i u drugim državama bivše njihove jurisdikcije.
У којој ли се ти реалности налазиш? Рекао бих да су ти ЛГТБ активисти претерано помагали “ из позадине“ па ти неке сулуде идеје у главу утерали. Српска Православна Црква је пун назив и име.
Manite nas proroka i svako malo razjašnjenja, prosvetljenja!
Zalud vam ranim jutrom … Mi ionako nećemo shvatiti!
… Mi smo samo prosti puk koji ne razumije ni ono razumljivo, kamoli …
Veliku su štetu nanijeli komunisti.
I ovo što je uradila SPC za svaku pohvalu.
I vladika Jovan je bio za to, iako je podnio golgotu.
Veliki je narod u Makedoniji i ne treba da bude izgubljen za pravoslavlje.
Mi u Crnoj Gori smo očuvali srpstvo jer smo bili mali i imali smo epsku poeziju i gusle da nas podsjećaju ko smo.
Preko njih je svašta prešlo pa su zaboravili.
Podržati treba MPC da se ljudi u Makedoniji vrate bogu.
И СПЦ настаје захваљујући Латинском царству, које је ослабуло Грке, а и ова Титова творевина, јер су жидо – Амери јаки данас.
СПЦ није настала због политичког слабљења Грка него прије свега великом љубављу и трудом Светога Саве, ради очувања српског народа у Православљу, у времену када охолост охридске етнички чисте грчке јерархије није хтјела ни да чује да у српским земљама, у којима је имала три епархије, богослужи и проповиједа на српскословенском језику, одбијајући тиме од себе народ који је настојала да погрчи. Та потреба да Црква међу Србима богослужи и мисионари на језику који разумију, а не на неразумљивом језику империјалистичке премудрости грчке, дакле, дјеловањем пастира из народа који су свој народ вољели, и нијесу се гадили његове грешности, него су је лијечили, постала је крајња егзистенцијална нужда у тренутку када је цијелом Православном Балкану запријетила опасност од Латина и њиховог милитантног прозелитизма на развалинама Византије и оскрнављеног Цариграда, у коме су осионо засјели латински цар и латински патријарх послије 4. Крсташког рата. Притом треба имати у виду да је тадашњи римски папа Инокентије Трећи, већ имао свевласт да дијели и владарске и бискупске круне и пуномоћја широм Европе и постао неприкосновени ауторитет и „генерални директор“ римокатоличке екумене, па и свих нових „земаља мисије“ Римске цркве, што су у то вријеме постале и Србија и раскомадана Византије и Бугарско царство у успону.
Да, али да није било Латинског царства у Цариграду да ли би Савина љубав од Грка добила нашу Цркву? Не!
U makedoniji ima sacica srba i spc nece da ucenjuje i izivljava s nad milion pravoslavnih makedonaca zbog sacice srba.
Имај на уму то што си рекао када им почну Арнаути давити, па им помози заједно са Чанком.
Нико неће на силу да прави православне вернике, кад се они већ не сећају свог србског порекла али нека праве своје храмове и нека почну од почетка па нека их призна Вартоломеј као посебне. Да сам искрени македонски православац ја би се стидео онога како су добили(!) цркву. Антихристи су им силом направили. Нема ту благодати јер нема ни истине.
Цариградски патријарх не може додјељивати аутокефалност некоме ко је под надлежношћу СПЦ,као што нпр. СПЦ не може дати аутокефалност Украјинској цркви.
iznenada yskoci carigradska i dade autokefalnost makedonskoj..i ona konjina apokalipse..sad je konjini razbihena glavudza al ce se oporavi i bice mnogo besan..
Пар зар и ти сине Пророче!