Зашто је „творац 20. вијека“ устао против злочина над Србијом

Одлазак Бернарда Бертолучија ненадокнадив је губитак не само за седму умјетност, већ и за свјетску културу.

Бертолучи, један од највећих филмских режисера у историји, у свом можда најбољем филму „20. вијек“, помјерио је границе умјетности којом се бавио више од 50 година, умјетности која је обиљежила 20. вијек.

Бернардо Бертолучи био је један од ријетких умјетника у историји човјечанства који је без обзира на околности које су се мијењале, а 20. вијек је био вијек константних и брзих промјена, остајао вјеран себи.

Истина је, и његова филмска естетика се временом мијењала, али је увек садржала његов ауторски печат док су естетске промјене биле, прије свега, резултат сазријевања и промјене интересовања једног од најзначајнијих аутора седме умјетности.

Несуђени пјесник Бертолучи већ у 21. години је режирао свој први филм „Смрт“ (La commare secca) по сценарију чувеног Пјера Паола Пазолинија, човјека због кога је напустио Факултет модерне литературе у Риму и одметнуо се у филмске раднике.

Уследио је филм „Прије револуције“, изразито љевичарски филм у ком млади Бертолучи слика тада савремено друштво (1964. године) са свим својим манама које би, после револуције, требало да постане праведно и друштво по мјери човека.

Као и сви велики европски режисери тог времена, одушевљен је био дешавањима 1968. године.

„Живот прије ’68. био је веома различит од живота након ’68. Пре ’68. наша свакодневица била је препуна ауторитарних тренутака. Власти су биле намјетљиво присутне у нашим животима.

У ствари, покрет ’68. био је не само побуна против власти, већ и против конзервативизма наших родитеља. Оно најважније што је тај покрет изњедрио јесте феминистички покрет и борба за бољи положај жена у друштву. Ту су се ствари потпуно промијениле и то је веома, веома важно“, говорио је Бертолучи.

Међутим, за разлику од његовог (бившег) пријатеља и колеге Жан-Лик Годара, који је после ’68. постао још радикалнији љевичар, Бертолучи је, како су говорили критичари са љевице, прешао пут од „љевичара буржоаског поријекла“ до „класичног буржуја“.

После ’68. Годар и Бертолучи су се озбиљно посвађали (политички разишли), али срећом по филм, наставили су да снимају још боље филмове.

Због најконтроверзнијег филма „Последњи танго у Паризу“ из 1972. Бертолучи је у Италији био осуђен на пет година и четири мјесеца затвора, а Апелациони суд у Болоњи је 1978. донио пресуду да се сачувају три копије филма, али да се он никада не прикаже.

За то вријеме, исувише експлицитних сцена секса између средовјечног мушкарца (Марлон Брандо) и једва пунољетне дјевојке (Марија Шнајдер) „Последњи танго у Паризу“ и данас је забрањен у многим дјеловима свијета.

Без обзира на забране које су га пратиле, као и сцене силовања Марије Шнајдер, због које је глумица добила трауму што никад није опростила Бертолучију и Бранду, а касније се одала алкохолу и дрогама, „Последњи танго у Паризу“ и данас је један од најважнијих филмова у историји кинематографије.

Уследио је још успјешнији „20. вијек“ а Бертолучијева каријера наставила је да се креће узлазном путањом. Његов најуспјешнији филм „Последњи кинески цар“ освојио је девет „Оскара“, укључујући и два најважнија — за најбољи филм и режију, а Бертолучи је постао први, и засад једини Италијан који је добио награду Америчке академије за филм.

Бернардо Бертолучи снимио је 25 филмова, а чак ни његови најоштрији критичари нису оспоравали његов неспорни таленат и значај за свјетску кинематографију. Чак и они који су оспоравали његове најзначајније филмове, признавали су да је за живота снимио бар једно ремек-дјело.

Бертолучи је у два наврата посетио Београд. Први пут се појавио на ФЕСТ-у 1977, кад је приказана интегрална, шесточасовна верзија „20. вијека“, која је оставила најснажнији утисак на београдску публику.

Три године касније, на ФЕСТ-у се појавио са филмом „Мјесец“ и био је одушевљен пројекцијом у новој дворани — Сава центру, рекавши да је у питању „огромна сала која зрачи топлину“.

Ипак, оно чиме је највише „задужио“ публику у Србији био је његов глас против НАТО агресије на СРЈ.

„Заглушен ратном какофонијом и с напором покушавајући да се одупрем таласима неразума који расту на обје стране, хтио бих да подсјетим стратеге који свакодневно планирају бомбардовање на значај Југословенске кинотеке.

Ово је један од три најважнија филмска архива у свијету, битан сегмент памћења овог вијека. Уништити памћење, као што то чине они који уништавају крштенице стотина хиљада људи, значи уништење историјског идентитета, будућности као и прошлости“, написао је, између осталог, Бертолучи у писму свјетској јавности 4. априла 1999. године.

Бивши директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић каже да су те исте године од Бертолучија лично добили и копију његовог филма са дозволом да се прикаже на Палићком фестивалу, који је, због ратних околности, трајао само један дан.

Односом према изопштеној земљи, Бернардо Бертолучи је показао „критичарима са љевице“ да никада није постао „класичан буржуј“. Можда је временом, политички „скренуо удесно“, али је до краја живота остао хуманиста.

Извор: Спутњик, Владимир Судар

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: