Зашто кажеш национализам а мислиш на становиште?

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

У једној недавној расправи сам имао, на жалост, не први пут у животу, прилику да примјетим колико је српски језик данас и даље оптерећен значењским пртљагом југословенске прошлости. Јер језик није само скуп гласова, граматичких и ортографских правила. Језик је „дом у коме пјеснички станује човјек“. А тај дом је затрпан не само спољашњим туђицама већ много више: окупационим значењима.

Узмимо, на примјер, ријеч национализам. Она је задржала свој доминантно пејоративан призвук из новоговора комунистичких структура друге половине ХХ вијека. Понекад се, међутим, национализам одређује привидно досљедније: као идеологија или скуп идеолошких замисли. Међутим, и у том случају важи негативни призвук као доминантан – мјера „пристојности“ јесте одбацивање сваке, а нарочито једне идеологије засноване на разликама које се у постмодернистичкој имитацији философије обоготворе ако су пројектоване а криминализују ако су политички непожељне (треба да смо различити у доживљају своје полности, али најбоље би било да не спомињемо вјеру, нацију и сл). Зато је најбоље, најпристојније, најпожељније, најсигурније почети реченицу са „нисам националиста“, ма шта да изјавите у наставку.
Реторички трик, међутим, лежи у томе што национализам не бива прокажен због своје идеолошке ускости већ зато што се под борбом против национализма уништава оно што Ломпар назива становиште. А становиште није идеологија, није скуп премиса, већ доживљај стварности. Свако ко жели добро српском народу, ко сматра да је српски идентитет важан и легитиман дио његовог бића, свако ко промишља о српском народу, свако ко баштини наше духовно искуство – говори са српског становишта, макар био савршено неписмен. Наши очеви и оци су били мало писмени да би у већини знали било шта о идеологијама, али су знали шта је „добро за Србе“, као мој ђед Којо Ристов.

Дакле, под маском обрачуна са нечим партикуларним као што је идеологија брише се сама легитимност становишта. Оптужба да сте националиста којем не треба дати да говори доћи ће подједнако ако запјевате „Тамо далеко“ или цитирате св. Николаја Велимировића. Не ради се о идеологији већ о становишту.

Зато нам је на дан српског језика потребно не да га само чистимо од „кул“ и „супер“ ријечи већ најприје од окупационих значења и аутоколонијалних обзира.

Да српски МИСЛИМО и да српски ЗБОРИМО…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: