Зашто мијењати ћирилицу за латиницу

Пише: Петар Ж. Терзић

Човечанство се увек опредељивало за савршеније производе и системе. Ретки су случајеви да се, услед великог притиска некакве силе, ишло у супротном смеру, али то је било кратког века. Ако погледамо писмо, бар до сада, не постоји савршеније од српске ћирилице, и то захваљујући Вуку Ст. Караџићу, који је дефинисао да сваки глас, а у српском језику их има 30, мора да има своје слово.

И сад ту настаје проблем – како ми „глупи примитивци са Балкана” можемо да имамо нешто савршеније од „просвећеног, културног и богатог Запада”? То је немогуће. Нешто присилом (Аустроугарска), нешто покушајем помирења са браћом (Краљевина Југославија), нешто немогућношћу да се набави писаћа машина са ћириличним словима (Брозова Југославија), и писмо које је практиковано у нашој Народној армији, као и Југословенској радио-телевизији стигли смо дотле да је латиница (са 23 слова за наших 30 гласова) постала преовлађујуће писмо у Србији.

И сада је свако ко не жели да буде примитиван, а жели да буде напредан, савремен, модеран, кул и ин, већ прихватио латиницу и сматра да се потпуно одвојио од глупих примитиваца са Балкана и у својим очима је далеко изнад њих.

Заговорници латинице нису ниједанпут изнели неки убедљив аргумент зашто би употреба латинице имала предност над употребом ћирилице у српском језику. Увек изјављују да су и они за ћирилицу и да је користе, вероватно кад за преминуле претке наручују надгробне споменике. Они увек побијају да латиница потискује ћирилицу, већ тврде да је ћирилица у предности. Аргументи за то су им да се у основној школи прво учи ћирилица, па тек онда латиница и да члан 10 Устава прописује да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, док се службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава. А то што се тог Устава скоро нико не придржава њих не тангира, као што и после више од десет година израде предлог закона о употреби других језика и писама (где сигурно спада и латиница) дуже од две године стоји у скупштини и никако да дође на ред, док се за то време више од 95 одсто предлога нових закона појављују у скупштини по хитном поступку.

Такође, тврде да двоазбучје представља богатство за српски језик. Интересантно би било знати како себи објашњавају због чега новокомпоновани језици (бошњачки, црногорски) не посегнуше за тим богатством, него остадоше у сиромаштву са само једним писмом. У полемикама поједини постају преосетљиви на критике, па се један од заговорника двоабецеђа подсмева и каже: „Какав наслов!” за „Недопустиво против ћирилице”, а заборавља да је његов, који је претходио овом, потпуно сличан „За ћирилицу или против латинице”. Није реч овде о томе да је неко против, него зашто мењати ћирилицу за латиницу. Каква је корист од тога?

Због многих полемичара који се залажу за „равноправност” писама, али да то буде латиница, можда је потребно нагласити да се употреба ћирилице односи само на српски језик, и да то не значи укидање латинице. Она ће се и даље користити за француски, енглески, хрватски, шпански и многе друге језике.

(Политика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: