Зашто многи Црногорци зачепе нос па заокруже Мила

Од Титова омладинца до Милошевићева сљедбеника, преко јаког предводника државотворног покрета – он је несумњиво најдаровитији макијавелист на овом дијелу Балкана, а можда и најдаровитији политичар Мила Ђукановића од дјетињства зову Бритва, али можда би му, с обзиром на еквилибристичку политичку каријеру, а поготово након посљедњих парламентарних избора, више пристајао надимак Мачка, и то с девет живота.

Наиме, тај најдуговјечнији еуропски владар, на функцији још од времена након пада Берлинског зида те своједобно најмлађи еуропски премијер (са само 29 година), и овај се пут провукао кроз ушицу игле.

Но, то је за њега природна ситуација, будимо цинични, одувијек. Мило Ђукановић је “политички мистериј” владалачке дуговјечности у земљи која је суштински и фундаментално подијељена према идеолошком, вриједносном и етнополитичком обрасцу.

Ђукановић влада Црном Гором већ пуних 26 година, од 1990. и “подгоричке сијечањске антибирократске промилошевићевске револуције”.

Након што је одслужио Милошевићу и окајао црногорске гријехе суделовања у ратним походима по југорепубликама, Ђукановић је 1995. године отресао властите отиске с ратних топова који су харачили Хрватском и Босном те је у посљедњем тренутку – док је Црна Гора безобзирно главињала као сукривац срамнога српског ратног пораза и нашла се на рубу повијесног и националног слома и безнађа – окренуо плочу и постао обновитељ у магли политичких интрига загубљене државности.

На референдуму о независноти 2006. остварио је подли бруxеллески указ – освоји 55 посто на референдуму и добијаш независност. Успио је, али му је и данас, десет година након тога, однос снага посве једнак! А то показују сви каснији избори. Ходање по жици над провалијом постао је омиљени Ђукановићев спорт.

Неколико постотака

Оптужују га да је ауторитаран, но и ту постоји класична балканска зачкољица или тзв. црногорски апсурд – Мило Ђукановић је све то вријеме успијевао опстати на подршци која једва захваћа и прелази 50-постотну потпору становништва. Феномен који, без обзира на симпатије или антипатије према њему, заслужује одређени респект. Толике године одржао се на кључној првој позицији па је Црна Гора једина источноеуропска држава у којој је цијело вријеме на власти опција, односно странка произашла из бивше владајуће комунистичке партије. С разликом од неколико постотака вишка показује да је врло вјешт и прагматичан политичар.

Како каже познати црногорски књижевник Милорад Поповић, Мило Ђукановић је искусан и свим мастима премазан политички камелеон. За Поповића је несумњива једна ствар: кад се погледа Ђукановићев политички пут од смјерног Титова омладинца из подобне режимске обитељи (отац му је био судац Уставног суда) до каријеристичког Милошевићева сљедбеника и предводника државотворног покрета, он је несумњиво најдаровитији макијавелист на овом дијелу Балкана, а можда и најдаровитији политичар. Како год било, показивао је у свим тим временима и позицијама танкоћутни осјећај за политичку реалност, велику флексибилност, изузетну тактичку спретност и велики смисао за ризик. Он ће несумњиво бити најзначајнија црногорска политичка личност 20. стољећа, истиче Поповић.

Далиборка Уљаревић, директорица подгоричког Центра за грађанско образовање, сматра како се Ђукановићу не могу оспорити политички талент и интелигенција, инстинкт да препозна унутарње опасности те да их праводобно амортизира, али и вањскополитичке приоритете који му дају вјетар у леђа и које екстензивно користи. Такођер је у правом тренутку идентифицирао конкуренте у властитој страначкој инфраструктури те их маргинализирао или процесуирао након истека упорабне вриједности.

Овај се пут ослонио (само) на мањинске странке – Албанце, Бошњаке и Хрвате – које су, напомиње Уљаревић, поновно језичац на ваги, али је јасно да ће оне због сложености ситуације имати бољу преговарачку позицију за задовољење партикуларних интереса.

Релативно млад

Ђукановић је релативно млад, тек су му 53 године, што значи да би још дуго могао бити на позицији. Но, цијело вријеме од 1990. године, а поготово од 1996., сваки избори, као и референдум о неовисности, били су му пресудни, судбоносни, кључни, одлучујући. Прегледавајући архивске текстове и анализе након сваке изборне туре, сваки се познаватељ збивања, макар успутно, закачио за тезу да су му, “богоми сљедећи избори (можда) задњи” или, мало опрезније, да су “почетак његова краја”. Но, сваки би се пут угризли за језик.

Ни овај пут на прошлонедјељним изборима, који су се чинили губитнички као никада досад, Мило Ђукановић није отпао. Побиједио је на кнап, за једног-два заступника. Надиграо је чак и Владимира Путина, као, можда претенциозно, 1948. године Тито Стаљина. Наиме, просрпска позиција се ујединила те свом досадашњем антицрногорском ресантиману додала проруски предзнак, подболтан кремаљском финанцијском и медијском подршком. Прошао је за длаку, као и много пута дотад, али он је политичар који је већ навикао да му је опис политичког дјеловања – глава на пању.

Како каже Поповић, он никада није имао комотну позицију као многи други лидери које су сумњичили за ауторитарност – унисону подршку становништва и апсолутну анкетну подршку. – Никада није владао јединственом земљом гдје би тек друштвене, социјалне или неке идеолошке разлике долазиле до изражаја, како је то у свим осталим државама. Црна Гора и он имају против себе властите грађане који не оспоравају само њега као лидера једне мрске политичке опције, што је легитимно, него и само идеју црногорске државе и самосталности, што је већ упитно, те еуропске интеграције. То доводи у питање идентитет Црногораца као самостојан јер га желе проматрати као дио српског – објашњава Поповић.

Повијесни фолклор

Управо је то црногорска посебност. Дио Црногораца себе доживљава као неостварене Србе или “замало Србе”, што цијелу причу о тој брдовитој земљи занимљивог повијесног фолклора, идеолошких митова и десетерачког идентитета чини јединственом. Тешко је наћи државу која је толико растрзана у погледу властите самосталности. Добар дио становништва не жели је прихватити. У њој се не осјећа угодно. – Црна Гора нема националну идеологију, нема никакве ‘Начертаније’ или програме о Великој Црној Гори или присвајању једног или дијелова неког народа. Црна Гора је у политичком и повијесном смислу недовршена нација – каже Поповић.

Управо та чињеница, колико можда апсурдна била, Ђукановићу омогућава да буде на власти толико година јер колико у њему антицрногорци виде непријатеља толико је за процрногорце једини јамац поновно стечене државности којој пријете злогуки јахачи црногорске апокалипсе.

Додуше, Далиборка Уљаревић сматра да линија подјела данас у Црној Гори није “за” и “против” независности: – Црна Гора је прославила десету годишњицу обнове независности, а доминантна већина релевантних политичких актера прихваћа државу Црну Гору као своју. Погрешно би било сматрати да су Ђукановићеви противници заправо противници државе Црне Горе.

Уљаревић ипак истиче да је Ђукановић пресудно придонио обнови државности Црне Горе, али “он није исто што и држава Црна Гора и не треба занемарити какву штету државном интересу данас праве исти тај Ђукановић и с њим повезани обитељски и пријатељски кругови кроз бројне контроверзне послове”.

„Уз све његове контроверзе и оптужбе за криминалне радње, његова је судбина везана за судбину Црне Горе. Он је особно заинтересиран за успјех јер је његов одлазак са сцене у увјетима доласка просрпских снага за њега и више него рискантна опција будући да су они и ову кампању, плаћену руским новцем, поставили са слоганом ‘Ми или он’. У том случају то је порука да с ‘њим’ у случају пораза могу радити што год хоће, па и више и горе од тога“, наставља Поповић.

Судбоносни избори

Према његову мишљењу, посљедњи избори били су судбоносни. – Иако му је већина танка, неки кажу и врло танка, она је ипак већина и боља је од најминималнијег пораза који би, да се догодио, вратио Црну Гору за 20 и више година унатраг. Ђукановић је Црној Гори отворио врата еуроинтеграцијама, извукао ју је испод руског и српског утјецаја, а сада треба издржати до примања у НАТО када ће се многе ствари промијенити.

„Након тога ће се и у Црној Гори вријеме мало другачије мјерити. Просрпске снаге желе јој онемогућити проеуропске интеграције, али Ђукановић успијева Црну Гору спасити од такве кобне судбине, неке врсте сталног српског прирепка какав је била у Милошевићево вријеме. Како год било, Мило Ђукановић је брана да Црна Гора не постане марионетска држава овисна о Београду, а то је био циљ већине опозиције“, каже Поповић.

Управо зато многи Црногорци зачепе нос, зажмире или окрену главу те заокруже Мила Ђукановића јер су улози повијесно судбоносни и значе да Црна Гора ипак улази у еуропски круг.

Долазак ‘уротника’

Један од потицаја за недјељно давање гласа (не)омиљеном вођи је ухићење скупине “уротника” који су дошли из Србије с “наканом да изврше државни удар”.

„Оно што је бацило озбиљну сјену на легитимност избора јест тзв. покушај државног удара који је узнемирио црногорску јавност на изборни дан, а могуће у неким случајевима и опредијелио гласање. Црногорске институције имају обавезу тај случај до краја разјаснити и јавности пружити увјерљиве аргументе за своје поступање и изнесене сумње како се не би стекао дојам да је то био дио изборног инжењеринга, а посебно зато што се ради о озбиљним наводима, потенцијално опасним активностима и прилично неуобичајеноом понашању институција“, наглашава Уљаревић.

С једне стране забрињавајуће, а с друге управо му то омогућава опстанак на власти и занемаривање корупционашких и осталих афера те губернаторски гард. Црна Гора има солидне економске показатеље, а интегративни процеси напредују, али његове аутократске склоности коштале су га веће популарности па многи Црногорци заправо гласују за њега тек због страха од српске најезде.

„За државу Црну Гору велика је штета што он тај потенцијал није искористио учинковитије за јавни интерес, него је допустио да у значајној мјери буде препозната као држава у приватном власништву малог броја привилегираних људи за које закон не важи исто као за све остале грађане“, сматра Уљаревић.

Такођер истиче да се власт Мила Ђукановића већ неко вријеме “круни”. Процес еуропских интеграција, према њезину мишљењу, урушава монополе моћи, па и ДПС-а и Ђукановића. Влада изборног повјерења била је Ђукановићево индиректно признање да развија стратегије повлачења те да је свјестан како оптерећује демократизацију и еуропеизацију црногорског политичког сустава.

Стога су ови избори били и референдум о томе којим ће путем Црна Гора кренути: према Западу или ће се смјестити у завјетрини кремаљско-теразијских зидина. Додуше, Уљаревић сматра да у Црној Гори има заговорника еуроатлантских интеграција који су против Ђукановићева начина владања, иако се тај сегмент у црно-бијелом погледу на Црну Гору извана често губи. Ђукановић је, вјеројатно, и сам свјестан да је ово његова посљедња изборна побједа на овај начин, наставља Уљаревић, и радит ће на томе да се прошири коалицијски капацитет ДПС-а како би и у ситуацији неких будућих неповољнијих избора ДПС био дио власти.

Раздобље до примања у НАТО, на прољеће 2017. године, може се сматрати релативно сигурним периодом те владавине, али тај би се процес требао окончати прије краја мандата ове владе, а онда је питање хоће ли влада имати довољно везивног ткива да се одупре ономе што је оправдано незадовољство прилично лошом социо-економском ситуацијом, каже Уљаревић. Поповић истиче како Ђукановић, мисли ли опстати на власти, мора увјерити процрногорску јавност да ће провести реформе и поставити основе које јамче демократски развој друштва.

Апсолутни вођа

„Но, Ђукановић остаје за ДПС апсолутни вођа који је и ову кампању практично сам изнио“, напомиње Уљаревић.

Знаковита је, наглашава, била слика таквог вође у изборној ноћи који се пред јавношћу појавио окружен најконтроверзнијим партијским кадровима, тјелохранитељима и члановима обитељи. Притом се чини да му нитко из тог круга није смио рећи да је ДПС изгубио Будву и Котор па је он прогласио побједу и у тим градовима!

„То доста говори о декаденцији ДПС-а и дефициту људи с интегритетом у тим структурама, а посљедично и све видљивијим ограничењима странке с најдугорочнијим владајућим стажем у регији“, закључује Уљаревић.

Извор: Јутарњи Вијести

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: