Зашто нема револуције?
1 min readПише: Тодор Куљић
Седмог новембра стиче се 99 година од светски значајног историјског догађаја – Октобарске револуције. Требало би подсетити на овај прогнани датум и на окупирани и превредновани појам револуције. Зашто данас нема револуције када су неједнакости драстичне? У Москви новембра 1917. није било много крви и жртава приликом насилног преузимања власти. Жртве су стигле касније у грађанском рату и у Стаљиновим чисткама. Многе капиталистичке реформе су биле крвавије.
Данашњи дефетизам је почео 1989. са транзицијом ума. Тадашњи левичарски интелектуалци су се почели питати шта ће нажалост од социјализма остати или, што је ређе било, шта ће хвала богу остати. Тријумф о заслуженом крају социјализма пратио је тријумф о његовом дефинитивном крају. Па ипак, 25 година након тога, као да је ова искључивост ослабила јер се јављају опрезни гласови о могућности сличног урушавања капитализма. Тржишни фундаментализам данас скоро да није мање дискредитован од једнопартијског социјализма. Данас један одсто најбогатијих на свету поседује више него остатак човечанства, а најбогатија 62 милијардера поседују исто колико и сиромашнија половина светског становништва. Беда има свој систем – капитализам.
Упркос томе, нема револуције, иако никада као данас сиромах није остајао сиромах ни богат остајао богат. Има антиколонијалних ратова, али антиколонијализам више није извориште световне револуције него је полуга религијске реакције. С нестанком социјалистичке ароганције СССР-а наступила је капиталистичка ароганција САД и ЕУ. Манчестерски капитализам у ауторитарној Кини још више је ојачао глобални тријумф капитализма. Није више идеал не бити експлоатисан, него бити упослен и стално експлоатисан. Појам револуције је прогнан не само због конверзије интелектуалаца него и због баналне околности да капитализам данас има више тенкова од левице.
Нема револуције и зато што је ова проглашена за насиље, а процедура – за демократију. А да ли је тако? Граница између политичког насиља и ненасиља је нејасна и увек је намећу владајући. Социјална револуција није изворно него реактивно насиље, отимање отетог, насиље против насиља. Нису ли и избори насиље? Ако медијски успешну кампању не може организовати сиротиња него само богати, није ли на делу репресивна толеранција? Промењен је и кривац. Партије су одговорне, капитализам не. На изборима треба мењати партије, а не укидати експлоатацију. То је неолиберална култура ослобођења. Заборавља се да је демократија гола процедуру свуда где су социјалне разлике велике. Али где наћи детонатор за неослобођени гнев?Нема га иако има много критике капитализма. Зидови капитализма јесу гумени, али нема ни успешних организатора масовног гнева. Није ли капитализам спонтано постао бољи зато што се европски социјализам показао неуспешним? Иако је, објективно гледано, капитализам постао гори јер је драстично редуковао социјалну државу. Али пошто нема конкурентске хегемоне идеологије, победник је октроисао властите критерије напретка. И на тај начин сам себе прогласио за бољег. На револуцију се данас гледа као на поражену идеју, што свакако утиче на њен делатни потенцијал. Не може поражени бити привлачни идеал, него победник. До 1989. револуција је била у регистру победника. Данашња Кина више храбри капиталистичке него социјалистичке промене, док је совјетски режим имао обрнути утицај.
Нема револуције јер је непомирљиви антагонизам рада и капитала претворен у решиве еколошке, верске и полне напетости. Савремена неолиберална држава почива на савезу врхова грађанских партија са банкама и тајкунима, а заштићена је мрежом националних и мултинационалних невладиних организација. Упркос томе, има прогноза да капитализам може умрети од предозираности јер је уништио опозицију која га је гонила на умереност. Да ће се сам од себе урушити и да је 1989. била заправо Пирова победа капитализма. Ако се већ не може срушити, да ли је утеха да се капитализам може урушити?
Није. Зашто? Кључни тренд јачања неумерености тржишта дестабилизује капитализам, али га упркос томе одсуство актера промене с лева и даље стабилизује, па је отуда бар за сада као резултат ове синергије вероватнији реактивни удар здесна. Масовни привремено упослени прекаријат не може блокирати производњу и то је кључна контрареволуционарна околност. Упркос томе, морамо се учити да мислимо о крају капитализма, иако не знамо шта ће га и када заменити. Ако истинске револуције мењају и човека и ако јесу с ону страну постојећег, ако су оно што није, а треба да буде, онда не признају постојеће као нужно. У том смислу је Маркс отац револуције, а Декарт јој је деда. Није довољно понављати да капитализам није вечан. Треба се променити да би се могло веровати у алтернативу, а то значи развијати културу небуржоаског живота и мишљења. У супротном, онога ко заповеда великим чини онај ко је послушан. Ваљда се и отуда треба сетити Октобра 1917.
Аутор је професор Филозофског факултета у Београду
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Revolucije imaju ugradjeni samorazarajuci cip.
Revolucija je smrtni neprijatelj revolucije.
zasto nema revolucije,drzava Izrael je osnovana,a sve revolucije su bile u biti predigra za stvaranje ove drzave,naravno i dva svjetska rata,eto zato nema revolucije.
Bolje postaviti pitanje ,zatso Palestinci nemaju drzavu,jednostavno zato sto su bogati arapi svi u dilu sa svjetskim bankarima,a oni su opet svi u dilu sa izraelom.
Zasto mi Srbi nemamo drzavi,zato sto postoje j***g*zi kao sto su bili Djindjic Tadic i ovaj sada,naravno ludog Miloicu necemo pominjati.
Ostavite teorije komunista i Mrksa i Engelsa ,kad su tako bili napredni i dobri za radnicku klasu bilo bi za ocekivato da se taj preokret tamo prvo desio.
Danas nemoze birti revolucije,dok narod ne ogladni,a to cese desiti kada krahira beza ,sto moze da se desi svaki dan,ali i tada ce pokusati da nas ubijede da je dobro sto 50 ljudi ima kapital kao 3,5 milijradi ostalih ljudi,i nasi se dive takvim idotima i pricaju price kako su to oni stekli ,u stvari kako su to geniji.Brane se desertacije i jos ekonomisti tvrde da je to koncept za buducnost.
Voren Bafet je rekao“ ovo je rat bogatih protiv siromasnih,pobijednik se vec zna ,a to smo mi bogati“.
Ovakvih kao Vucic i djukanovic je pun svijet ,samo sto ovi nazapadu bolje zive pa se to manje vid,a nasi hoce da su bogatiji nego zapadni drzavnici,narocvito Miloica ,a drzva mala i siromasn jos 50% naroda debili!
Ko u crnoj da povede radnike,kad njih nema,koje preduzece ima preko 1000 zaposlenih nema nijedno,koga ce izvesti na ulice,nezaposlene,malde ljude koji su i kjedina samsa da se ove bagre otarasimo,licno bi im odbrio da oduzimaju s parvom od ovih na vlasti
If class warfare is being waged in America, my class is clearly winning.“ –
”There’s class warfare, all right, but it’s my class, the rich class, that’s making war, and we’re winning.”
Zato što je sazrela svijest da ne donose dobro, samo razmjenu zala.