Зашто ни након 20 дана јавност НЕ ЗНА зашто је ухапшен па пуштен Брано Мићуновић: Зазире ли и нова власт од контроверзног бизнисмена?

Попут јачег потреса у Црној Гори, на Бадњи дан 6. јануара 2021, одјекнула је вијест, коју је ексклузивно објавио портал ИН4С, да је ухапшен Никшићанин Бранислав Брано Мићуновић, човјек који одавно важи за незваничног „господара“ црногорског подземља и лице веома блиско породици Ђукановић, посебно актуелном предсједнику државе Милу Ђукановићу.

Мићуновића ће полиција привела на излазу из Будве, након чега му је одређено задржавање до 72 сата. Тада су приведене још двије особе које су биле са њим у друштву, Сава Вујовић и Срђан Мићуновић. У његовом аутомобилу су пронађена два пиштоља.

Међутим прије истека од 72 сата, Мићуновић и његови пријатељи су пуштени да се бране са слободе. Ту одлуку донијело је, Основно државно тужилаштво у Котору.

Након пуштања Мићуновића на слободу, нико се из надлежних институција није огласио у јавност. Ни Тужилаштво, ни Суд, а ни Влада Црне Горе, иако је потпредсједник Владе, Дритан Абазовић, „прославио“ хапшење „контроверзног бизнисмена“.

Зашто је тема Брано Мићуновић у Црној Гори, скоро па „забрањена“ тема? Од њега је зазирао бивши режим, али чини се да се ни нова Влада неће прославити на ту „табу тему“. Зашто нема објашњења, како и зашто је ухапшен па пуштен „недодирљиви“ Брано Мићуновић, који важи за једног од последњих припадника старе гарде.

Ко је заправо Брано Мићуновић

Ко је заправо Брано Мићуновић, шеф мафије или „понос Црне Горе“, како га доживљавају такозване црногорске комите?

Рођен је 1953. године у Никшићу, а у младости је тренирао бокс и био припадник елитне 63. падобранске бригаде некадашње ЈНА. Са групом суграђана седамдесетих година се запутио за Нови Сад, гдје је студирао економију и био нераздвојан са Никшићанином Ратком Буторовићем, власником ФК „Војводина”. На факултету се кратко задржао, а пут га је одвео преко границе, гдје су главну ријеч водили људи са ових простора: Властимир–Власто Петровић, Драган–Јоксо Јоксовић, Слобо Грбовић, Дадо Церовић, Ратко Ђокић…

Име Брана Мићуновића се по први пут доводило у везу са неким кривичним дјелом када је 1983. године у Њемачкој убијен Стјепан Ђурековић, бивши директор маркетинга „ИНЕ”. Ђурековић је 22. априла 1982. године побјегао у Нјемачку и под лажним именом Јосип Мирановић отишао у усташку емиграцију. Разлог за бијег је било откриће да је Ђурековић у младости припадао фашистичком покрету и да је као агент БНД-а Нјемцима открио војну тајну о складиштима горива за тенкове и авионе у Југославији. Нјегову ликвидацију, како су медији писали, организовао је лично Стане Доланц, некадашњи мајор КОС-а, министар југословенске полиције и предсједник Савјета за заштиту уставног поретка. Ђурековић је приликом бјекства украо од „ИНЕ” 200 милиона долара и пренио у иностранство. Иако се спекулисало, никада није доказано да иза те ликвидације стоје Мићуновић, његов кум Ђорђе–Гишка Божовић, Драган Јоксовић, Ратко Ђокић и Ранко Рубежић, писао је Дан.

Ратови у деведесетим и оно што их је пратило код куће „обрисали” су читаву генерацију са којом је Мићуновић друговао. Његов пријатељ и кум Ђорђе Божовић, звани Гишка, погинуо је још 1991. године код Госпића. Један за другим страдали су Жељко Ражнатовић Аркан, Ратко Ђокић, Бранислав Лаиновић, звани Дуги, Раде Ћалдовић, звани Ћента. Последњи у низу убијених Мићуновићевих пријатеља је Бранислав–Бата Шарановић, који је прије три године ликвидиран у Београду.

Колико је познато, кроз домаће евиденције осуђених за кривична дјела, Мићуновић се не спомиње. Последње године 20. вијека провео је у затвору Спуж, јер је био осумњичен због убиства, које се догодило под сумњивим околностима. Ослобођен је, заједно са својим пријатељем Здравком Лопушином, оптужби да је октобра 2000. године испред подгоричког Клиничког центра убио Никшићанина Радована Ковачевића, тешко рањеног у претходној пуцњави у којој је погинуо Цетињанин Петко Пешукић. Мићуновић је био власник коцкарнице у хотелу „Подгорица”, гдје је избила крвава свађа. На терет му се стављало да је испред Клиничког центра у Подгорици, на до тада незабиљежен начин, из пиштоља убио рањеног Ковачевића. Новинска фотографија са суђења била је једина прилика да шира јавност види како уопште Мићуновић изгледа.

Мићуновић, званично, није припадао ниједној црногорској партији, што не значи да је био политички пасиван. Напротив, у јесен 1992. године, није му се допала идеја да Војислав Шешељ у Никшићу одржи страначки скуп, па га је са својом дружином чекао на прилазу граду. Митинг радикала није одржан. Десет година касније, 2002. године, Шешељ га је оптужио за умијешаност у криминал и убиства Горана Жугића, савјетника црногорског предсједника за безбједност. Шешељ је тада рекао да је Мићуновић толико моћан да је „прави предсједник Црне Горе”, који „држи у шаци” и самог Мила Ђукановића.

Иако никада званично није био политички ангажован тврди се да је помогао Милу Ђукановићу да од 1996. године побјеђује на изборима, иако то никад није доказано. Јасно сврставање Мићуновића уз Ђукановића био је сигнал „жестоким момцима”, како у Црној Гори, тако и у Београду, па су се неки од најутицајнијих Црногораца, официра „Црвених беретки” ставили Црној Гори на располагање. Навраћао је и Жељко-Мака Максимовић, по оцу такође Црногорац. Од 1998. године, црногорска документа су добили Душан–Дућа Спасојевић, Миле Кум Луковић, Љубиша–Чуме Буха…Узнемирујућа вијест да Брано Мићуновић, за случај „да се крене на Црну Гору”, припрема казнене ескадроне и да ће се змија гађати право у главу стигла је и до Слободана Милошевића. Новинар Шеки Радончић у инсајдерској књизи „Иза маске: Тајни ратови у тајној полицији” пише: „Акције одмазде „око за око, зуб за зуб” извеле би се у самом Београду. Планиран је ударац у врх перчина – атентат на Милошевића, уз помоћ јаког црногорског подземља у Београду”. Епилог свега је да се звецкало оружјем, али Милошевић није издао команду за напад.

Он и данас ужива страхопоштовање многих људи у земљи, почевши од Мила Ђукановића, са којим је у веома добрим односима. Кад год је Ђукановићу затребало, Мићуновић је био ту за њега, било да се ради о заштити или помоћи да се оствари побједа над политичким противницима, референдуму.

Од тренутка када су кренуле приче о томе да је Црна Гора „шверцерска Мека” име овог Никшићанина се појављује заједно са Милом и Ацом Ђукановићем, Веселином Баровићем, Станком Суботићем и инима. У последњих неколико година у медијима је било на десетине написа који су пледирали да објасне мрежу организованог криминала која дрма Балканом и шире. Готово сваки од текстова или прилога је Мићуновића ставио на мјесто број један у тој организацији, представљајући га као човјека од кога све зависи.

Како је сам за себе говорио у неријетким медијским наступима, Мићуновић долази из оне групе „жестоких момака” са асфалта који су се почетком деведесетих вратили у отаџбину у намјери да помогну остваривање националних интереса. Они су „младе године” провели у западној Европи бавећи се разним пословима које је Мићуновић на једном мјесту описао као „заштиту наших људи од капиталиста, усташа и албанске мафије”. Мада за себе воли да каже да је „Титово дијете”, овај Никшићанин је био активан у пројекту осамостаљивања Црне Горе.

У интервјуу подгоричкој „Ревији Д”, мајка покојног Гишке, Милена Божовић, означила је Мићуновића као јединог правог пријатеља породице, који јој се увијек нашао при руци, али је нагласила да јој је јасно зашто он не долази више у Србију.
– Овдје би га одмах убили, не смије да дође. Има много тешких прича о њему, али он људима много помаже и многе жели да заштити – рекла је тада Милена.

Медији су га повезивали са Звезданом Терзићем, некадашњим директором ОФК „Београда” и првим предсједником независног ФС Србије, што су обојица више пута потврдили. Прије него је проглашен за господара фудбала у Србији и Црној Гори, Мићуновић се званично бавио угоститељством: имао је бројне клубове и коцкарнице на Црногорском приморју, кроз које су прошли многи локални политичари и предузетници. Имао је пекару, пицерију, казина у хотелу „Црна Гора” у Подгорици и у „Маестралу” у Пржном. У Будви је био отворио, како се тад говорило, највећу дискотеку на Балкану – „Трокадеро”.

Бранислав Мићуновић није демантовао бројне оптужбе које се изричу на његов рачун, као што није говорио о везама са Ђукановићем. Такође, довођен је у везу са Светозаром Маровићем, са којим је, како се спекулисало, имао заједничких послова. Ђукановић се није одрицао пријатељства нити порицао да су му особе чија су имена крај његовог у италијанској оптужници ,,сарадници и пријатељи”.

Брано и шверц у Италији

Име Брана Мићуновића налазило се на двије међународне оптужнице за шверц цигарета. На оној италијанској, са Милом Ђукановићем и још неколико људи из Црне Горе, осумњичен је због шверца цигарета. Ђукановић је касније – архивиран. Име овог Никшићанина је крај Ђукановића и на швајцарској оптужници. Директорица МАНС-а Вања Ћаловић подсјетила је недавно да су медији пренијели како су швајцарски тужиоци означили Мићуновића као ,,сиву еминенцију свих илегалних активности у Црној Гори”.

Он је према овим оптужницама, наводно, одређивао које ће криминалне организације из Италије обављати шверц, као и која ће им роба бити на располагању, односно, у којем тренутку ће се вршити транзит. Наводно је био задужен и за блиске контакте са Франческом Прудентином, мафијашким босом из Бриндизија. Прудентино се дуго крио од италијанских истражних органа, према неким верзијама и у Црној Гори. Ухапшен је прије неколико година у Италији. Мићуновићев близак сарадник у тим пословима био је, наводно, Станко Суботић Цане.

Мићуновић, Ђукановић и Суботић су виђани заједно на Светом Стефану. Бивши функционер АНБ-а Василије Мијовић својевремено је након што је суспендован јавно упозорио Мила Ђукановића да ће разоткрити шта је био разлог његовог састанка са Ђукановићем и Мићуновићем у кабинету бившег премијера, када му је, како је Мијовић тврдио, Ђукановић поклонио пиштољ.

Сину дао име по Гишки

На гробу свог кума Ђорђа Божовића одржао је говор који је касније освануо и на интернету.
– Када си љетос долазио у Црну Гору, која је под комунистичком страховладом ћутала 50 година, провео си пола сата у манастиру Острог. Најдирљивије је што су тада многи први пут ушли да се помоле светом Василију Острошком. У Италији си одговарао за дјело које нијеси починио, а ми смо овдје све чинили да тражимо обнову процеса због којег си одлежао шест и по година робије. Недавно је дошла пресуда миланског суда да је Ђорђе ослобођен. Кад се вратио у земљу био је необично срећан што се ствари помјерају напријед, што стасава опозиција и предлагао ми да се не укључујем у странке, већ да будемо уз свој народ и њему од помоћи. Али, како су из Хрватске почели да стижу стравични подаци које српска штампа још није објавила, да српски народ поново бива жртвом усташке каме, том приликом си ми рекао да је вријеме за рат. И отац Ђорђа Божовића, Гавро се за вријеме првог свјетског рата вратио из Америке само да би се борио за српство. Као син Гавров знао је да је дошло вријеме за одбрану свог угроженог народа.„Мене зове мој народ и ја морам да идем”. Кад сам те испраћао на пут прије поласка у Госпић обећао сам да ћу доћи с двадесет Црногораца. Нијесам хтио ни са једним од њих да се поздравим, вјерујући да ћемо се ускоро срести. У суботу, прије погибије, разговарали смо телефоном и договорили се за датум мог доласка с нашим Црногорцима. „Али,само ако се појаве с црногорским капама”, сјећам се да је Ђорђе напоменуо.

Кад су ми сјутрадан јавили да је страдао, нијесам повјеровао. Мислио сам да метак Ђорђу не може ништа и тада сам пустио сузу, што никад не чиним. Отишао је у Госпић, у пробој, како би заузели касарну коју је војска напустила и предала је усташама. Елитној гарди, Српској гарди дали су задатак да је поново ослободи. Кад су кренули у пробој дошло је до велике ватре, Ђорђе је остао сам, одсјечен, и рекао „За нас нема повлачења. Већ су почели да нам гину другови. Шта ће нама да кажу мајке у Београду и Крушевцу? Како ми живи да се враћамо? Морамо напријед, одступања нема – рекао је Мићуновић на гробу свог пријатеља и кума.
Мићуновић је у знак сјећања на свог кума Гишку свом сину дао име Ђорђе.

Везе са Шарићем

Након избијања афере „Балкански ратник”, у којој је заплијењено више тона кокаина, италијанско тужилаштво је саопштило да је клан Дарка Шарића за шверц наркотика користио инфраструктуру транзита цигарета створену деведесетих. Главнооптужени у афери „Балкански ратник”, Дарко Шарић наводно је био у блиским односима са Браном Мићуновићем. То је саопштено недавно на суђењу у Београду. На инсистирање одбране, име Мићуновића је, међутим, затамњено.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: