Зашто није расвијетљено убиство Павла Булатовића?

Сваког 7. фебруара се са дужним поштовањем сјећамо Павла Булатовића, министра одбране СР Југославије, који је изгубио живот у атентату почетком 2000. године у Београду.

Упркос чињеници да је о атентату много тога речено, саопштено и објављено, до данашњег дана остао је непознат идентитет извршилаца, организатора и налогодаваца овог злочина који је, у мјесецима након НАТО агресије на СР Југославију, показао многе слабости у систему безбједности државе чији је Булатовић био министар одбране.

На плану откривања починилаца Булатовићевог убиства није ништа значајније урађено нити је учињен било какав већи помак у истрази који би водио ка потпуном рјешењу овог случаја.

Након толико година остаје нејасно зашто истрага није дала никакве резултате и како је могуће да у малој држави, у којој је и обичним грађанима доста тога познато, починиоци нису откривени и приведени правди, нити су утврђени мотиви овог тешког злочина.

Не зна се ни ко је одговоран за бруку у којој држава и њене службе безбједности нису у стању да случај разјасне макар до нивоа провјерених оперативних сазнања о идентитету оних који су у томе учествовали.

И не само то. Нејасно је и зашто држава и њене службе безбједности нису испитале и јасно указале на одговорност оних који нису предузели адекватне мјере да се заштити министар одбране, као и одговорност свих оних који нису знали, нису умјели или нису смјели истрагу о убиству једног од најистакнутијих државних функционера довести до краја.

Истраживачки центар нашег портала је у сазнању да одговорност за пропусте у обезбјеђењу министра Булатовића сноси тадашње Одељење безбједности у Министарству одбране СР Југославије које је било надлежно за његову физичку и сваку другу врсту заштите.
Како су сви они, укључујући и Управу безбједности Војске Југославије, сачували Павла Булатовића видјело се оног 7. фебруара 2000. године и ту није потребан никакав коментар.

Умјесто да сносе одговорност за пропусте у заштити министра одбране, неки од војних функционера из тог састава су, како сазнајемо, унапријеђени а један, неколико година касније, чак постављен и на мјесто директора важне војне агенције на чијем челу је остао пуних 10 година.

Сматра се да је сагласност за његово постављење дала тадашња црногорска власт након што су без посебног разлога смијенили претходног директора.

Чудном кадровском комбинаториком се дошло до апсурдне ситуације да они који су били задужени за заштиту министра одбране касније, како сазнајемо, постају и
носиоци послова у истрази у случају његовог убиства.

Неприхватљиво је да неко ко је одговоран за пропусте у обезбеђењу штићеног лица, због цега штићено лице чак изгуби и живот, буде касније носилац рада на пословима откривања починилаца тог кривичног дјела.

Зато не изненађује цињеница да ни након 22 године истрага није дала никакве резултате, посебно, што су, према неким, истина незваничним информацијама, у истрагу о убиству министра била укључена и лица директно наслоњена на службе безбједности и криминогене структуре једне сусједне државе.

А да не говоримо о томе како су одговорни за вођење истраге знали да се башкаре по црногорском приморју, понекад и у друштву једног бившег министра одбране Србије, као и црногорских државних функционера од којих су неки добро упознати шта се десило са министром Булатовићем.

Много тога нам указује да надлежни нису учинили ништа на плану рјешавања овог случаја и да некоме, како у Подгорици тако и у Београду, није било у интересу да се овај случај потпуно расвијетли.

О поступању надлежних у Црној Гори након атентата не треба ни говорити. Занимљиво је да они који су били одговорни за пропусте у заштити министра и вођењу ове неефикасне истраге се сваке године појављају у медијима и промовишући себе говоре о раду на случају понављајући једну те исту причу која више никога и не интересује.

Никако сами да схвате да је најбоље да се не оглашавају о свему.

Ипак, било је и часних изузетака који су својим свједочењима о убиству министра војног у последње вријеме указали на одговорност одређених структура у Црној Гори за тај злочин.
С разлогом се сада поставља питање зашто се није истражила улога СДБ Црне Горе (данашња АНБ) у убиству Павла Булатовића и евентуална улога појединаца из неких безбједносних кругова у Београду у оном времену.

Ово тим прије што је мотив овога злочина, по свој прилици и по оцјени добро упућених извора, искључиво и само политички јер је Павле Булатовић био главна сметња политици црногорског режима и човјек који је обезбјеђивао јединство снага које су се бориле за очување заједничке државе Србије и Црне Горе.

Осим тога, министар Булатовић је престављао полугу преко које се испољавала војна моћ званичног Београда на Црну Гору, што је било много важно у превирањима крајем деведесетих година прошлог вијека.

У том контексту је важно поменути дјеловање и употребу специјалних војних снага, контролу државне границе, како копнене тако и морске, контролу ваздушног простора од стране Војске Југославије, као и Булатовићев утицај на дио војног безбједносног апарата у Црној Гори, па чак и дио цивилних служби у Подгорици будући да је својевремено био и министар унутрашњих послова Црне Горе.

Мало је вјероватно да су набавке лијекова и извоз оружја могли послужити као мотив за његово убиство што се често помиње у медијима последњих година. То је може бити само прича која се смишљено пласира да би се скренула пажња јавности у погрешну страну.

Јасно је да надлежни органи некадашње СР Југославије а касније и Србије нису ништа учинили да се пронађу и казне одговорни за убуство Павла Булатовића нити они који су својим чињењем и нечињењем допринијели стварању услова да се тако нешто деси. Умјесто тога свједоци смо и неких случајева костантног прогона људи који су на било који начин били везани за министра Булатовића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: