Зашто покретање међудржавног спора против Црне Горе пред Европским судом у Стразбуру због Закона о слободи вјероисповијести не представља мијешање у унутрашње ствари, већ обавезу

Пише: Предраг Савић, члан Правног савјета ИН4С

Србија и друге земље имају право да туже због кршења права и основних слобода

Шта држава Србије може да предузме у циљу ефикасније заштите и спречавања даљих гажења права Спрпске православне цркве, српског народа и осталог православног живља у Црној Гори, а да се то не оцени као мешање у унутрашње послове друге земље!

Међу мноштвом идеја како помоћи угроженом народу и СПЦ, заборављена је могућност покретања међуржавног спора по основу члана 33 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, коју су ратификовале Србија и Црна Гора, и која тај начин постала саставни део правних поредака у обе земље! Уз то Европски суд у Стразбууру је својеврсни наддржавни уставни суд!

Баш Европском конвецијом наступила је права револуција у заштити људских права у модерном евроспком законодавству. Познато је да су класично поимање међународног права и државне суверености небројено пута током историје показали своје слабости!

Када је реч о остваривању људских права, уз помоћ Европске конвенције и Евроспког суда у Сгтразбуру (има битне надлећнсоти из уставно-правне заштите) створена је цела нова грана права под називом „европско преаво људских права“! Уз помоћ ове гране права сазревала је свест да се она морају обезбедити појединцу и против одлука сопствене државе и других чланица Савета Европе.

Наддржавни суд

Уверени у то да осуда непоштовања људских права и слобода не сме наићи на препреке оличене у државним границама, писци Европске конвенција успоставили су први наддржавни суд са надлежношћу да суди државама за повреде људских права и слобода.

И мада све то личилло на утопију, ове идеје су заживеле, некада са више а некад са мање успеха. Тако је створен механизам делотворнији од осталих, који мења устаљена мишљења и праксу традиционалне неефикасности међународног права, чија се немоћ неогледа толико у неизбежности његове посредне примене, ангажовањем државног апарата, колико у чињеници да су наддржавне инстанце и процеси предвиђени да стварају и штите међународно право још увек слабразвијени.

Не тако давно, Херберт Харт је писао да међународном праву, у односу на национално, недостају не само секундарна правила промене и пресуђивања, из којих проистичу законодавствои судство, већ и унификујуће правило препознавања које одређује изворе права и опште критеријуме идентификовања његових норми.

Европски суд који је, на међународном плану, доскора предњачио по својој ефикасности, оповргава Хартову тезу о непостојању апарата секундарних норми ван оквира државе и све више подсећа на какав наддржавни уставни суд.

Некадашњи судија Европског суда из Србије др Драгољуб Поповић, дао је несумњиво огроман допринос развоју научне мисли у увези примене конвенције, али и судске праксе Европског суда у Стразбуру.

Баш у Поповићевим научним радовима истиче се, да се функције Европског суда, не своде само на филтрирање појединачних представки, посредовање у постизању пријатељског поравнања, прикупљање доказа и пресуђивање у случају када је појединац тужио државу.

Једна држава може поднијети представку против друге државе

Напротив, Европски суд има значајна овлашћења када су у питању и међудржавни спорови и баш због тога је оснажена његова неписна улога као надржавног уставног суда.
На основу члана 33 Европске конвенције утемељене су државне представке (тужбе) када једна Висока страна уговорница указује Суду на повреду одредаба Конвенције за коју сматра да се може приписати некој другој Високој страни уговорници.

Једна држава може поднети представку против друге државе и када нису у питању држављани неке од држава уговорница Европске конвенције, или чак у случају повреде права држављана државе против које је представка уперена. У том смислу, међудржавна представка је actio popularis. То значи и да све друге државе чланице Савета Европе, а не само Србија, имају право да покрену поступупак за оцену незаконитости, неуставности и пторивправности црногорског Закона о слободи вјероисповести без ограничења и сумњи да се уплићу унутрашње ствари друге државе!

Неки аутори и познаваоци „Евроспког права људских права“ наводе, да се чак може рећи да се у међудржавним споровима Високе стране уговорнице стављају у позицију јавног тужиоца који наступа у општем интересу, бранећи позитивне теоквине савременог европског законодавства и то пред Великм већем од 17 Евроспког суда.

Наиме, није потребно да држава која покреће поступак буде „жртва” понашања друге државе, нити је она у обавези да именује конкретна лица-жртве наводног кршења конвенцијских права. Довољно је да укаже на законодавство или административну праксу друге Високе стране уговорнице који су у нескладу са Европском конвенцијом.

У случају Ирска против Уједињеног Краљевства (представка бр. 5310/71, пресуда од 18. јануара ). Суд је истакао да „повреда одредаба Конвенције” може да проистекне и из чињенице да се законом уводе и дозвољавају мере које су у несагласности са зајемченим правима и слободама.

Да би Суд осудио једну државу неопходно је да се оспореним законом недвосмислено нарушава права и слободе из Европске Конвенције. У случају Закона о вјерским слободама атешко је и побројати сва кршења уставних и начела које штите Устав Црне Горе и Евроспка концвенција.
У формалном смислу спорна је процедура. Закон је усвојен а да је предходно похапшена сва опозиција у парламенту. Закон је усвојен обичном већином гласова, а не двотрећинском већином у складу прописом из члана 91. став 6, Устава Црне Горе, који прописује да када се одлучује о имовини страног лица није довоља обична већ квалификована већина.

Овде је у питању имовина СПЦ, а она је у Црној Гори страно правно лице и за усвајање о пљачки-прекњижавањем имовине СПЦ требала је двотрећинска већина гласова.

И да то све оставимо по страни, предметни закон је најочигледнији извор неправде, неправичности, незаконитости, неуставности састановиштва маатеријалног права. Са њим се руши правни поредак Црне Горе, изазива њавиши степен правне сигурности. Евроспки суд и његово Велико веће од 17 судија не би имали тежак посао да идентификују и осуде бројсна кршења права и слобода из Европске конвеције.

Овим законом се крши право на имовину гарантовано је чланом 1. Првог Протокола уз Европску конвенцију о људским правима.
Поменути протокол предвиђа :
„Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвђеним законом и општим начелима међуународног права.“

Судска пракса је проширила ово правно правило и под правом на мирно уживање имовине створен је један концепт руковођен идејом да намера Конвенције није да гарантују илузорна, теоријска права, него права која се ефикасно спроводе и штите, Суд се заузима за принцип практичних и делотворних права. Европски Суд је у свом тумчењу створио аутонмни концепт имовине, независан од формулација које су заступљене у националним правима.

Аутономни појам имовине изграђен у пракси Суда превазилази садржину коју појам својине има у традиционалном значењу утемељоном на римском праву и домаћем праву Црне Горе, јер донекле се приближава широм англосаксонском концепту, с обзиром да не обухвата само право својине, већ читав низ имовинских права. Све то никако не иде у прилог црногорски предлагачима Закона о вјерским слободама. Јер када се упореди концепт имовине који они заступају у преметном предлогу Закона са ставовима из тако створеног модерног европског концепта права на мирно уживање имовине, изгледа се црногорски закодавац грубо поиграва са свим демократским и правним начелима.
Зна се да је Европски суд је изградио и богату праксу у вези забране дискриминације из члана 14 Евроспке конвенције када у питању статус верских заједница и појединаца.

За нас у региону најпознатији је случај Савеза цркава Ријеч живота против Хрватске, из 2010. године, где Европски суд пресудио да је прекршен члан 9 Конвенције који гарантује слободу мишљења, савести и вере и члан 14 Конвенције.

Суштина спора је била у тврдњи да је Влада са другим верским заједницама закључила споразум али, не и са Савезом цркава под именом Ријеч живота. Сличност са актуелном ситуацјом у Црној Гори и и избегавањем споразума о имовини једино са Митрополијом је више него уочљива. Европски суд пресуде доноси на основу своје судске праксе и пресадана!

У области духовних слобода иправа проучавају се многе пресуде у којима су државе потписнице незаконито ограниочавале слободу исповедања вере. Одредбе о регистрацији верских заједница из црногорског закона су, такодје, врло спорне и тешко одрживе са аспекта праксе евроспког суда.

У тим пресуда се подстиче плурализам, толеранција и отворенот духа, као ознаке демократског друштва, а не забране и ограничења у вези имена верских заједница!
Оно што је извесно нико и никада још у модерној Европи, а ни у пракси Европског суда у Стразбуру, није имао случај да се прекњижавањем уписа у Катастру стиче имовина, нити да се одлуком владујће патрије и државних органа ствара нова црква, која још у свом називу неканонски и нецивилзацијски злоупотербљава појам – православља!

У својој научној студији „Евроспко право евроског права“ др Драгољуб Поповић, наводи да је пред Европским судом више од 90 одсто појединачних представки и да је тако гледнао сразмерно мали међудржавних тужби. У међудржавним споровима најпознатије су пресуде које Велико веће од 17 судија Европско суда донело у случајевима: Ирска против Уједињеног Краљевства 1978. и у случају Кипар против Турске из 2001. године.

Један од добрих познавалаца ове области права, твдри да се државне тужбе пред Европским судом у Стразбуру релативно ретко подносе због незнања и неинформасоности, али и погрешних тврдњи да се оне могу означити као мешање у унутрашње ствари друге државе!

Све чланице Савета Европе ратификовале су и уврстиле у своје домаће законодавство Европску конвенцију и таквој ситуацији нико не може да се позива на мешање у унутрашњу политику и нити да по том основу оспорава надлежност Евроспког суда у Стразбуру. То је апсолутно нетачно јер држава тужилац је у обавези да наступа у општем интересу, бранећи позитивне теоквине савременог европског законодавства.

Наиме, није потребно да држава која покреће поступак буде „жртва” понашања друге државе, нити је она у обавези да именује конкретна лица-жртве наводног кршења конвенцијских права. Довољно је да укаже на законодавство или административну праксу друге државу који су у нескладу са Европском конвенцијом и то у име заједничких вредности и заштите права и слобода!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: