Зашто Саборна Црква на Цетињу није саграђена (Први дио)

Пише: Јован П. Поповић

Цетиње, дугогодишња вјековна пријестолница, главни град, политички, културни и вјерски центар Црне Горе, био је и сада је без саборног храма. Цетињски манастир, односно мала манастирска црква рођења Богородице и дан данас служи као саборни храм. Управо у Цетињу постоје три православна храмa и то:

Влашка црква која је посвећена рођењу Богородице, саграђена је у XV вијеку и сматра се најстаријом грађевином на Цетињу, која је уједно и прво проглашени споменик културе Црне Горе. Преправљена је 1864. године. Црква је ограђена од пушчаних цијеви заплијењених у ослободилачким ратовима 1858. и 1876 –1878. године.

Цетињски манастир, дуго времена једини емисиони културни центар Црне Горе са његовим владикама, подигнут је у 15. вијеку. У њему је штампан Октоих. Владика Данило 1701. године подиже у непосредној близини ранијег манастира нови Цетињски манастир. Десетак година након тога разарају га Турци, да би га обновио такође владика Данило 1724. године.

Цркву на Ћипуру подигао је краљ Никола 1886. године на темељима Црнојевићког манастира и то за потребе Двора. Црква је исто као и Влашка посвећена Богородици. У њој су пренијете, гдје и почивају, кости краља Николе и краљице Милене и њихове двије ћерке, Ксеније и Вјере.

У центру Цетиња нема више православних храмова, мада се на периферији града у Бајицама налази црква Светог Јована, као и капелица пред гробљем.

Увијек је исказивана потреба и жеља за градњом једног већег саборног храма на Цетињу, гдје би се могло окупити неколико стотина вјерника који би присуствовали вјерским обредима, умјесто мале цркве у склопу манастира када црквеним свечаностима и обредима може присуствовати.

Нарочито исказана потреба за градњом Саборног храма појавила се и онда када је Цетиње постао центар Зетске бановине. То се да видјети Влашка црква славије у фонду “Двора”, фасцикла бр. 231, архивска јединица 340. Наиме, Православни митрополит Црногорско-приморски и Администратор Рашко-Захумске епархије Гаврило Дожић обратио се Краљу Југославије Александру I са молбом да се заложи и помогне изградњу Саборног храма на простору ког је сам Краљ и предложио. Митрополит је у свом допису изнашао и предложио како на најцелисходнији начин ријешити то изузетно важно питање.

Јануара мјесеца 1930. године Митрополит Дожић је путем Маршала Двора пуковника Аце Димитријевића упутио писмо Краљу Александру које му је уручено 13.1. 1930. године.

Садржај текста је следећи:

“Вашем Величанству познато је да Цетиње нема саборног храма, због чега се и досад осјећала велика оскудица, а до сад, кад је Цетиње Вашим Високим благовољењем постало главни град Зетске Бановине, та ће оскудица бити још већа.  Црква Светог Јована у Бајицама Мала манастирска црквица, коју је у самом почетку XVIII. столећа подигао блаженопочивши Владика Данило, и данас служи као саборни храм, у коме се на молитву једва могу скупити до педесет душа!

Пред балкански рат биле су предузете извјесне мјере, да се на Цетињу сагради саборна црква. Руски инжињер Преображенски био је израдио план и већ је било обиљежено и мјесто за цркву, али сав тај рад је остао као замисао, усљед насталих ратова.

Посље ослобођења и уједињења ја сам стално размишљао како би се на Цетињу подигао саборни храм, и, у томе размишљању, ја сам дошао до једног начина, на који би се, по моме мишљењу, могла саградити саборна црква на Цетињу.

Зетска Дивизијска Област држи среством повремених уговора под аренду на Цетињу 142.914 квадратних метара земљишта својине манастира Цетињског. Ово земљиште је у три комада и то: “Обилића пољана” на сјевероисточној страни вароши 87.500 кв.м. на коме су подигнути касарна (Војни стан) и станови за официре; “Лабораторија” 33.200 кв.м. на западној страни вароши и “Доње поље” 22.214 кв.м. на југоисточној страни вароши, гдје је смјештен Возарски Ескадрон – свега 142.914 кв.метара. Цјелокупно ово манастирско земљиште од 80 рала ангажовано је за потребе наше храбре Војске, која је на истом подигла већи број својих зграда.

С обзиром на наслеђене релације из ранијих времена, до сад се закуп-аренда-обнављао повременим уговорима између Зетске Дивизијске Области као закупца и Митрополије манастира Цетињског као сопственика. Јер као што је добро познато, Цетиње, са својом непосредном и врло малом околином, није имало, нити има, другог простора, који би се искоришћавао за војне потребе и установе. Санкционисањем “Закона о Српској Православној Цркви”, а с обзиром на аутономно уређење Српске Цркве, које предстоји, раније релације, наслеђене, између Цркве и Државе из доба бивше владавине Црногорске, морају престати, те ће за оволике комплексе земљишта, које држи Војска у вароши Цетињу, бити у будуће незгодно и тешко продуживати закуп и обнављати исти са уговорима.

При оваквом стању ствари, било би и за Војску и за Цркву најбоље, кад би се горепоменуто земљиште, по цијени обостраног споразума, од стране Војске откупило сасвим и убаштинило као својина Министарства Војске и Морнарице. Овим начином наша храбра Војска дошла би до својине земљишта од скоро 15 хектара, што би за њу имало великог значаја с обзиром како на потребе Војске, тако и на развој и будуће прилике Цетиња. С друге стране Митрополија, односно Манастир Цетињски, као стара резиденција, дошао би до материјалне могућности, да подигне Саборну цркву на Цетињу, са чиме би се задовољила једна давнашња и велика будућа потреба главног града Зетске Бановине.

Ваше Величанство, подносећи Вам, у највишој понизности својој, овај предлог на Ваше Високо одобрење, ја сам увјерен, да би овај пут и начин био најподеснији, да Ваше  родно мјесто, коме сте толико богато поклонили Вашу Високу пажњу, дође до свога саборног храма, који би блистао као један вјековни монумент и свједок Ваше велике љубави и владалачке пажње према Цетињу и цјелом овом крају Ваше моћне и простране Краљевине.

Вашег Величанства најоданији послушник и у Христу Богу топли молитвеник

Православни митрополит Црногорско Приморски

Администратор Рашко-Захумске Епархије Гаврило”

Следствено похрањеним и нађеним документима, сачуваним у Архиву Југославије, следећи акт је такође писмо Митрополита Гаврила упућено 16.6.1933. године Маршалу Двора бригадном ђенералу Ацу Димитријевићу у коме га моли да му достави препис преставке коју је упутио Краљу Александру јер га стално одуговлачење овога питања приморава “да Вас најтоплије умолим, да изволите о овоме питању реферисати Његовом Величанству нашем Узвишеном краљу. Јер сам увјерен, да се ово питање неће привести крају без Његовог Високог Наређења”.

Из следећег писма упућеног истог датума 16.6.1933. године Министру војске и морнарице армијском ђенералу Драг. Ж. Стојановићу, види се да је 7.6.1931. године закључен уговор између Митрополије Црногорско приморске и Министарства војске и морнарице о “откупу манастирског имања на Цетињу од стране војних власти. Тај акт је протоколаран код Митрополије под бројем 454 од 15.6.1931. године. Садржај писма обилује мноштвом чињеница везаних пре свега за: однос Митрополије и војске; констатације да је црногорска црквена област “најсиромашнија област у цијелој Српској Патријаршији”; недостатку приближно достојне богомоље; нереализовање потписаног споразума између Митрополије и Војске, те тиме и чињење велике неправде и најзад запостављање православне цркве у односу на католичку.

Ево дијела текста:

“Митрополија Црногорско-Приморска из признања и љубави према нашој јуначкој Војсци, старала се стално, да и у моралном и материјалном погледу чини све могуће услуге овам. војним властима. У томе, при свему своме сиромашном стању, чинила је и материјална самопожртвовања до крајњих граница могућности. За доказ овога могу навести, да је Војска  искоришћавала имовину и зграде црквене на Цетињу од ослобођења и уједињења неколико година без да је икакве накнаде за то искоришћавање Цркви давала. Тако до 1924. године, кад је уговор о закупу начињен Војска је цијелу ову имовину искоришћавала толико година без икакве накнаде.

Зграда звана “Биљарда” служила је неколико година за смјештај артиљерије без икакве накнаде, па чак и онда, кад је Богословија 1921. године отворена, у Биљарди, источно двориште са околним зградама остављено је било за потребе артиљерије опет без накнаде још читаву годину дана. Садашњи интернат богословски на “Романовој Ливади” Војска је држала све до 1926. године за потребе Војне музике, такође без икакве накнаде. Кад су војне власти тражиле да се прошири круг Возарског ескадрона, црквене су власти и у томе изашле у сусрет и дигле са околног имања неколико арендатора, те се је тим начином, круг Возарског ескадрона проширио. При подизању војних зграда узимат је камен и пијесак са манастирских имања без да смо за све то тражили пет пара накнаде.

С обзиром на нередовне прилике послије уједињења, црквене власти су у свему и сваком приликом излазиле на сусрет војним властима до крајних граница могућности, јер су сматрале да тиме чине услугу преко наше храбре Војске, цијелој Отаџбини и њеном консолидовању. И ако је црногорска црквена област једна од најсиромашнијих области у цијелој Српској Патријаршији, ми са пуним поуздањем можемо тврдити, да је наша овдашња Црква више услуга чинила нашој Војсци и општим интересима Државе него ма која друга црквена област. На ове и овакве жртве према општим интересима, Српска црква у Црној Гори руководи се својим славним традицијама из прошлости и схватањем својих узвишених дужности према Краљу и Отаџбини у опште и према нашој храброј Војсци напосе.

И питање откупног уговора склопљеног 7. јула 1931. године између војних власти и Управе манастира Цетињског, није дошло због неких материјалистичких интереса наше Цркве, већ је и у овој радњи постављена једна племенита и узвишена сврха, као што се види из цијеле преписке по овом питању.

Док је државна политика била више него великодушна према овам. римокатолицима и из средстава државних у висини од скоро десетине милиона подигла   величанствене плате, цркву и раскошне паркове у Бару, резиденцији римокатоличког бискупа, дотле историјско српско Цетиње, мјесто рођења нашег узвишеног Краља, нема своје катедрале!

Не само свештенство и народ са својом Црквом у овој покрајини, већ и саме власти, схватајући све незгоде због немања једне ни приближно достојне богомоље на Цетињу, са великом радошћу и одушевљењем поздравиле су горепоменути уговор, рачунајући, да су њиме обезбијеђена материјална средства за подизање катедралног храма на Цетињу. Ова радост и одушевљење утоклико су били оправданији, у колико је Министарство Војске и Морнарице било званичним актом саопштило, да је још у буџетској 1931/32 години унесена била извјесна сума за откуп црквеног имања на Цетињу.

Но док би исплате по уговору требале да се заврше у идућој буџетској години, оне још нијесу ни отпочеле, што изазива код свештенства и народа велико разочарење, а наше црквене власти доводи у један тежак и безизлазан положај. Јер три су већ године како се дају званична обећања, да ће се исплате осигурати идућег буџета, па се све, под изговором буџетске немогућности, тражи њихово одлагање сваке године!

Ради евиденције, мени је част скренути Вашу високу пажњу на званична обећања, која су по овом питању дата:

Министарство Војске и Морнарице у акту I.Г.бр.3249 од 27. фебруара 1931. год. извјештава: да је у буџет за 1931/32 унијело извјесну суму новца за откуп земљишта манастира Цетињског и “да ће се овоме откупу приступити чим буџет буде одобрен”.

Министарство војске и морнарице у акту I.Г.Бр. 12733 од 1. августа 1932. саопштава Управи манастира, да усљед слабих финансијских околности није могло приступити откупу земљишта у овој години, “али је кредит потребан за то унет у буџет за идућу годину и тада ће се овај откуп извршити”.

Министарство војске и морнарице у акту I.Г.бр. 8463 од 31. маја 1933. г. извјештава Управу манастира: “у овој години нема буџетске могућности да се изврши откуп овог земљишта, пошто су се појавиле на другим местима хитне и неодложне.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: