Зашто се не стидимо своје неинформисаности?

Пише: Данка Бурлић

Не гледам телевизију.
Не читам новине.
Не пратим вести.
Не читам књиге.
Не пратим политику.
Не гласам.

Ово су реченице које чујем непримерено често и можда им не бих ни давала толики значај да није поноса са којим су најчешће изречене и остављене да лебде у ваздуху као брана свакој даљој дискусији о покренутој теми.

Саопштене су, не без пркоса и задовољства, гласом којим се обично обавештава да смо оставили цигаре или којим непоколебљивост свог карактера доказујемо изјавом да цигаре никада у свом животу нисмо ни пробали. Објашњаваће ми се небројено пута да ствари попут телевизије, штампе или политике загађују ментални простор до те мере да је једино исправно решење изолација. После пола сата предизборног програма, мозак смрди исто колико и јакна по повратку из ноћног провода. Питање је времена када ћемо ми прљави и порочни који гледамо ТВ и не пропуштамо гласање спознати те универзалне истине.

Данашње друштво и одомаћени проказани систем вредности недовољно осуђује овакве ставове, иначе они не би били изговарани са толиким поносом. У мојој утопији изрећи било коју од наведених реченица било би срамота и требало би бити изречено са пропратним стидом. Дакле, нормално је да свако има право да себе изолује од утицаја за које сматра да су по њега штетни, али заправо није нормално да се изолација проглашава за пожељну друштвену вредност и принцип којим се маше као заставом.

Немогућност да се пробере, да се раздвоји жито од кукоља у свим сферама, најчешће завршава у штетној генерализацији да су сви политичари лопови, све књиге досадне, сви новинари смеће, на изборе излазе будале, а вести прате докони. Из лењости се родило препотентно незнање. Сама информисаност је на лошем гласу, толико да ми више не постаје пробем да замислим ни друштво у којем је пожељно бити глуп, ружан и зао. Како је постало здраворазумски да се неучествовање и општа незаинтересованост за друштво у којем живимо и будућност коју делимо, схвата као позитивна ствар? Површност и неуживљавање са којом се данас приступа феномену друштва и политике генерално, тек ће постати проблем у годинама које следе.

Ваља увек имати на уму да за насталу ситуацију није у првом реду крива омладина сама, већ је неко прво прилично смислено ту омладину кварио. За одржање власти једног властодршца нема лепше слике од омладине која вредно учи само оно од чега може имати непосредне материјалне користи и која слободно време најрадије проводи у теретани или шетајући по тржним центрима са све редовним ажурирањем фотографија по својим друштвеним профилима. Нарцисоизам се, насупрот друштвеном активизму, посматра као нешто најнормалније и у духу овог времена.

Истрајност домаћих медија и владајућих структура протеклих деценија на дезинформисању и потцењивању своје публике и грађана, све потпомогнуто накарадним образовним системом који је сам себи сврха, очекивано је резултовало пасивизацијом људи који у гласању за Белог виде врхунац свог друштвеног ангажмана.

Део одговорности је, ипак, и на сваком грађанину који некритички промишља стварност, ако је и промишља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: