Зашто се суди Матији Вуковоме Бећковићу?

Пише: Божидар Ровчанин

Свих ових година, гдје год има иједног монтенегрина, другосрбијанца, аутономаша, граџанисте…гдје год постоји иједан плаћеник који за тридесет сребреника издаје Истину, суди се најраспјеванијем Младићу најскупље српске Речи.

Суди се Пјеснику поеме „Ово и оно“, Пјеснику Иконе „Бодеж“, Пјеснику Јеванђеља о „Кадићима и Петровићима“, Принцу Помиритељу. Принцу који проповиједа Љубав, али и Уму који разликује истину од лажи, свјетло од таме и жито од кукоља.

Суди се Пјесничком субјекту који слуша препоречење, које канда води братоубиству, између овога и оногога. Субјекту и Личности који исповиједа:

“ Не бих дао никога,
Низашто,
А камоли сина,
За ово,
И оно,
Него за синов нокат,
Дао све ово,
И придао све оно,
Па једном лопатом прегрнуо,
Побусао и поравнио,
И ово и оно,
За Оца и Сина
И Спас овога народа,
Распетога на ово и оно“!

Али ко овом Пјеснику, Пророку и Јеванђелисти суди?! Суди му оно. Оно без лица, са наличјем и задњицом на лицу, оно суди Пјеснику Божијег Образа. Оно би да га Пјесник, Принц Поезије да га заступа. Да га заступа и да му се умили. Ко да Пјесник пјева због онога. Пјесник „Небом осијани“ пјева Христа ради.

Пјеснику се суди јер је аутошовинизму, самопорицању, аутодеструкцији, јер је националном суициду, јер је српском полому рекао: Доста си своје крви попио! Сиђи са Бодежа, брате несрећни, монструме. Крв ми пијеш и нестајеш са мном који као Јагње не знам за смрт и нестајање, али себе уписујеш у вјечно ништавило. Одлазиш у Огледало које “ крвинковим очима те гледа“.

Како то Пјесник Љубави, Опраштања, Највећи антикомуниста који пригрлио највећег идеолога Коминтерне, како Он то постаје у јавном дискурсу „крвожедник“. Онај који ближњега са опијајућег Бодежа скида, у јавном дискурсу је изграђен као крволиптећи крвожедник!

Онај који Љубављу Пјева, јер “ један несрећан човек не може бити песник“ – пјесника нема мимо усхићења и заноса, оптужен је за мржњу. Оптужило га оно. Оно ништа роба. Оно фукара. Оно се ускокотило и узјогунило. Оно се подигло и накостријешило. Оно се уљудило. Оно се усправило и закокодакало. Оно се дохватило разгласа. Оно стало да суди. Ово се испрсило. Ово испилило. Ово нешто мрчи. Ово мисли да се пита. Ово се докопало фотеље. Ово мисли да може овако.

Жао ми је. Знате ону причу о Петровићима и Кадићима…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: