ИН4С

ИН4С портал

Зашто се Трамп повлачи из Сирије?

1 min read
Трампова одлука је разбеснела амерички медијско-политички естаблишмент, али ми на Балкану не би требало прерано да се радујемо
Donald Tramp

Доналд Трамп

Пише: Александар Павић

Трампова одлука је разбеснела амерички медијско-политички естаблишмент, али ми на Балкану не би требало прерано да се радујемо.

С обзиром да Трампов живот и каријера помало подсећају на „сапуницу”, онда није ни чудо што је ток његовог председничког мандата попримио сличне карактеристике, препуне драме, скандала и неочекиваних обрта.

Претходна колумна се бавила чињеницама које указују на то да је Трамп изгубио рат против „мочваре”, тј. америчке „дубоке државе”.

Крунски понуђени доказ за то је био програмски спољнополитички говор који је амерички Државни секретар Мајк Помпео одржао у Бриселу 4. децембра 2018, нудећи визију скоро дијаметрално супротну Трамповој предизборној визији неинтервенционизма, тј. повлачења САД из улоге светског полицајца и глобалног утеривача „либералних вредности”.

Неочекивани обрт

Али је онда, на Светог Николу, као гром из ведра неба, само 15 дана после Помпеовог говора, одјекнула Трампова објава да, „после историјских победа против ИСИС-а”, а сходно својим предизборним обећањима, повлачи америчку војску из Сирије.

Да ли је тиме Трамп узвратио ударац не само Помпеу, који се противио тој одлуци, заједно са читавим Трамповим тимом за националну безбедност, како јадикује главно гласило „мочваре”, Вашингтон пост, већ и самој неолибкон Империји, и вратио се основама анти-естаблишмент програма због ког је (неочекивано) победио на председничким изборима 2016?

Вреди испитати ствар јер је разумевање механизма америчких спољнополитичких одлука још увек неопходно за разматрање глобалне геополитичке ситуације и разрађивање могућих будућих сценарија чије последице ће осетити цела планета.

Оно што је одмах очигледно је да је, судећи по реакцијама, Трампова одлука изненадила највећи део естаблишмента, и америчког и европског, што је већ само по себи позитивна ствар и иде у прилог тези да је Трамп уистину, бар делимично, узвратио ударац мочвари са обе стране Атлантика.

Негодовања америчких јастребова, гунђања француске, британске и немачке дипломатије, кукњава Си-Ен-Ен-а због овог потеза и страх да је америчко повлачење из Авганистана следеће, већ су довољни поводи за такав закључак.

Међутим, да ли је могуће да је ствар тако проста, односно да је Трамп напрасно решио да игра „сам против свих”, па колико кошта да кошта? Или и иза овог његовог наизглед револуционарног потеза стоје (и) сасвим прагматичне потребе и мотиви?

Питање мотива

Трамповој одлуци је претходила серија телефонских разговора са турским председником Ердоганом, од којих је последњи Ројтерс, цитирајући неименованог америчког званичника, означио као непосредни окидач за одлуку.

Турска је само неколико дана раније поново запретила да ће покренути нову инвазију севера Сирије ради обрачуна са снагама сиријских Курда, који су створили фактичку аутономну област у том делу земље, што је за Турке потпуно неприхватљиво.

И управо је гро америчких снага распоређен у том делу Сирије – иначе потпуно нелегално, без дозволе власти у Дамаску.То специфично курдско-америчко савезништво је сложено: Курди су били ударна пешадија у борби против ИСИС-а у том делу Сирије, док су Американци служили Курдима као заштита од турског напада.

На ратиштима Сирије

Додатно, постојање области под курдском контролом, у којој су Американци могли несметано да развијају војно присуство у Сирији под изговором борбе против ИСИС-а, одговарало је америчким неолибкон јастребовима и њиховим плановима да не само трајно разбију Сирију, већ и као базу за даље амбиције наспрам Ирана, који такође има курдску популацију, а која би, заједно са сиријским и ирачким Курдима, могла да се инструментализује у једног моћног агента преформатирања целог Блиског истока, у складу са интересима америчких интервенциониста, али и јастребова њиховог главног регионалног савезника – Израела.

Таква курдска творевина не би ни морала да функционише као целовита држава да би постала испуњење најгорих турских кошмара. Врло је могуће да је Ердоган повукао „црвену линију” и захтевао од Американаца да прекину даљи ангажман који би на било који начин даље јачао курдски фактор.

У противном би могло доћи не само до даљег руско-турског зближавања, већ и до судара између турских и америчких јединица на северу Сирије, што би из темеља уздрмало не само њихове међусобне односе – који су ионако, бар од покушаја пуча против Ердогана, дестабилизовани – већ и целу НАТО алијансу, у којој је турска војска друга по величини.

А то би била катастрофа за „мочвару” која још увек сања једнополарне снове.

Та могућност је довела и до неслагања на ту тему унутар саме америчке војске, прецизније између Европске команде, која покрива и Турску и Израел, и америчке Централне команде, која покрива Блиски исток и западну Азију.

Док је ова друга, навикла на дводеценијску доминацију утицаја унутар Пентагона, посвећена наставку већ описане агресивне неолибкон блискоисточне политике, ова прва је била забринута потенцијалним губитком Турске и могућношћу њеног можда чак и коначног гурања у руски загрљај.

То је био предмет више разговора ове године између команданта Европске команде америчке војске и врховног команданта НАТО снага у Европи, генерала Скапаротија, команданта Центкома генерала Вотела, и америчког министра одбране Матиса (иначе некадашњег команданта Центктома).

Трамп није сам

То нам већ говори да Трамп није деловао као „усамљени јахач” из америчких вестерна, већ је за то имао и подршку једног моћног крила америчке војске.

Односно, брига за очување НАТО-а је надјачала амбиције да се по сваку цену гура империјална блискоисточна политика. То не мора уопште да значи да је Трамп овај потез свесно повукао у корист опстанка НАТО-а – којим Трамп осведочено није одушевљен – већ да су се једноставно тако поклопиле околности, прецеси и сплет интереса:

Трампова жеља за повлачењем из Сирије (као и, у догледно време, са других места) се поклопила са потребом мочваре да се сачува НАТО од могућег губитка главног стуба свог јужног крила, па су неоконзервативни јастребови били приморани да претрпе бар привремени губитак, док је амерички Министар одбране Матис објавио одлазак са функције, констатујући да Трамп заслужује Министра одбране чији су погледи усклађенији са његовим.

Не треба заборавити ни фактор недавно распоређених руских С-300 у Сирији, који су практично окончали могућност некажњеног и неовлашћеног ваздушног деловања изнад Сирије. Од њиховог размештања, моћна израелска авијација није извршила ниједну агресивну акцију на небу изнад Сирије.

Можда су и Трамп и бар неки разумнији амерички војни кругови израчунали да је ризик рушења америчких авиона изнад Сирије постао превелики, а да без америчке ваздушне подршке Курдима (и не само њима) није могуће остварити оно што су наумили, па су повукли за њих најмање лош потез.

За „утеху” је Турцима управо одобрена продаја америчких противракетних система „Патриот” за тричавих 3,5 милијарде долара.

Можда је и Саудијска Арабија, услед жестоке кампање коју је амерички естаблишмент због „афере Кашоги”, покренуо против престолонаследника Мухамеда бин Салмана, као и против крваве саудијске кампање у Јемену, решила да, као чин упозорења или чак и одмазде, ускрати свој удео у финансирању даљег америчког присуства у Сирији.

У прилог ове тезе говори Трампова изјава из априла ове године да Саудијци морају да плате за даље присуство америчких снага у Сирији. Нема саудијских пара, нема даљег америчког ангажмана.

Балканско захуктавање

На крају, имајући у виду најновије Трампово затезање према Конгресу, и спремност да ризикује обуставу финансирања рада америчке владе уочи Божића ако Конгрес не обезбеди средства за изградњу зида према Мексику, што је било његово најважније предизборно обећање – постоји и могућност да је Трамп једноставно схватио да му константно двогодишње узмицање и дефанзива нису донели ништа, и да му једино преостаје да се врати себи и свом програму, као једином начину да поново анимира своју базу и добије изборе 2020. године.

У сваком случају, ситуација је исувише сложена, и превише је актера укључено да би се могло доћи до чврстог, а камоли једноставног закључка о правој и целовитој позадини Трампове изненадне одлуке. Баш као у сапуници.

Наравно, остаје могућност да ће се, пре него што се америчка војска повуче – за шта ће требати више месеци – десити неки нови „хемијски напад” под лажном заставом негде на тлу Сирије, за шта би „мочвара” одмах оптужила Асада, захтевајући од Трампа да „учини нешто”, односно да поново бомбардује сиријске положаје и, још важније, одустане од најављеног повлачења.

А можда ће се тежња империјалног експанзионизма вашингтонске мочваре једноставно сада само померити на сигурнији терен, нпр. у Украјини, где се Порошенков режим охрабрује на све провокативније акције према Русији, или на Балкану, где на скоро дневном нивоу јачају амерички притисци за интегрисање преосталих „непокорених” делова у НАТО, што се, после игнорисања народне воље на референдуму о Преспанском споразуму у Македонији, најочитије испољило приликом недавних посета Метју Палмера и Џона Саливена и њихових састанака са председавајућим Председништва БиХ, Милорадом Додиком.

Ако томе додамо и најновију, експлозивну вест, откривену у последњој колумни Предрага Ћеранића, да је 2000 поражених џихадиста из Идлиба пребачено у Албанију, да би се активирали на Косову и Метохији и Кавказу, јасно је да „игранка” не само да траје, него се можда тек захуктава.
Дакле, америчка дубока држава је можда уздрмана Трамповом одлуком о повлачењу америчке војске из Сирије, али је још увек далеко од тога да је побеђена.

Без обзира на то, Трампу треба одати признање за још један покушај да испуни оно што је обећао, што га већ издваја од огромне већине политичара, не само америчких.

Извор: Свеосрпској

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Зашто се Трамп повлачи из Сирије?

  1. Autor nagadja na osnovu sto cita na Internetu. Pogled iznutar R-partije je sasvim drugaciji.

    Ne radi se o S-300. To nije problem za hiljade „Tomahavki“, koje mogu da uniste pola Sirije za 10 ak dana sa distance od 2000 km.

    Radi se pre svega o Trampovoj filozofiji – Trampovom izbornom obecanju. Pre njega, US administracije 2 Busha, Klintona i Obame stvorile su Novi Sv Poredak, predvodjen US. To je dovelo do 9/11, invazije Iraka, Avganistana, bombardovanje Sirije, protiv-invazije migranata na EU, stvaranje ISIS-a itd. Taj Novi G-poredask je uveliko vodjen Jevrejima „Jastrebovima“, koji imaju DNA mrznju prema RF, kao i konzervativnim i D-jastrebovima, koji su bili sampioni vojno-industr. kompleksa. Pokojni Mekejn je bio u spicu te struje. On nikad nije sreo rat, koji nije voleo.

    Tramp, na drugoj strani, je praktican, tip „A“ licnost, koja uvek pobedjuje. Bio je totalno neiskusan u spoljnoj politici. Tipican Amerikanac. Ne govori nijedan drugi jezik, niti ga to tangira. Nije znao gde su/sta su Litvanija, Latvija, Gruzija, Kazahstan, Turkmenstan, Lihtenstajn itd.. U izbonoj debati je rekao da je okupacija Iraka bila najveci blander u istoriji US. To ga je ucinilo smrtnim neprijateljem Bush-masinerije u R-partiji. Usto je govorio da ceni Putina, kao jakog ruskog lidera itd…Taj deo vam je poznat. D. imaju kontrolu nad Kongresom i vec su poceli sa stotinama „subpina“, gde od njega traze pod zakletvom odgovore, dokumenta. Tako ce biti za sledece 2 godine. Ipak ne mogu da ga impichuju, jer je ekonomija sjajna i R. imaju vecinu u Senatu. Skoro je sigurno da ce Tramp biti Predsednik US za sledecih 6 godina.

    U pocetku, Tramp je morao da imenuje Generala Metisa – „Besnog Psa“ za komandanta Pentagona, generala Kelija za sefa svoje kancelarije i sl. Medjutim sad se dovoljno ucvrstio da ima luksuz da postavi za kljucne pozicije ljude, sa slicnom filozofijom.

    To nas dovodi do Sirije. Tramp ne vidi sta on moze da postigne u Siriji izuzev da se pre ili kasnije sukobi sa Rusijom. Sta bi time dobio? Naravno ima ludaka medju jastrebovima, koji guraju sa konfrontacijom do ponora. Tramp nije optrerecen tom urodjenom mrznjom prema Rusima. On zeli da US ima poslednju rec, ali – za razliku od Klintonke, ne zanima ga da izigrava svetskog policajca u globalnom poretku, gde se EU slepovala iza US. Tramp je u kampanji govorio kako Nemacka ima spektakularne autoputeve, dok US ima 70 godina stare autoputeve sa rupcagama, kao u Trecem Svetu. Isto je ukazivao za aerodrome u S. Arabiji, Kataru…, koje US brani dovodeci sebe do bankrotstva izdacima za vojsku, baze, ratove, naoruzanje….

    Dakle da zakljucim, Nema u ovoj odluci misteriozne tajne. To se poklapa sa epohalnim govorom, koji je Tramp dao u UN, gde je rekao da sve zemlje treba da vole svoju domovinu, kao sto on voli i stavlja iznad svega US!! Uporedite to sa Hilari, koja je najavljivala da ce na Balkanu nastaviti sa starom muzevljevom politikom „Sila Boga ne Moli“!! Tramp imenuje oko 5000 fotelja svoje administracije. Do sada, posle 2 godine on je postavio samo negde oko 1000 svojih ljudi. Michel je njegov novi izaslanik za Balkan, ali su ambasadori na Balkanu uglavnom iz Obasmine-Hilarine ere. Dakle tek sad je Tramp smogao snage da nasuprot svim protivljenjima napravi potez u Siriji, koji je u stilu njegovih izbornih obecanja. Posle ovog dolazi povlacenje 50% trupa iz AVG (pola od 14000).

    Lepota Trampove Us je da svi ostali, imaju teske probleme u svom dvoristu. cak i Kina ima problema sa Filipinama, Vijetnamom, Tajvanom, Japanom itd. RF ima Ukrajinu, Moldaviju, Gruziju… EU ima invaziju migranata, totalni haos, Jemen, Sirija, KIM, BH… 20 miliona crnaca iz Afrike na obalama S. Afrike spremni da u 2019 udju u EU…

    To sve vodi do kolapsa eura, funte, jena…Pre par godina 1 euro = 1.4 US $. Sad je taj koeficijent 1.1!

    Sta Trampu treba da se ukljuci direktno u sve te sukobe?

  2. Александар Павић,
    је један од ретких српских публициста који зна посао, али не само то, него и поштено пише – нема намештаљки и језичких софистичких замки. То је веом важно за нас који имамо жељу да сазнамо истину о догађајима одмах, а не тек после историјске дистанце.
    Овај један његов чланак вреди више од онога што су многи српски аналитичари написали целог живота, као на пример онај „професор“ Зоран Драгишић. Можда би Павићу могао да конкурише Лазански, али тешко, зато што је Лазански заиграо за тим америчког слуге Александра Вучића, па тако изгубио веома важну компоненту поштења.
    Такође, употребљен назив за Вашингтон Пост – гласило „мочваре“, је перфектан и веома на месту. Знамо да Дубока није тако плитка као Мочвара, али знамо и да дубока смрди на тињу као мочвара што смрди.
    Иначе, главни разлог што ми навијамо за Трампа је тај што он сорошоидима представља кост у грлу. И што ремети њихове планове зацртане на научној бази цивилног друштва.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy