Меша Селимовић један је од најважнијих писаца у књижевности бивше Југославије, познат по својим романима који дотичу филозофске и егзистенцијалне теме. Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли, а својим књижевним радом успио је оставити неизбрисив траг у култури и књижевности ових простора.

Селимовић је завршио Филозофски факултет у Београду, након чега се вратио у Тузлу, гдје је радио као професор. Током Другог свјетског рата био је члан партизанског покрета, што је оставило дубок утицај на њега и његову каснију књижевност. Његово искуство у рату, као и особни губици, попут погубљења брата којег је режим осудио као издајника, обликовали су његове моралне и идеолошке ставове, али и филозофију његових дјела. Управо тај болни догађај постао је инспирација за његов најпознатији роман, “Дервиш и смрт”.

Роман “Дервиш и смрт”, објављен 1966. године, сматра се једним од најважнијих дјела југословенске књижевности 20. стољећа. Радња прати Ахмеда Нурудина, дервиша који пролази кроз дубоку духовну и моралну кризу када његов брат бива неправедно ухапшен и погубљен. Кроз лик Ахмеда, Селимовић истражује теме правде, моћи, искупљења и унутарњег сукоба између особне освете и духовног мира. Дјело је прожето питањима о животу, смрти, смислу постојања те човјековој немоћи у односу према друштвеним законима и ауторитету. „Дервиш и смрт“ изузетно је цијењен због своје универзалности, филозофске дубине и поетичности језика, те се често упоређује с књижевним остварењима свјетских писаца као што су Фјодор Достојевски и Алберт Ками.

‘Србин је славно бити, али и скупо’

“Босна га никада није прихватила због тога што се није хтио савити, што је био свој,” изјавила је једном приликом Мешина супруга, кћи генерала Краљевине Југославије. Била је одана Меши и његовом стваралаштву, знала је јасно казати и показати да је спремна да с њим иде и на крај свијета. Њено је име Дарослава Дарка Божић. Ваљда ће због ње Меша написати “Ко промаши љубав, промашио је живот“.

Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је постављемо питање: “Зашто се Ви Мехмеде Селимовићу, од оца Алије и мајке Паше осјећате као Србин?”. Његов сталожен одговор који је услиједио без размишљања утишао је цијелу салу – “До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то”. У вези са својим националним опредјељењем, Селимовић је једном приликом рекао: “Србин је славно бити, али и скупо”. У опроштајном писму Селимовић је коначно све разјаснио.

“Потичем из муслиманске обитељи, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантираног Уставом”, испричао је.

Дневно.хр

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: