Зашто су Руси уздржани према победи Трампа

Пише: Игор Дамјановић

За разлику од многих светских лидера који су одмах честитали Доналду Трампу, руски званичници и јавност су на његову победу реаговали знатно уздржаније. Председник Владимир Путин није упутио званичну протоколарну честитку, већ је то урадио посредно, одговарајући на питање руског новинара током редовног годишњег панела на Валдај клубу. Оваква реакција руског председника је и очекивана, јер су од ескалације сукоба с Украјином у фебруару 2022. западни званичници с њим обуставили комуникацију. Путин је у одговору на новинарско питање, честитајући Трампу, истакао да ће „радити са сваким шефом државе коме амерички народ верује”, као и да су Трампово понашање и подизање руке током покушаја атентата „оставили утисак на њега” и да је у питању – храбар човек.

Путин је рекао и да је спреман за контакт с Трампом, па чак и да му није проблем да га и сам позове. Отворени смо за сарадњу са САД, али лопта је више на њиховој страни, јер ми те односе никада нисмо кварили, објаснио је Путин и изразио уверење да ће односи две земље једном ипак бити обновљени.

У ванредним околностима Трамп се понео исправно, као прави мушкарац, додао је Путин. Оценио је да је током првог мандата Трамп страховао да не начини неки сувишан корак или да не каже нешто сувишно.

„Шта ће предузети у другом мандату, није за сада познато. Али, његове изјаве о намери да обнови односе с Русијом и оконча сукоб у Украјини заслужују пажњу”, поручио је Путин.

Једно од главних очекивања званичника и лидера системске опозиције у Русији је да ће „Трамп трошити мање новца на Украјину”, што су исказали бивши председник и премијер Дмитриј Медведев и лидер ЛДПР-а Леонид Слуцки. Лидери комуниста Генадиј Зјуганов и Праведне Русије Сергеј Миронов истакли су да би новоизабрани председник САД требало „да позове нацисту Зеленског да капитулира”.

Поред већински уздржане јавности и политичког естаблишмента, у Русији има и оних који у победи Трампа не виде ништа добро. Рецимо, познати писац и космички инжењер Дмитриј Конањихин, који сматра да се „републиканци разликују од демократа само у једној нијанси: демократе инсистирају на моменталном уништењу Русије, а републиканци инсистирају да треба прво да ојачају и тако лакше униште Русију”.

Без обзира на то што ће Трампу, неоптерећеном материјалном и војном помоћи његових претходника, бити лакше да води преговоре и уважи реалност на терену, нико у Москви нема илузије да ће им он на тацни предати Украјину и признати да су победили у рату. Главне непознанице су како ће се Трамп поставити према сукобу и у којој мери ће одступити од своје помирљиве разумне реторике из предизборне кампање. Не зна се да ли ће за неке евентуалне уступке у Украјини од Кремља тражити редукцију политичког партнерства с Кином, или окретање леђа Ирану, Северној Кореји и либанском Хезболаху.

Без обзира на то што је Доналд Трамп и током кампање за председничке изборе 2016. био вербално против уласка Украјине у НАТО, његова администрација је Кијеву широм отварала врата алијансе и ширила војну сарадњу. Украјина је 2017. донела посебан закон по којем пуна интеграција у НАТО постаје приоритет спољне политике, на шта је алијанса одговорила додељивањем статуса земље претендента 2018. Годину дана касније, Врховна рада усваја амандмане на Устав Украјине којима се укидају одредбе о војној неутралности и експлицитно апострофира да „учлањење у ЕУ и НАТО представља стратешки циљ”. Коначно, НАТО је 2020. Украјини доделио статус „партнера с раширеним могућностима”. Политичке протоколе пратила је и конкретна војна сарадња, у просеку десетак заједничких војних вежби годишње, помоћ САД и НАТО-а у изградњи војне инфраструктуре, заједнички пројекти у производњи оружја и војне опреме, итд. Један Американац српског порекла добро упућен у тамошње политичке прилике, непосредно након што је Трамп изгубио изборе 2020. испричао нам је да сматра да је наоружавајући Украјину Трамп покушао да се избори с клеветама да га је Путин довео на власт. Ове клевете пратиле су га током првог мандата и кампање за реизбор 2020. и можда и пресудно утицале на крајњи резултат.

У овом мандату Трамп више неће морати да брине о клеветама и реизбору, јер трећи пут, по закону, не може ни да буде биран за председника. Такође, овог пута у његовој администрацији сигурно неће бити проукрајинских потпредседника Мајкла Пенса и државног секретара Мајка Помпеа, који су му након пораза на прошлим изборима окренули леђа. Пенс, који је почетком године посетио Зеленског у Кијеву, понижавајуће је поражен у трци за републиканску номинацију. Мајк Помпео пролетос је у тексту за „Волстрит џорнал” дао своје виђење, веома оптимистично по Украјину, како би Трампов план за окончање рата могао да изгледа. Написао је да ће Трамп Украјини понудити ленд-лис програм куповине оружја од 500 милијарди, на рачун замрзнутог руског државног новца на Западу, чланство у НАТО-у, да никада неће признати руски суверенитет над украјинским територијама, да ће наметнути демилитаризовану зону на Криму… Процене Помпеа, имајући у виду да нема никакве шансе да се нађе у будућој администрацији и узимајући у обзир да се већ годину дана налази у борду директора „Кијевстара”, највећег украјинског мобилног оператера, озбиљно нису схватили чак ни на Западу ни у Кијеву.

У предвиђањима како би повратак Трампа у Белу кућу могао да утиче на руско-украјински сукоб много већу тежину имају речи будућег потпредседника Џеј Ди Венса, или Ричарда Гренела, могућег саветника за националну безбедност, или чак шефа Стејт департмента. Венс је током кампање позвао Украјину да се одрекне територија које контролишу Руси, а Гренел је говорио о формирању посебних аутономних региона и искључио могућност пријема Украјине у НАТО. Многи у Москви сада се питају да ли ће Венс заборавити на увреде које му је пролетос упутио Владимир Зеленски називајући га „радикалом кога не треба схватити озбиљно”.

Занимљиво је да ће се у новој Трамповој администрацији вероватно наћи и милијардер Илон Маск. Он је пре две године предложио да се прогласи примирје, па да се након годину дана прелазног периода, уз учешће међународних представника, распише референдум у украјинским областима које су у целини или делимично контролисали Руси. Оне области које би гласале за припајање Русији биле би међународно признате као део њене територије, док би се области где би одговор евентуално био негативан вратиле под пуну јурисдикцију Кијева. Понесени јесењим успесима у Херсонској и Харковској области, Украјинци су Маскове разумне предлоге дочекали на нож. Милијардер је буквално преко ноћи од добротвора – донатора „старлинк” модема – постао државни непријатељ број један. Руси су вероватно тада били спремни да ово прихвате као полазну основу у преговорима, али мало је вероватно да би то могло да им буде прихватљиво сада, кад се ситуација на фронту радикално мења у њихову корист.

Дакле, руска уздржаност према победи Трампа потиче од неизвесности каква ће бити његова стратегија према Украјини и колико ће она одступити од његове реторике током председничке кампање. То што неће морати да брине о реизбору наводи на закључак да би одступање могло да буде мање него 2016, кад је Трампова победа над Хилари Клинтон у Москви била прихваћена с еуфоријом.

(Политика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: