Зашто треба сменити председника САНУ

Пише: Славко Живанов

Изјава председника САНУ, Владимира Костића, да „’неко овом народу мора да каже да Косово више није дефакто нити дејуре у нашим рукама‘ и да је, у овом тренутку, ‘једина политичка мудрост на који начин са елементима достојанства напустити Косово’“, изазвала је (не)очекивану буру у јавности и њен гласан, неодобравајући одјек.

Бука и метеж настали с Костићевом нехајном реториком, временом, почели су да замагљују поенту и срж како његове изјаве, тако и реаговања на њу.

Зато бисмо побројали само оне важне, приоритетне чињенице и указали на императив да се оне ни за јоту не изгубе из фокуса јавности.

Дакле, од суштинске важности било је то што се огроман део српске јавности уопште не слаже са оваквим ставом председника САНУ, и с друге стране, то што значајан део интелектуалне јавности сматра да председник националне установе, те и такве врсте, себи није смео да допусти трапав излив несмотрености, безобзирности, штеточинства и увреда. Пошто му је, на трудбенички заслужен урадак, достојно спочитано да је његова изјава заправо неистинита, да је противна Уставу Србије, нашим националним, државним и општим интересима, као и ставу велике већине народа, Костић се бранио да је криво протумачен, да је то његов „лични“ став на који има право и да није реч о ставу САНУ.

Јавност се, наравно, и око овога поделила, а мобилисала се и јединица за Костићеву одбрану па како време пролази све је више скретничара пажње и шумова који прекривају суштину ове „афере“ и њене погубне, далекосежне последице.

Зашто је Костићева изјава спорна?

Устав Србије, у члану 8. каже: „Територија Републике Србије је јединствена и недељива. Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава.“

У члану 50. став 3. Устава, између осталог, каже се: „…У Републици Србији нема цензуре. Надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања само ако је то у демократском друштву неопходно ради спречавања позивања на насилно рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавање територијалног интегритета Републике Србије“. (ауторово подебљавање текста, овде и даље у цитатима)

У члану 182. Устава, став 2. пише: „Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија.“, а у 4. ставу се закључује: „Територијa аутономних покрајина и услови под којима се може променити граница између аутономних покрајина одређује се законом. Територија аутономних покрајина не може се мењати без сагласности њених грађана изражене на референдуму, у складу са законом“.

Кривични законик Србије члан 306. каже: „Грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела, казниће се затвором најмање десет година.“

Кривични законик Србије предвиђа у члану 307: „Ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од три до петнаест година.“
Српска академија наука и уметности финансира се из буџета Републике Србије, плата коју Костић и академици добијају (сваки академик добија месечно најмање хиљаду евра академског додатка) обезбеђује се из пореза и других намета које ова власт дере са леђа грађана.

Иако је САНУ Законом устројена као „самостална установа од посебног националног значаја“ таква самосталност никако не би смела да претпоставља независност од закона и Устава државе која јој финансирањем омогућава живот. Односно, од академика се с правом очекује и подразумева да поштују законе и Устав државе у којој живе, најпре као и остали грађани, а потом и као корисници државне апанаже, плате, накнаде. Ни једна једина држава на свету не плаћа своје чиновнике, службенике, па чак ни научнике како би се ови некажњено залагали за њено територијално сакаћење.
Из ових факата јасно је да би дело прихватања отцепљења Косова и Метохије, или учествовање у том процесу, „дејуре и дефакто“ представљало кривично дело. Истовремено, позивање на извршење овог дела може се сматрати само лакшим кривичним делом, али се никако не може сматрати правом на „лично мишљење“. Позивање на извршење кривичног дела нигде и никад није сматрано правом на слободно мишљење.

Ово би, укратко, било сасвим довољно објашњење зашто је део јавности захтевао оставку председника САНУ и зашто је организован протест, по први пут у историји постојања САНУ. Притом, не говоримо о било којем, или ма којем парчету Србије, већ о територији коју је претежни део српске популације који је икада живео на овој планети сматрао својим духовним, историјским, егзистенцијалним и суштаственим бићем. А тако Косово и Метохију разумеју и осећају и множина Срба који данас живе.

Костићева одбрана

Међутим, иако председник САНУ ово није изрекао први пут (неколико пута је од 2015. године наовамо понављао своје становиште), одједаред је почео да понавља како није ваљано цитиран, и како је жртва неоснованих напада. Истовремено, како је већ приметио академик Данило Н. Баста, није указао шта је евентуално погрешно у тумачењу спорне изјаве, нити је додатно, објашњавајући свој став, указао на разлику између онога како јесте и онога како му се спочитава.

Очекујући да део јавности прогута тај квазидеманти Костић заправо жели само да отупи оштрицу напада, јер је извесно да је у интервјуу нагласио да изречено представља његов став.

С друге стране, чак и нетачним тврђењем да председник САНУ није веродостојно цитиран, потпуно се неутрализује и обесмишљава аргумент да му се ускраћује право на слободно мишљење. Костић би имао право на слободно, (своје) мишљење, али се прво Костић и његови бранитељи морају договорити о каквом мишљењу је реч. Односно, ако оно није правилно протумачено, онда оно није његово, и зашто би му се, као таквом, приписивало или одрицало право на слободно изражавање. Но, у овом случају, није реч о праву на слободно изражавање мишљења, јер је реч о позивању на кршење највишег правног акта и закона Србије. Правом на слободно изражавање мишљења, такође, не бисмо могли да назовемо нечију “идеју” да силовање каткад није кривично дело, или да крађа може да буде, понекад, сасвим оправдана, рецимо. И то његови бранитељи знају, али су њихови мотиви другачији.

„Право на слободно мишљење“ је заправо оруђе, инструмент одбране формулисан као најмањи заједнички именитељ разноразних интересних група, различитих политичких провинијенција са подударањем интереса у очувању Костића на месту председника Академије. Иза те формулације сакрили су се и баштиници идеје о независности Косова, али и њени противници који имају с Костићем неке друге рачунице. Ови први не бране његово „право“, него га бране јер се слажу са суштином његове изјаве. Лицемерно, заклањајући се иза апстрактних вредности, индиректно подржавају отцепљења Косова и Метохије.

Лако ћемо се ми договорити о томе да сви људи имају право на сопствено мишљење и његово јавно изражавање генерално, али, о овој ствари требало би да се претходно сви изјасне о суштини проблема – јесу ли за територијално целовиту Србију, или су против ње.

Десно крило Костићевих бранитеља, та друга група пак, очевидно сматра да су бенефиције које им омогућава Костић довољне за одбрану његове функције, али не и његовог става. Другачије речено, тргују ставом о Косову кријући се иза тобож демократских тековина.

И на концу, постоји и трећа група, најтиших, мутавих академика који ћутањем подржавају Костића.

Закључак

Нико у Србији не би требало да се јавно изјашњава и позива на територијално распарчавање државе у којој живи. Особито то не би смели да раде људи који су плаћени из државног буџета, који од државног новца издржавају породице, и нарочито они којима је држава омогућила да дођу до високог социјалног, академског или економског статуса који експлоатишу. Односно, уколико их тај проблем толико тишти и толико им је битан да морају о њему јавно да говоре, требало би да баштине и минимум моралности и етике па да након изреченог става поднесу оставку и напусте државну установу у којој раде.

Не треба се градити наиван и кратковид не видевши да тако изречени ставови иду наруку свима онима који не само да прижељкују наречени сценарио, него својски на њему раде. Недопустиво је да у државним установама бивкују групе или појединци који отворено и јавно заступају ставове које заступају најљући и најмоћнији непријатељи српске државе и народа. На тај начин, хотевши или не, они представљају део лоби групе задужене за препарирање и анестезирање овдашње јавности да се она што лакше и припремљеније сагласи са свршеним чином и зацело прихвати и аминује окупацију, а тиме и одобри еутаназију духовног, идентитетског корена српског бића. У томе многи учествују из лукративних и идеолошких разлога, многи нехотице због пуке људске глупавости или што просто не знају шта раде.

Истине ради, таквих људи било је одувек, и није их избацила поплава у овом или прошлом веку. Таквих људи било је од настанка историје, а за једног, још из Новог завета знамо да је наплатио 30 сребрњака за издају. Према предању, кнез Лазар изрекао је уочи Косовског боја клетву која је уклесана и у камену на споменику на Газиместану. Није кнез то чинио јер није имао паметнијег посла, него зато што је и тада било потребе за тим. Све то време, до дана данашњег, одржало се и једно и друго. И Завет и издаја. Само што су неки у Академији од силног (пре)учења то заборавили, или се надају да су Лазарове речи изветреле, да им је истекао рок трајања. Е, нису.

Извор: izmedjusnaijave.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: