Зашто Запад покушава да уништи Русију?

Борба све док једна страна не победи?

 Народи руске и западне цивилизације имају заједнички корен – хришћанство, али традиционалне вредности положене у темељ друштва су превише различите, што је довело до цепања и формирања две некомпатибилне цивилизације са различитим животним стилом и скупом вредности.

Руски народ је једноставно другачији, то је суперетнос који је објединио сродне етничке групе у јединствену нацију, која је створила руску цивилизацију са својим цивилизацијским кодом и другачијим приступом животу друштва. Између две цивилизације постоји непомирљива борба вредности која се не може завршити миром, већ само апсорпцијом једне цивилизације од стране друге.

Друштвена организација руског друштва заснива се на традиционалним моралним вредностима са доминацијом заједничких интереса над појединачним интересима, правде над законом, моћи над богатством, служења над влашћу, бескорисности над користољубљем. Руско друштво има колективистички цивилизацијски код са одсуством сакрализације приватног власништва, што доводи до социјалне неједнакости, отуда и жудње руског народа за социјалном државом.

Животни стил и начин живота западног друштва заснивају се на потпуно другачијим либералним вредностима заснованим на индивидуализму и приоритету личних интереса: апсолутизација слободе и сведозвољености појединцу, избор било ког скупа вредности без обавеза према друштву, монетизација свега и свакога и стварање профита на рачун свог ближњег. Западно друштво има индивидуалистички цивилизацијски код са приоритетом права појединца над правима друштва, што доводи до социјалне неједнакости. С тим у вези, социјална држава је неспојива са идејама либерализма.

Руско друштво је такође сачувало моралне хришћанске вредности, док су на Западу оне изродиле и на ивици су потпуног изумирања. Западу смо несхватљиви и туђи, он морално губи у сучељавању вредности и на било који начин настоји да уништи побуњену руску цивилизацију, будући да нуди другачији пут за развој друштва и тврдоглаво се супротставља западном хегемонизму.

Промена стратегије Запада у борби са Русијом

Поновљени покушаји Запада да нас војно уништи били су неуспешни, а до 1980-их стратегија се променила. Променивши врсту и облик рата, одлучили су да нас поразе на информативном, менталном, идеолошком и културном пољу и да нас униште изнутра. Циљ је био да се уништи основна вредносна основа погледа на свет (шта је добро, а шта лоше), наметање западних вредности које уништавају руски цивилизацијски код. Усвојивши идеологију људских права, толеранције, неограничене слободе, заштите природе и људских порока, Запад настоји да уништи руску државност, национално јединство, породицу и морал.

Сврха рата ове врсте је да промени културну и цивилизацијску суштину државотворног народа, претвори га у манкурта (бездушног роба – прим. прев. и потчини својој вољи успостављањем доминације западне идеологије над умовима људи, и глобалних корпорација над територијом и ресурсима руске цивилизације.

Сједињене Државе су предузеле спровођење тако застрашујућег задатка уз помоћ харвардско-хјустонских пројеката и јасно спроводиле програм према замишљеној шеми.

Пројекти за уништење Русије

Према Харвардском програму из 1980-их, „царство зла“ – Совјетски Савез требало је да буде уништен путем идеолошког урушавања совјетског друштва, дискредитовањем идеја социјализма, затим јачањем националних елита на периферији, либерализацијом економије и приватизацијом државне имовине. Ишло се и на демонтажу совјетског политичког система и припреме друштва за транзицију „из социјализма у капитализам“ са широким увођењем обавезног атрибута приватног власништва – све морате платити. Ове акције су требале да доведу до уклањања светског социјалистичког система, распада Варшавског пакта, забране Комунистичке партије и распада Совјетског Савеза.

Американци су приступили креативно, поверивши спровођење програма деградираној совјетској елити, која је одлучила да власт претвори у своје власништво и придружи се западној елити у статусу равноправних. Завршна фаза одвијала се 90-их година, а у мера из Хјустонског пројекта, требало је да се заврши распарчавањем Русије на мале државе и њиховом трансформацијом у сировинске додатке Запада. Истовремено се претпостављало да ће Сибир прећи под контролу Сједињених Држава, Северозапад – Немачке, Југ и регион Волге – Турске, а Далеки Исток – Јапана.

Програм се успешно кретао ка завршетку, али руска елита, која је преузела власт, одлучила је да се заштити од диктатуре Американаца и на чело државе постави „чувара“ Путина с којим је неочекивано дошао клан државника, која је себи поставила сасвим други циљ – обнову моћи и утицаја Русије на основу њених традиционалних вредности.

Осећајући моћ „колективног Путина“ и не успевајући да унапреде своје интересе кроз овај тим, Американци су предузели кораке да дискредитују и уклоне председника у нади да ће се сменом лидера све вратити на стари колосек. Они нису узели у обзир главно: руско друштво, видевши довољно чари „руског капитализма“, оно је постало другачије, није прихватило либералне вредности и уз све недостатке владајућег тима спремно је да подржи патриотску власт. Што је Запад више притискао Путина, то је његова подршка у јавности постајала све већа.

Масовном пропагандом и посредством тзв. агената утицаја, Вашингтон је такође поставио себи задатак да побуни руску елиту, с циљем свргавања Путина и замене својим човеком. Међутим, амерички кандидати за ово место били су толико карикатурни да су изазивали одбојност у руском друштву. Довољно је подсетити се дрског „логораша“ Ходорковског или још смешније фигуре Наваљног. Амерички апел „Аљошку на царство“ могао је само да изазове Хомеровски смех у Русији.

Не успевши да постигну успех у овом правцу, Американци су променили тактику и започели масовни спољни притисак на Русију из „цивилизованог света“, придружујући овом процесу постсовјетске и источноевропске лимитрофе. Главни улог стављен је на радикализацију национализма, исламских идеологија и панисламизма, организовање таласа наранџастих револуција по ободу Русије и креирање за њу сасвим опипљивих проблема. Ово је посебно тицало Грузије и Украјине.

Као одговор на државни преврат, подржан од стране Европе у Кијеву 2014. године, који је угрозио базу Црноморске флоте у Севастопољу, ојачана Русија „несиметричним одговором“ поново враћа себи Крим. Запад је, бесан због такве руске својевољности, те искористио ово као изговор за разноврсне „одмазде“ против Москве и покретање процеса изолације Русије, увођењем санкција против ње и претварања у светског изопштеника и у још једно „царство зла“.

Улога НАТО-а у бори Запада са Русијом

У јуну 2014. године, Вашингтон је усвојио програм „Европске иницијативе за безбедност“, који је поставио кључни задатак да се супротстави „провокативним војним акцијама Русије у Украјини“.  Као резултат имамо неколико таласа ширења НАТО-а, који су многим европским земљама пружили вештачки избор – да ли са колективним Западом или са Русијом, те су придружиле западном блоку. На самитима НАТО-а донете су и званично проглашене најважније стратешке одлуке о „настанку нове безбедносне претње у личности Русије“, која је проглашена агресором, и размештању војних структура у близини руских граница.

У оквиру Стратегије националне безбедности усвојене 2017. године, Сједињене Државе су, користећи структуре НАТО-а, ЕУ и ОЕБС-а, почеле интензивно да „потпаљују“ Русију изнутра и споља, распирујући старе и нове сукобе дуж њених граница, стварајући војно-политичке и економске проблеме на Криму, Донбасу и Карабаху … Американци су отворено почели да састављају сателитске блокове усмерене против Русије под њиховим протекторатом. У том циљу они настоје да уједине у јединствени блок Пољску, Турску и Украјину са својим националистичким режимима, придружујући им Грузију, Азербејџан, Румунију и Молдавију као савезнике и укључујући неутралне Шведску и Финску у своје активности. После 2014. године, број и размере НАТО вежби у близини руских граница, које су агресивне и увредљиве природе, нагло су се повећале, присуство савеза на Балтику расте, а покушаји дестабилизације Белорусије се интензивирају.

Пост-совјетски и источноевропски лимитрофи, који пате од међународног комплекса инфериорности, а инспирисани стратегијом Запада да обузда Русију, почели су да постају безобразни и износе захтеве и договарају провокације, покушавајући да што болније уједу „руског медведа“. По целој територији Руске Федерације подржали су развој национализма и огољене русофобије, што су Американци хтели да искористе у смеру изазивања војних конфликата који би водили ка развлашчењу снага Русије у њеној борби са Западом. Украјина, предвођена корумпираном елитом, посебно је у томе успешна.

Поред тога, тема руске агресивности активно се промовише у америчком и европском информативном окружењу. Становништво је уверено да Балтик, Пољска и земље северне Европе готово сутра, али највероватније прекосутра прети опасност од напада подмукле и опаке Русије, док НАТО генерали на то непрестано подсећају.

Нова рунда погоршања односа није сломила Русију

Испровоцирана нова рунда погоршања такође није донела очекиване резултате, а ојачана Русија је почела да показује зубе и спремност да се бори за своје националне интересе, укључујући и силу оружја. Покушај Вашингтона у марту-априлу ове године да подстакне Украјину против Русије и увуче је у војни сукоб у Донбасу није успео, Русија је показала спремност да употреби војну силу не само против Украјине, већ и против Запада. Још одлучније акције показане су у сузбијању силом оружја уласка енглеског брода у руске територијалне воде. Све ово је натерало Американце да препознају јачање Русије и да преиспитају своје поступке.

Поред тога, криза светског финансијског система, астрономски национални дуг и расцеп у америчкој елити, као и појава другог фронта у вези са економским продором „нахрањене“ Кине и њене најаве да се бори за светско лидерство, принудили су хегемона да тражи могућности за борбу против две цивилизације које се нису покоравале.

Јунско путовање Бајдена у Европу, потписивање нове Атлантске повеље са Великом Британијом, одржавање самита Г7 и НАТО-а и састанак у Женеви са Путином означили су нову фазу у сучељавању колективног Запада са његовом геополитичком противницима, сада не само са Русијом, већ и са Кином, који су довели у питање хегемонизам Сједињених Држава. Американцима није преостало ништа друго него да траже начине како да униште стратешко партнерство Москве и Пекинга, поткопају кинеску економску моћ и, у будућности, поразе Кину и Русију једну по једну.

После председничког самита, Американци су, уместо да равноправно траже обострано прихватљиву равнотежу интереса, наставили да теже остваривању само својих циљева износећи нове захтеве и претње Русији. На то им је из Кремља речено да је дијалог са позиције силе неприхватљив и да ће на такве акције одговорити жестоко и одлучно.

На конференцији за новинаре после самита, Бајден је такође наговестио да Русија треба да буде опрезна према свом јужном суседу, јер она може представљати озбиљну економску и војну претњу руским интересима. Амерички покушај да се супротстави Русију и Кину, као што су то учинили заједно са кинеским руководством 1969. године, после догађаја на Даманском острву, који су Пекинг одвајали од Москве више од двадесет година, овог пута није успео. Кина није задовољна улогом америчког „помоћника“ у обрачуну са Русијом, већ жели да постане нови центар светске геополитике и не крије жељу да баци рукавицу бившем хегемону, а Русија која је ојачала и јача, одлично разуме какву улогу Американци покушавају да јој доделе.

Русија и Кина прихватају амерички изазов и спремне су да се боре

Схвативши неизбежност борбе на два фронта, Сједињене Државе су већ почеле да формирају војно-политички блок из Јапана, Јужне Кореје, Филипина, Аустралије и других земаља југоисточне Азије против Кине, покушавајући да је обуздају. Такво распоређивање снага могло би приморати Иран, Северну Кореју, Венецуелу, Кубу и Сирију да се придруже руско-кинеској платформи, које нису изгубиле тежњу за независном унутрашњом и спољном политиком.

Бајденове „прозирне“ наговештаје нису могли да игноришу лидери Русије и Кине. Неизбежно је требало да се одржи њихов састанак ради размене мишљења. Настала геополитичка ситуација приморала је Пекинг и Москву да се „спријатеље“ против Сједињених Држава и координирају своје акције, што је демонстрирано на видеоконференцији двојице лидера, који су изјавили да су одлучни да наставе пријатељске и добросуседске односе, супротставе се напорима треће земље које имају за циљ слабљење две велике силе, као и да координацију своје акције у одбрани својих интереса на међународној арени. Москва и Пекинг послали су Вашингтону недвосмислени сигнал да неће попустити пред америчким уценама и да су спремни да прихвате изазов.

Сучељавање три светске цивилизације се појачава, а борба за будући светски поредак постаје све жешћа. Сједињене Државе не желе да се одрекну лидерства и траже начине да потисну противнике. У овом сценарију конфронтација Русије и Кине је тешко могућа, источна цивилизација је у основи другачија и не претендује да потискује свог северног суседа. У југоисточној Азији има много тога да се развије, а у личности Русије може да има само савезника.

Руска и западна цивилизација представљају два крила европских народа који бране своје вредности и погледе на будућност, они су конкуренти и никада неће бити партнери. Њихове методе и циљеви су дијаметрално супротни, између ових цивилизација не може се постићи мир и узајамно разумевање, историјски један од њих мора освојити други. Приближава се тачка бифуркације. Ако Запад пролази кроз фазу пропадања, унутрашњих сукоба и контрадикције, онда је Русија у јачању и повећава темпо свог утицаја у свету. Судар две цивилизације је неизбежан, а у каквом ће се облику догодити време ће показати. На путу Запада да прошири своју цивилизацију из Лисабона у Владивосток је руска цивилизација, која неће пропасти под рушевинама преамбициозног агресора, и није искључено да би се тај процес могао катастрофално преокренути од Владивостока до Лисабона са трагичним резултатима за Запад.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: http://alternatio.org/articles/articles/item/92904-pochemu-zapad-stremitsya-unichtozhit-rossiyu