Zatiranje srpstva u Crnoj Gori

Piše: Mitar Kovač

Nekad se Crna Gora ponosila time što je „srpski Pijemont“, ili „srpska Sparta“. Ona je dugo bila luča slobode i časti porobljenom srpskom narodu pod Otomanskom imperijom. Ta sloboda Crne Gore bila je politički, vojno i finansijski podržana od Rusije. Oslobodilačkim ratovima protiv Turske srpski narod većeg dela Stare Hercegovine i male Crne Gore i brda, postepeno je u krvi i stradanju oslobađao nove krajeve i povećavao državnu teritoriju. Međunarodnim priznanjem Crne Gore, kao države, čemu je presudno doprinela Rusija 1878.godine na Berlinskom kongresu, stvorene su osnove za razvoj moderne srpske države. U tim kamenitim brdima Crne Gore teško se stvarala sloboda. Majke su rađale sinove da ih odgoje i prinesu na oltar slobode otadžbine Crne Gore i svekolikog srpstva. Posle Kosovske bitke „… što se zbježa u te planine…“ nastavilo je da se bori za veru i čast naroda. Smrt za slobodu vrednovana je kao vrhovna nacionalna vrednost. Umiranje za slobodu Crne Gore je postalo simbol i smisao časnog života. Zato se sa pravom pitamo: Šta se to desi sa srpskim bićem Crne Gore za nepunih 120.godina?

Nije slučajno Vuk Karadžić objašnjavao zašto srpkinje u Crnoj Gori nose crne marame — „žale za Kosovom“, govorio je. Kako to da se pod uticajem ustaštva, komunizma i Milove diktature Crna Gora odrekla svojih Nemanjića, Balšića, Crnojevića, Petrovića…. ?

Ono što Njegoš ni pred strašnim neprijateljem, velikim Otomanskim carstvom, nije mogao ni hteo da učini, govoreći da „Crnogorci ne ljube lance“, učinila je vlast u Crnoj Gori od 1999. godine do danas. Odrekla se Kosova i Metohije… crkava, manastira, Peći i Pećke patrijaršije?

Rezultati delovanja komunističke ideologije i nacionalnog i verskog raslojavanja i rastakanja srpskog nacionalnog bića za poslednjih 105 godina su pogubni. Od srpske države i naroda, svega je ostalo oko 28,73% stanovništva da se izjašnjavaju kao Srbi. Na popisu stanovništva u Crnoj Gori 1909. godine od ukupno 317.856 ogromnu većinu stanovnika činili su pravoslavci (94,38%),[1] dok su ostali uglavnom bili Arnauti i i muslimani. Srpskim jezikom je govorilo 95% stanovništva, a u većem broju je bilo i stanovništva sa albanskim jezikom kao maternjim.

Ucenama, propagandom i političkom indokrinacijom oduzeto je nacionalno biće većini srpskog naroda i isti je po osnovu državnosti preveden u novu naciju Crnogorci, izmenjen im je jezik i pismo nekritičkim i nasilničkim odnosom. Tako nisu radili ni Turci za vreme viševekovnog ropstva. Srpskoj zajednici u Crnoj Gori preti asimilacija i nestajanje, što predstavnici vlasti, a jedan deo i opozicije, u toj Republici neskriveno i žele. Misle da će se novom veštačkom nacijom otrgnuti od suštine srpskog nacionalnog bića i da će lakše sprovoditi samovolju.

Mnogobrojni istorijski izvori i popisi stanovništva ukazuju da je srpsko nacionalno određenje u Crnoj Gori bilo apsolutno većinsko do 1945. godine. Socijalistička vlast je to narodno opredeljenje faktički stavila van snage i proklamovala crnogorsku naciju. Sve je to urađeno planski radi razbijanja srpskog uticaja i karaktera Crne Gore u budućnosti.

Crnogorski Srbi danas traže status konstitutivnog naroda. Raspad bivše velike Jugoslavije ponovo je otvorio na dramatičan način njenim stvaranjem kao samostalne države, nekako polurazrešeno i naopako postavljeno „srpsko pitanje“. Sa otcepljenjem Crne Gore, uz istovremeno držanje Republike Srpske u okviru BiH i otvoreno zapadno delovanje u podršci nezavisnosti lažne države Kosovo, sprovodila se marginalizacija značaja srpskog naroda na Balkanu.

Zato Srbi u Crnoj Gori moraju tražiti svoja prava, pravo na nacionalne kulturne institucije i svoje udžbenike istorije i jezika i književnosti, makar ih uvozili iz Srbije i Republike Srpske. A ako se stvari budu razvijale nepovoljno treba tražiti i srpske razrede u zajedničkim školama ili svoje nacionalne škole. Po srpski narod je dugoročno najopasnije poistovećivanje sa sa novom crnogorskom izmišljenom nacijom.

Nakon referenduma položaj Srba u Crnoj Gori postao nepodnošljiv jer su ga Srbi dočekali marginalizovani u svakom pogledu, bez svojih medija, bez adekvatnog političkog predstavljanja, ekonomski ugroženi i bez ikakvog uticaja na kreiranje upravljanja državom. Sasvim je moguće da će i Srbi u Crnoj Gori morati da shvate ono što su mnogi narodi pre njih, a to je da im ni slobodu ni prava niko neće dati samo zato što postoje ili što su počeli da svoja kolektivna prava konačno traže. Srbi u Crnoj Gori treba da spreče dukljanizaciju Crne Gore, da se u tome drže Njegoševe misli i dela i nepokolebljivo budu uz sve što im je isto sa Srbima u Srbiji i Republici Srpskoj.

Posle Referenduma, za koji se ozbiljno sumnja da nije bio izraz volje naroda, proces razdvajanja Srba i nove nacije Crnogoraca, postao je neminovnost. Do toga mora doći jer Crna Gora u suprotnom, može zapasti u još dublje podele i građanske sukobe. Da bi se to izbeglo, odnosi između Crnogoraca i Srba u Crnoj Gori treba da budu ustavno-pravno regulisani na demokratski način. Odlaskom režima Mila Đukanovića možda bi se veći deo Crnogoraca vratio „…veri prađedovskoj…“ Naopakim delovanjem vlasti Mila Đukanovića u dužem periodu, Srbi i Crnogorci se već razlikuju po jeziku, kulturi i pristupu sadržaju istorije. Zato u školama u Crnoj Gori treba da postoje odeljenja na srpskom jeziku. Bolje bi bilo da se ponište proustaške reforme koje su deo srpskog nacionalnog bića nasilno izmestile iz srpskog naroda u kulturološkom, etničkom, političkom pa i bezbednosnom smislu.

Kroz istoriju i vekove Crnogorci nisu postojali, kao narod. Od nastanka Zete, a potom Crne Gore kao srpske države, pa sve do komunizma Crnogorci su bili Srbi. U epohi nacionalnog romantizma srpskog naroda, stvoren je mit o Crnoj Gori kao „Srpskoj Sparti“. Njegovi tvorci su naši romantičari iz Srpske Vojvodine, koja je, kao što znamo, tada bila u sastavu Austrougarske monarhije.

Grb Srpske Vojvodine iz 1848. godine

Veliki srpski pisci Radičević, Zmaj, Jakšić, Kostić… puno su napisali prelepih dela o srpskoj suštini i biću Crne Gore. To se događalo u periodu kada su Srbijom vladali Obrenovići, koji su u spoljnoj politici bili vezani za Austriju. Tada izvorna srpska ideja o jedinstvu naroda nije bila u obrenovićevskoj Srbiji nego u Srpskoj Vojvodini. Slično je i danas, jer je duhovno srpsko središte u Republici Srpskoj a ne u Srbiji. Zvanični Beograd danas, kao i mnogo puta kroz istoriju bio je uskogrud i nije video potrebe celog srpskog naroda, nego je vodio politiku dodvoravanja uskogrudo gledajući partikularne interese. Najlepše je srpsko biće Crne Gore i Crnogoraca opevao Vladika Petar Petrović Njegoš.

Obrenovići, nisu mogli imati oslonac na Rusiju zato što su bili okrenuti ka Austrougarskoj. Knjaževina Crna Gora je, međutim, sve do Majskog prevrata i dolaska Petra Karađorđevića na presto, bila naslonjena u potpunosti na Rusiju. Sanstefanski mirovni ugovor, potpisan u korist Bugara, a na štetu Srba, čija korekcija je obavljena na Berlinskom kongresu, kada su i Srbija i Crna Gora stekle međunarodno priznanje, pokazao je svu složenost međunarodne pozicije Srbije toga vremena. U takvim okolnostima Crna Gora je srpskim romantičarima iz Vojvodine bila logična inspiracija. S njom nisu imali fizičkog dodira u meri koja bi im otkrila svu njenu suštinu i daleki eho krvave slobode i bojeva s Turcima. Srpski romantičari su Crnu Goru tada okovali u zvezde. Lovćen je sa razlogom postao simbol slobode srpskog naroda, a Crna Gora „čuvar kosovske misli o slobodi“.

Zato se naši rodoljubivi intelektualci i danas čude šta se to desilo sa „Srpskom Spartom“, kako je moguće da se ona odriče srpstva, Kosova i predaka, srpskog jezika i ćirilice, kako je moguće da je Srpska Crkva na njenom tlu nepoželjna? Odgovor na ta pitanja je isuviše prost ali tačan i on glasi: uzrok je komunizam od 1945. godine i Đukanovićeva vlast od devedesetih godina prošlog veka pa do danas.

Komunizam je satirao srpstvo i srpsku pravoslavnu veru u Crnoj Gori a Milov režim je po sličnom receptu, novom evroatlantskom receptu napravio razbraću od braće. Kao da je bio sa proročanskom moći, Arhimandrit Nićifor Dučić je proglašenje Crne Gore za knjaževinu 1851. okarakterisao riječima: „Eto nove nesreće srpskome narodu!“ Nekoliko decenija kasnije Jovan Dučić je o svom trošku u Trebinju podigao spomenik Njegošu, ali u njegovim delima nema ni slova u slavu Crne Gore. To nije slučajno, jer je i tadašnja vlast gledala i štitila vlastoršca, a ne narod. Nijedan Bokelj, nijedan Hercegovac, nijedan Paštrović niti Brđanin nije ostavio pisani trag o prevelikoj brizi knjaza a potom krlja Nikole za narod.

Kako se danas Srbi osećaju u Crnoj Gori?

U sklopu održavanja narodnih tribina u Crnoj Gori, Unija za neutralnost Crne Gore i Evroazijski bezbednosni forum iz Beograda održali su niz tribina u 2016. godini protiv agresivne NATO propagande o uključivanju Crne Gore u Alijansu. Govornici sa teritorije i iz lokalne zajednice na tribinama su jasno izneli svoje stavove o štetnim posledicama eventualnog priključenja Crne Gore NATO paktu.

Na sebi svojstven način i pesnici i kulturni radnici dali su doprinos anti NATO kampanji, kroz recitovanje svojih pesama koje govore o problemima srpskog naroda iz svakodnevnog života.

Iz izlaganja diskusija i poruka koje su prenete na tribinama u Crnoj Gori, mogu se izvući relativno objektivni stavovi i poruke:

• Srpski narod u Crnoj Gori, posebno na zapadu i severu (na prostoru Stare Hercegovine), oseća veliku ugroženost i obespravljenost i izostanak podrške zvaničnih vlasti Srbije, posebno u poslednje četiri godine.
• Vlasti Crne Gore, od osamostaljenja diskriminišu sve lokalne sredine i zajednice koje se pretežno izjašnjavaju kao srpske.
• Vlada blokira ozbiljne investicije iz budžeta i ne dovodi investitore za otvaranje novih pogona i fabrika u srpskim lokalnim zajednicama, tako da je mladi naraštaj primoran da svoja životna pitanja rešava u drugim sredinama ili da se priklanja zvaničnoj vlasti. Na taj način Milo Đukanpović ucenjuje i progoni sve one koji su za očuvanje izvorne srpske Crne Gore i koji su za očuvanje njenog srpskog nacionalnog bića.
• Crnogorski režim ne obezbeđuje elementarne prava za srpsku zajednicu na nivou nacionalnih manjina, tako da je prokazan srpski jezik, zastava i sve više Pravoslavna crkva.
• Srpski narod je jedinstven u osudi uvođenja crnogorskog jezika i izričit je za održanje srpskog jezika i ćirilice,
• Istaknuto je niz primera diskriminacije i progona ljudi iz državnih institucija (Policija, Školstvo, Vojska, Zdravstvo, organi državne uprave na republičkom i lokalnom nivou), kroz prekide radnog odnosa samo zato što se deklarišu kao Srbi. Ističe se primer da su učitelji i profesori tajnom kampanjom bili instruisani a potom i primorani da prihvate školske dnevnike i druge obrasce štampane na latinici i da iste moraju popunjavati latinicom. To je početak procesa kolektivnog unijaćenja srpskog naroda u Crnoj Gori a da se o tome vlasti Republike Srbije nikada nisu odredile i istakle to kao problem. Muslimani se u Crnoj Gori sve više deklarišu kao Bošnjaci, a Albanci u istočnom delu izgrađuju elemente autonomije u kulturnoj i političkoj sferi. Na taj način samo je srpski narod u Crnoj Gori podeljen na „Srbe i Crnogorce“.
• Ne postoji saglasnost ni oko državnih simbola, pre svega oko zastave. Muslimani nose ratne zastave muslimanske BiH, a Albanci albanske zastave. Za Srbe postojeća zastava nije njihov izbor već trobojka sa belim orlom, tradinacionalna zastava Kraljevine Crne Gore. Postojeću zastavu i grb Crne Gore zovu „kokoškom“, jer nikada nije bila istorijski simbol državnosti Crne Gore.
• Sve više je izražena i bojazan od albanskog i muslimanskog ekstremizma na severu i istoku Crne Gore, jer postoji značajan broj dobrovoljaca koji su učestvovali ili se sada nalaze u jedinicama tzv. Islamske države.
• Ne odobrava se uspostavljanje granice između Crne Gore i lažne države Kosova jer smatraju da je to granica prema Srbiji koja je davno utvrđena.
• Svim demokratski sredstvima potrebno je nastaviti istrajnu borbu za očuvanje srpskih nacionalnih interesa i nedozvoliti dalje podele, posebno u razbijanju uloge i značaja srpske pravoslavne crkve.
• Srpski narod iskreno želi još otvoreniju i plodotvorniju saradnju sa Rusijom na svim poljima, jer to smatraju jedinim prirodnim i bratskim savezom uz Srbiju i Republiku Srpsku.
• Srpski narod Crne Gore duboko oseća žal za žrtvama NATO agresije naroda Republike Srbije i Crne Gore i to ga čini još odlučnijim u suprostavljanju pristupanju Crne Gore NATO paktu.
• Odluku o pristupanju Crne Gore NATO paktu, kao sudbonosnom pitanju ne samo za Crnu Goru već i za sve srpske zemlje, potrebno je doneti izjašnjavanjem naroda na referendumu,
• Potrebne su hitne investicije u većinskim srpskim sredinama kako bi se zaustavio proces odlaska naroda iz tih sredina, kao i proces nacionalnog i verskog unijaćenja i „političkog nasilja“. To nasilje se sprovodi kroz korupciju, ucene pripadnika opozicionih stranaka, posebno viđenijih i uticajnih ljudi. Zato se suštinski može reći da u Crnoj Gori ne postoji demokratija niti demokratski sistem, nego je na sceni samovolja jedne korumpirane autoritarne vlasti, koja manipuliše voljom naroda i nedozvoljava istinsku anfirmaciju njegovih interesa.

Nakon izbora u Crnoj Gori, iskazane volje naroda i različitih propusta i kršenja izborne procedure sve više se vidi da je Crna Gora podeljeno društvo u nacionalnom i političkom smislu i da je teško predvideti situaciju u koliko režim ne prizna učinjene propuste i ne pristupi se izgradnji normalnije atmosfere bez ucena i pritisaka za naredne zaista demokratske izbore. U koliko aktuelni režim uđe u dalje sporne postupke obezbeđivanja većine onda je izvesno da će proces ići ka radikalizaciji i zaoštravanju političe situacije. Verovatno će se Zapad, pre svega SAD opredeliti za očuvanje režima po svaku cenu, sve dok na silu ne ugura Crnu Goru u NATO pakt.