Завјет Османа Ђикића: Турчин нисам, него Србин (ФОТО)
1 min read
Осман Ђикић, српски пјесник и публициста
Jедно од најчешћих општих места у свим расправама о српском ендемском, нејединству и неслози која нас изједа је реченица:„Црква не да муслиманима и католицима да буду Срби. То је узрок нашег братоубилаштва.“
Једини проблем је што нема везе с истином. Црква није никада издала било какав документ којим одриче право иновернима да се национално осећају и изјашњавају Србима.
Црква није политичка установа, а нација јесте политичка категорија. Елем, за СПЦ није проблем да се ико, био он црнац, Еским, Кинез или сами Турчин крсти и постане њен део.
Лично позанјем православног монаха, потомка члана османске дворске свите и православног Персијанца, свршеног богослова. Блаженопочивши отац Сава, монах ковиљски, био је Новозеланђанин. Морамо ли се подсећати Емира Кустурице и Махмута Бушатлије?
Црква брине о православнима, а не о Србима свих вера, јер она је управо Црква – заједница верних с Богом и силама небеским.
Ко онда не признаје муслимане (и римокатолике) за Србе? Народ.
Како су, уопште, настали муслимани на овим просторима?
Доласком турског окупатора, преласком на ислам могло се сачувати или стећи нешто привилегија, понекад глава, жена, дете или кућа, а и каријера се у војсци или администрацији једино тако дала тећи.
Баштиници трбухоугодија као животног идеала или латинске максиме Patria est ubicumque est bene, одрекли су се хришћанства и прихватили ислам. Тим чином, нису само променили вероисповест, што је данас интимно питање сваког човека, већ су се политички идентификовали с окупатором. Сјединили су се с турским, исламским убицама.
Прешли су на страну освајача и стали у фронт против сопственог народа. Многи су учествовали у злочинима. Бивши рођаци, чак браћа постадоше део освајачке државне управе.
Удружише се с онима који су нас поробили. И то из личног, најчешће, материјалног интереса. Не само у давној прошлости, већ и у Првом и Другом српском устанку и балканским ратовима муслимани су се борили против српске војске. О масовном прилажењу усташама је већ све написано.
Није ли ово легитиман разлог за презир? Какво поверење и солидарност или осећај јединства с новим муслиманима је тадашњи Србин могао да осећа?
Вековима су они верни православљу остајали у положају раје, кулучили, бивали читлучени, трпели право прве брачне ноћи, данак у крви и разне друге неправде. Обнова цркава и манастира била је забрањена. Звоно није смело да звони.
У Софији постоји лепа црква ротонда, близу председничке палате, сазидана је у удубљењу, јер је морала да буде нижа од Турчина на коњу (сиц!).
Срби нису смели да носе оружје, да се лепо облаче, морали су да се помере с пута ако би се мимоилазили с муслиманом… О радостима набијања на колац или распродаје деце у робље по Египту и Анадолији зар треба говорити?
Дакле, у срцу сваког Србина, ислам је у нашим крајевима символ крваве турске окупације и издаје наших саплеменика. Зато Срби Муслимане не маре, не верују им и тешко их прихватају као део свог народа.
Када је ово речено, сасвим је јасно да Србин може бити било које вере или без вере. И такав, он може бити политички врло користан и добар Србин.
Ако би Србија успела да пробуди српство у овдашњим, рашким муслиманима, то би одмах елиминисало могуће жариште и средствопритиска на државу у рукама страних сила од утицаја и интереса. Када би се тај процес прелио и у Босну корист би била вишеструка.
Зато, морамо потиснути оправдани бес због средњевековне издаје и почети систематичне, озбиљне напоре у науци, образовању, култури, медијима, политици, на друштвеним мрежама… за враћање српског националног осећаја код овдашњих муслимана.
Ту не треба жалити ни средства и привилегије. Ваља преписати турски модел, па и личним интересом мотивисати поједине угледне муслимане да се јавно одреде као Срби, што би могло, дугорочно, покренути један ток.
Озбиљне државе озбиљно планирају. Уместо финансирања педера, лезбијки, људскоправашких јакобинаца, родних феминисткињаи осталих сорошоида, ваљало би финасирати овај национални пројекат од кључног значаја. Иако ће многом читаоцу идеја изгледати неизводљиво, уверен сам да није тако, јер у политици нема коначних решења, околности се мењају, а прегаоцима Бог даје махове.
Остоја Симетић
Извор: Српски књижевни клуб
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Bogu da je hvala i tvojemu kolegi iz Morace Selicu na dugi zivot i zdravlje koji ovo napisa!
Vrlo srceparajuci tekst. Srbi su kivni, tesko se nose sa poturcenim i, kojekakvim nakotom, sve se bave razlozima, ne veruju, bla,bla…
Nego ovako, neka se svi oni sami, o svom trošku vrate,ako hoće. Neka se dogovore, komate, šta god, niko ih nece ometati u razgovorima. U svojim brlozima nek se siti izrazgovaraju. Nek preseku, ako hoce.
Nisu se dok je bilo ure dozvali pameti, sad nek se izdivane.
Svaka čestita i stradalna kuća, u ludog Srbina, ima pametnijeg posla od vraćanja balija, ustasa, kojekakvih nakota razumu.
Neka oni to fino i uredno o svom trošku oposle.
Pa i ako uspeju da se dogovore, nece ga vise nikad ‘mrsiti’ i biti vojnici.
Ti su mogli u Jugi im svetoj, ali sad ce da prolaze kroz zesceg zeca.
BG, ako li ti se tekst nije dopao,prosetaj i ignorisi ga, ili ti daj kontraargumente,a nemoj ga negirat na primitivan nacin tako sto ces mu se rugat sa „bla,bla“ ili sto ces ga nazivat „srceparajucim“. To cine samo oni koji ne znaju nista a misle da su pametni. Ili trolujes,ili si primitivni nacist koji ljude dijeli na „nakot“ i „arijevce“. Ne mogu procjenit imas li sto od skole,ali mi je jasno da sive mase nemas puno.
… Svaka ti čast Anonimni, zadivljen sam!
Pa ođe će svaki moći da izuči Turke stoput bolje no što je mogao u školskom štivu.
Hvala ti za napor koji si uložio da nam ovo prezentuješ!
Јер, ма колико многи потурчени потомци Срба, Словена, Влаха, Грка, Фрига, Лиђана, Хитита, Курда, Јермена, Асираца и Гала себе сматрали муслиманима – а тиме и Турцима – њихова бит се пројављује мимо разноразних аскери музеја и парада јаничарске војне музике. Можда Давутоглу заиста сматра турцизирање Балканаца и Анадолаца великодушношћу надмоћних према нишчима, као што Американци величају американизовање не само свог континента већ и света, али, дошавши у наше крајеве „на коњима“, ни источни окупатори нису нам донели ништа до јад. Ни баклаве нису „турске“ већ старогрчке, као што ни Американцима неће ни музеји палеонтологије и науке и технике подарити прошлост какву немају. Преинака идентитета спада, заправо, у најпогубније видове уништења смисла, уклањање могућности да се из органског узгаји чојство, а не технолошка надмоћ.
Тумачити, зато, нереде и у Турској искључиво америчким хушкањем, дизајном и друштвеним инжињерингом спознајни је промашај. Забележено је, наиме, да је и међу османлијама било масона (суфије будући њихови родоначелници), те да је Ататурк био Слободни зидар чије је извођење Турске из оријентализма у еуропску „безалтернативност“ прихватила већина Анадолаца – што се очекује и од свих српских културно-политичких чинилаца, од 1804. наовамо. Но, хиљаде година поништења других као начина – можда сврхе – живота Турана, Семита, Северњака и „јуришника на Небо“ не дају се поправити никаквом пропагандом, још мање „изборима“, интернетом, медијима, индустријом забаве, лажи и опсене, воденим топовима и сузавцем.
Јер, Сили коначно суди Правда, чедо Истине и Лепоте, те ни у Турској – као ни у Немачкој или Америци (с подражавањем хеленске и римске архитектуре, или њиховим самосвојним грдилама од стакла, пластике, метала и бетона) – нема до голе Воље. Топкапи је византијско здање, Аја Софија такође, мостове и зграде зидали су Јермени, морнарицу установили Грци, државну управу добрим делом устројавали Јевреји, трговином и привредом бавили се сви осим Турци. Попут своје карактеролошке својте, Арапа, Турци су само господарили, користећи се исламом као Западњаци свим религијама и идеологијама, да културолошки, економски – или огњем и мачем – остваре подљудске циљеве.
Јер, ни Нордици ни Турани ни Семити нису били само завојевачи и пљачкаши колико вирус – обећање да се може удобно живети мењањем идентитета, ако не ћуди. Потврђујући се једино унижавањем противника (то им будући свако већ својим постојањем), подстицај су Они за све бездушнике и рачунџије, вернике статистичке човеколикости. Није, наиме, невоља у делању свештеника Моћи – било католичких било исламских, било „доминатора“ у затворској соби или у планетарном логору без граница – већ у спремности „стада“ да се „мира“ ради подају крилатици ”If you can’t beat them, join them!“ („Ако им не можеш ништа, приђи им!“), или исламу по тумачењу Мустај-Кадије из Горског Вијенца.
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Међу покретачима, вођама и измећарима Новог светског поретка то, међутим, никад није важило. Њима је Знање налагало да неизоставно буду у јачици, како Шиптари зову страну којој и мировна већа увек дају за право, сматрајући једино њу кадром да свој интерес наметне и одбрани. Дарвинизам те сорте Срби никад нису прихватали ма колико се, рецимо, Ахмет Давутоглу прсио њиме, и тиме што је Турчин (бар као донме Текин Алп, идеолог младотурског шовинизма, или Јосип Франк, хрватског).
„Да је то могуће, Шваба би га измислио“ као оправдање, и „пусто турско“ као објашњење зато и даље наваљују на Српство – суфије се Зеленом трансверзалом спајајући са истопаметницима и једнакодушницима у Еуропи. Јер, поимајући религију као вештину управљања палим бићима (творби, чак, демијурга кога суфистички Језиди зову Мелек Таус, а ми остали Кнез Овога света), ислам, католицизам и Модернитет су се управо Балканом на смрт загрлили.
И мада је Ататурк казао да „минаре сваке сеоске џамије није до надгробник још једном турском селу“, то му Анадолци нису одвише замерали, као ни склоност ка пићу. Да ни мештанима Ерзерума мастика није мрска запазио сам још 1970-их док су је по кафанама мераклијски забељивали водом. Ислам им, очито, није значио више него Босанцима који се, попут холивудизоване „деце комунизма“, беху одродили зарад очувања власти и имовине. Геноцид, етноцид, духоцид, културцид и сопствомор над свим самосвојним становницима света не престају зато ни данас: преко милион и по Јермена, чија се држава до пред крај 14. века пружала до Антиохије, побијено је 1914–1923, кад и милион и по Асираца и око милион Грка. О мегазлочину као основној претпоставци раста и Запада и Истока – а нарочито „Новог“ светског поретка – влада међутим „међународна“ тишина пошто, ма колико се злотвори упињали да им се злодела забораве а њихов приказ повести прихвати за једини, Копта, Бербера, Индијанаца, Срба, Руса, Јермена и Асираца („Сиријских хришћана“) још има, као и Понтских Грка, Ататурковим етничким чишћењем распршених по свету.
Јер, и њих је његова „визионарска“ „изградња“ „нације“ (”nation building“, по текућем англоамеричком новоговору), чији ни сам истински припадник није био (мајка му беше плава и плавоока Македонка, отац мрки, шиптаролики Епирац), протерала у Солун и Пиреј – да и на њих, као на крајишке Србе, сународници одмахују руком, налазећи у њима извор безмало свих недаћа и зала.
(А покољ најмање три милиона првобитних становника „Турске“ за непуних девет година завршио се крајем Ататурковог рата противу западних сила, које су, учинивши све да он у њему победи, Турцима подариле и оно што њихова историја не познаје – један, бар за њих, ослободилачки рат.)
Ипак, нису ни турцизам ни пантуранство – већ орвелијански, глобалистички ислам – Арјан („Иран“) преиначили у шеријатски забран којим се Англи и данас служе као бауком да држе исток Европе и запад Азије у покорности. Јер, да није било споја арабљанског шовинизма и ислама, и туранства и ислама, те покушаја „просветљених“ да „оплемене“ свет, он би стајао ближе Ономе који га је створио а подаље од твораца бетонских споменика дуж прелепе црноморске обале. У Анадолији, Самсун би тада био наставак антике а Трабзон и даље Трапезунт, престоница Понта, а у нас би се од Боке до Скадра пружало море тиркизне провидности, и понека кућа мештана довољно ваљаних да целе године пребивају у њој.
Слично су се опходили и Османови потомци при преузимању престола, давећи сувишну браћу свиленим гајтанима. То је – поклоницима закона али не и правде – багателна цена „успеха“ какав је Србима одвајкада био одуран, мада се и у нас славе „реалисти“ попут Краља Милутина, или Милоша Обреновића. У неправди, зулуму и лицемерју бар ми нисмо препознавали ништа до зло, ма колико се османским добом дичили сами Турци, а дивили му се и многи западњачки историчари и политичари.
Што се та политика – у виду налога да се на место Гези парка врате здања јаничарске касарне коју је султан Махмуд II године 1826. топовима срушио, схвативши да од јаничара више нема користи колико дипломатске и државне штете – коначно згадила и потурченим становницима Стамбола не би требало стога да чуди никога. Јер и Турци цене правду, као што је камионџија који ме је примио на једном мом путу за Немачку побеснео на покушај да га на пумпи у Хрватској преваре. Зато и белосветски „хуманитарци“ свако мало позивају на строго кажњавање „прекршилаца људских права“ – док Ердоганово „етносело“ не помињу, као ни „морално-политички подобна“ „јавност“ код нас, у некадашњој Румелији.
Јер, реч је о неизговореном „праву“ јачега да тлачи, те да је при таквој подели улога Трг Таксим, са спомеником и вестернизованом и потурченом Ататурку и његовом, привидном, ограничавању туранства на турство – уз планирани други, јаничарима који су такође постајали „Турци“ поклоњењем Сили, а муслимани порицањем предачке душе – пример „суживота“ и „толеранције“ које ваља заштити повиком на еколошки злочин а не завојевачки, над људима. Јер, с Турцима, Азерима, Татарима, Монголима, Мађарима, Хрватима, Бугарима, Шиптарима, Американцима, Енглезима, Немцима, Арапима и Арабљанима ваља трговати, ступати у савезе, сви људи иначе будући једнаки и пали.
Јер, турчење – исправан израз за исламизацију наших крајева – и више од арабизације Африке, Блиског и Средњег истока – поништило је многе врлине анадолских, кавкаских, сиријских, иранских и балканских горштака, те примораца Средоземља и Црнога мора.
Дахије против којих су Срби били принуђени да устану 1804. беху добри муслимани, клањајући абдест пет пута дневно, пијући шербет и кафу а не ракију и вино, дајући милостињу муслиманској сиротињи, питајући хоџу око шарије. Али, такође у складу са традицијом своје вере, викали беху и они „Алах акбар!“ при одсецању неверничких глава, попут сиријских „побуњеника“ данас, варали беху и они невернике, инороднике и противнике при извршењу јавних обећања, попут Мехмеда Освајача при сечи босанских великаша који му се беху предали на веру код Јајца – ислам као ни Запад у случају, рецимо, резолуције УН 1244, не видећи греха у остваривању својих намера на било који начин. Држећи се Корана као „закона“ а не подстрека на поштовање људи као богообразних бића, дахије су се – иако углавном не беху Турци, ни анадолски – понашале као Педи Ешдаун у Босни, или Џингис Канов војсковођа Суботај који је, опет на веру, погубио на стотине руских кнезова после битке на Калки – тако што је на њих навалио талпе поврх којих је пиром славио победу, не кршећи монголску забрану проливања племените крви.
И зато нам ваља памтити да су нашу децу отету за девширме Турци прво учили турском и Корану, мењајући им имена као што и данас својевољно чине српски исељеници у Америци, свом потомству дајући енглеска. И нема цинизма већег од новоосманског, или његових англосаксонских покровитеља, који на History Channel тврде да је киднаповање најбољих дечака раје за јаничаре, и најлепших девојака за хареме – тим жртвама, њиховим породицама и народима – пружало шансе за неслућени „успех у животу“.
Наиме, масонско „умирање“ у једном идентитету зарад „рађања“ у новом пародија је прастаре жртве сопства, којом Савле „умире“ да би се оваплотио Павле. Да ли су суфије, староставни окултисти Средњег и Блиског истока имали сличне ритуале, није забележено. Свет их данас познаје понајвише као Мевлеви дервише који у трансу круже по својим текијама у Истамбулу и другде, или као Чечене који пред камерама зикром западају у муџахидски беут. Да суфија има и по Албанији, да им се једна од најзначајнијих текија налази при врху планине Тимор требало би и ми да знамо, да имамо одговарајуће установе за изучавање непријатеља који никад нису крили шта нам мисле и смерају. Да суфије, попут свих езотеричара Евроазије, верују у бесконачан раст човека, оствариван било милом – приласком, рецимо, исламу, будизму или глобализму – или силом – падањем под власт „Алахових оруђа“ – свима који теже Христовом чојству требало би да буде свеједно.
Јер, Срби од својих придошлица никада нису тражили одрод, што сведоче страна имена и презимена међу нама. Сунет памћења у семитских религија или закон који је забрањивао Србима у Мађарској да деци дају српска имена јесте, заправо, увреда Творцу који од нас тражи да останемо верни себи каквим нас је послао на овај свет, а не да Га „исправљамо“ стално новим образинама, попут англосаксонске данас.
Да ли је неко озбиљно истраживао последице одрицања и порицања себе, не знам. У мору свих могућих студија о људском понашању, у Западњака нисам наишао ни на једну о конвертитству, нарочито етничком – далеко дубљем и судбоноснијем од верског. Јер, и Срби се јесу хришћанством преумили, али не одбацујући своју природу и претке. За разлику од рецимо руских, наша имена и даље јесу понајвише самосвојна, а не јеврејска, грчка и латинска. Светковањем Божића ми не одбацујемо Коледо, нити престајемо Васкрс повезивати с Новом годином, коју нама сродни народи и данас дочекују с првим даном пролећа.
У Анадолији, међутим, заборав – наметнут војном силом, хиљадугодишњим државним и идеолошким терором, и људском слабошћу подјармљених – јесте потпун, мимо позивања на хититску, фригијску, тројанску, мезијску, лидијску, ликијску и свеколику другу старину. Узимајући у обзир историјско понашање балканских отпадника у ислам – уз вестернизацију, најубитачније преиначивање личности до данас – губитак сопства се диљем планете показао предусловом за нестанак и других својстава људскости. Ако ништа друго, завист палих спрам усправних универзална је, као и њихова мржња спрам бољих – људи и народа осведочене спремности да живе мимо грабежа за влашћу и коришћу.
Турску, нарочито, немогуће је зато схватити до као историјски осведочен „заједнички подухват“ свих евроазијских завојевача, а лично искуство са друштвеном динамиком односа „лопова“ и „оваца“ по брозовским затворима требало је да ми на то отвори очи много пре него је Давутоглу („Давидовић“) „овим просторима“ понудио новоосманизам као „коначно решење“. Геноцидност прождирача сопстава константа је condition humaine (људске судбине), једини светоназор томе супротстављен будући српски, и арјански уопште. Нордици, наиме, нису Арје док и површни поглед на Турке, Мађаре или Бугаре говори довољно; монголских црта са њихових старих минијатура више нема, али има монголске (и посвојене, нордијске) суровости, безобзирне усредсређености и још безобзирније вољности. Тако је освајајући Бурсу Орхан испред и иза ње изградио две тврђаве којима је годинама спречавао снабдевање своје будуће престонице – што је касније учинио и Мехмед – такође трајним утврђењима отежавајући дотур хране и помоћи Цариграду.
И мада упорност којом су од Лужичана, Словена и Балта направили Прусе и Померане није Немцима у Првом светском рату донела погрдан назив „Хуни“, већ суровост њиховог ратовања, нити мађаризација Влаха, Германа, Словена и Срба Мађарима „право“ да се позивају на „64 жупаније“, исцртане и на њиховом тепиху у Бриселу, политика стварања „стања на терену“ одувек је најречитије оцртавала личност њених протагониста. Није ни чудо да „господарске нације“ попут Англа имају толико разумевања за Турке, а нимало за нас или Јермене. Њихово постојање грађено је нашим нестајањем, и ту се ништа није изменило од времена разних „Освајача“ које Они, не извињавајући се никоме, и данас славе.
Зато се цео Запад позива на Римљане а цео – у свом повесном империјализму тренутно осујећени Блиски исток, па и својим историјским отпадништвом духовно оштећени, муслимански Балкан – на Арабљане и Турке.
… Šesnaest njiovih u stepi šatora, s početka, osvojiće svijet!???
Porobiće Semite, pa onda redom.
Mi smo im Srbi platili najveću cijenu.
Bezmalo pola današnje kukavne i sirote Sirija, naseli Turčin Srbima. Rasjelilo nas da ga ne boli glava ludo Srbina!
Sedam je miliona porijekom Srba u današnjoj Turskoj!?
(izvor : Turska Akademija nauka)
Najnovija bio – genetička istraživanja kazuju da samo 3% današnjih stanovnika Turske nosi i dijeli izvorno turkijske gene!!!
… Čudo je Turska, čudo.
I onda, jednako i danas.
Jedino se ođe i na Kavkazu nijesu baš-baš proslavili silni Turci, azgani, zor junaci!
Bogumi ni mi, ma ni oni!
… Opet, mi bolje stojimo u grdni račun. Makar za malčice.
Јер, да су Турци, и сви остали Турани – осим нешто несторијанаца међу Ујгурима, и будиста међу Монголима – нашли одраз свога најдубљег бића у исламу, као Запад у католичанству, и освајачким походима на „невернике“, посебице несемите, негермане и нетуране, постајало ми је све јасније и без обилажења архива и библиотека. Мада ислам као и западњачки либерализам одбацује расизам, па и национализам, Арабљани и данас, попут Западњака, себе уздижу над инорођенима, ма колико истоверним, или политички податним. У Арабији се пунокрвност домородних династија, коња и паса не помиње одвише, нити у Турској порекло многих „турских“ великодостојника и владалаца, али у оба случаја, као при западњачком присвајању научних и културних достигнућа усељеника, реч је о вештачком, код Турана и насилном, узгоју појединаца па и читавих група за властите потребе, о еугенетици – у Семита „инцестуозној“, у Турана „генетски модификованој“, а на Западу „психотронизованој“.
Јер, ако су Арапи (арабизовани становници Северне Африке и Блиског истока) изумели, или од Турана преузели, установу војника-роба (мамелука у Египту), степски завојевачи су први од покорених народа данком у крви градили себи сој, претходно већ стварањем манкурта (робова тортуром уништеног сопства и памћења) свет суочивши с првим андроидима. Америка, и Запад у целини, само су модернизовали примену тих туранско-семитско-германских антрополошких механизама, кудикамо делотворнијих од пуких геноцида. (И данас Американци странцима вољним да служе њихову војску дају држављанство, а у Француза Легија странаца и даље важи за најелитнији део оружаних снага.)
Но, произашао из духовних одлика Семита, удружен са сличним особинама Турана, ислам се ипак показао као прва мондијалистича идеологија, светски мир „тражећи“ кроз светски рат. Јер, „џихад“ није никакво изопачење муслиманске вере већ њена суштина, а што Орвел то није уметнички приказао 1984-ом да се објаснити његовим левичарењем, с догме о еволуцији и прогресу неспојивим са сагледавањем будућности и преко даље прошлости. Стога је једино бајкописац Толкин помињао „Оркове“, ма колико турски и турански О‘Брајени били претече Модернитета. Али, зато је Химлер разматрао усвајање ислама за државну веру Немаца, и настојао на новачењу муслимана у СС дивизије. Уз то, већ се „Атли“ (Атила) Нордицима показао толико блиским да се у њиховим сагама не помиње као странац, док су Немци међу Турцима налазили савезнике у свим новијим ратовима. Уосталом, немачки официри надгледали су и уништавање Јермена 1915, да би Хитлер, планирајући геноцид над Јеврејима, сараднике храбрио речима: „Ко се још сећа масакра над Јерменима?“
И ту се опет срећемо са империјалном идеологијом – турским исламом – која је успела да Курде и Јермене сучели као Србе и босанске потурчењаке. Јер, уместо да ударе на заједничког окупатора, Курди су 1915. Младотурцима помогли при помору Јермена. Додатно подстакнут сабласним поклицима с безброј кувајтских минарета, и у Корану самстога почео тражити објашњење те острвљености и на Јазиде, иноверне Курде. Радећи код једног палестинског архитекте, Европљанин поштеђен много чега, нисам могао а да не запазим да за више стотина хиљада хришћана у Кувајту постоји само једна црква, и то без звоника и крста. Сазнао сам да биро званично „припада“ Кувајћанину, не би ли газда, православац, те 1972. могао законито пословати, будући да су у тој минијатурној држави само муслимани имали сва права. Нисам се зато чудио ни казивању нашег шефа, Београђанина, о домаћима који су знали и по сат да седе око синије ћутећи, испијајући „чај“ (шаријом забрањени виски), док се неко не би излетео, и започео разговор око онога због чега се сви и беху састали.
Та ћутња, то ишчекивање ко ће изгубити живце и показати се најслабијим, објашњавало ми је, јасније од ичега, у чему се Турани, Семити, и Западњаци беху препознали. Више него све суре Корана – дела једног или неколицине аутора у кратком раздобљу, насупрот Библије, рада мноштва писаца кроз векове – то бескрајно упињање ка доминацији (израз пресудан при дресури паса), то прихватање неизбежности ропства или срамне подређености (абд на арапском значи роб, и сам султан или калиф будући Алахови робови, а на Западу нижи сталежи обавезно будући и понижени), то грицкање семенки зарад „занимације“, (на Западу то обављају „економијом“ и стицањем), да се „убије време“ до рата, палежи, пљачке и надирања – јединих делатности вредних пажње заурланих германских хорди, викинга, бедуина, или туранских луталица – та свирепост њихових казни, од черечења коњима о репове, набијања на колац, до драња наживо, предочавали су ми пустош мимо ружичасте, пешчане пустиње око американизованог града шеика, имама, и робља које би зарадом да осмисли своје срамоћење пред Богом, ако не већ пред људима.
Усвојивши коњаништво, двоструко свинути, композитни лук, и израду челика од белих, староиранских номада Евроазије, ти завојевачи беху се сусрели и са балканским Србима тек крајем 13. столећа, као већ расно измешани ромејски плаћеници. Ти додири описани су као сукоби арјанских витезова, обречених ратовању без вероломства, ратних варки, заседа, ноћних напада, и сличног, и туранских пустахија – у борби, као у свему другоме – руковођених једино „учинковитошћу“.
Наиме, попут својих рођака Мађара и Бугара – западних крајишника такође туранског, Хазарског царства – од свог исконског сопства и Селџуци и њихови наследници, Османлије, у додиру са надмоћним или напреднијим културама и цивилизацијама сачували беху само два својства: неутаживу потребу за владањем и турански језик.
Да је било, или да данас има, Турана оданих било чему осим горњању – пре свега међу својима па затим и другима, никад пријатељима колико такмацима или будућим подложницима – ни историја ни савременост не бележе. Тим, до опадања Ромеја и Персијанаца убогим номадима, некористољубива знатижеља, потреба за истином, правдом и лепотом, те молитвена творба, приказиваху се сувишним за господарење над инима.
Над собом, они као да нису имали жељу да владају: сви турски, хазарски, монголски и татарски дворови – било султански, беговски или спахијски – ничим себе нису спутавали, понајмање напором да штите друге од своје самовоље, хира, беса, или злочинства.
Тиме, чини ми се, ваља почети тумачење масовних протеста у Истамбулу, Анкари и другде, по држави турске мањине и потурчене, анадолске већине, те ислама, Ататурка, Давутоглуа и Ердогана, и, за нас веома значајне, везе свега тога са Босном, Рашком и Шиптаријом.
Јер попут свих грабљиваца – па и људских – Турани одувек беху малобројни, тако да их и данас између Кавказа и Кине, те Северног океана и Хиндукуша, Хималаја и Алтаја има највише око 200 милиона – у самој Турској потомци Алп Арсланових и Ертогрулових пљачкаша чинећи можда десетину становништва. Јер, Анадолију су од памтивека насељавали народи анадолско-балканског или кавкаског порекла, динарског или јерменског изгледа. Хититска Хатуша беше град камених зидина, с водоводом и канализацијом, много пре најдревнијих месопотамских или египатских урбаних целина. Ко год прође унутрашњошћу Турске запазиће људе лика и грађе уочљивих на хититским рељефима по музејима широм света.
Но, и све хититско данашњи турански Турци присвајају, позивајући се на своју цивилизацију и културу бар 5.000 година стару. Путујући 1973. из Техерана до Анкаре, регионалним превозом прошавши кроз чемер персијско-турске границе и испод преименованог, јерменског Арарата, преживевши чучавце у виду талпе изнад рова ограђеног врљикама, и поглед на анкарске солитере између којих су пасле овце, са сетом се, међутим, бејах подсећао курдских крајева Ирана – где ме је постарији Курд избразданог лица неког Ровчанина или Бјелопавлића, у такође изанђалом аутобусу понудио наранџом, видевши да сам странац.
Постоји, истина, и туранска гостољубивост, али у самој Турској никад нисам био сигуран јесам ли се сусрео са исељеним Србима исламске вере (хвале се да их је око девет милиона) или исламизованим Грцима, Асирцима, Курдима – прави Турци највероватније будући једино рашчупани пастири по пустолинама између Агрија и Ерзерума. Наиме, ни Ататуркова „модерна“ Турска а камоли Мехмеда Освајача, или османлије у покушају Ердогана, није имала места ни за „Кардухе“, како је Ксенофонт звао Курде – староставне сународнике Саладина, витешког противника Ричарда „Лављег срца“ – још мање за прежитке неких срболиких Лиђана или Меза. Јер, психологија насилника не подноси никакву многострукост – међу злоделницима свака се људскост сводећи на страх, а удруживање на тлачење слабијих. Стога и Курди – ирански горштаци древни као Јермени, али турским властима „планински Турци“ – и даље воде љуту, оружану борбу за отаџбину коју им нико не признаје.
Појава Селџука
Абасидски калифат, попут Омејада пре њега представљао је непремостиву препреку за продор азијских номадских племена на Блиски исток усмеравајући их на север у бескрајне руске степе. Захваљујући својим колонијама на Криму (Херсон) Византинци су могли да мотре и спутавају номадска племена у њиховом напредовању ка Европи јер је још Константин Порфирогенит у свом делу „О Управљању Царством“ констатовао да око Црног мора постоји прегршт народа које је могуће потплатити или их на други начин ангажовати да зауставе напредовање другог народа и тиме одраде прљави део посла за Византијско царство.
Међутим у трену када су се снаге Абасида истрошиле на њиховој граници појавили су се Селџуци, који су 1040. године отпочели са пљачкашким походима широм данашњег Ирана и Ирака. Ускоро су проширили своје походе и на краљевину Јерменију, а један њихов одред стигао је и до византијског Трапезунта 1054. године. Већ наредне године Абасиди су поклекли предавши врховну власт бегу Великих Селџука Тугрулу, који постаје први турски султан сместивши своју престоницу у Багдад чиме су Селџуци постали озбиљан фактор на Блиском истоку.
Пропаст краљевине Јерменије
Моћни Василије II Бугароубица приморао је 1022. године јерменског краља Јована III Смбата да потпише уговор по коме би Василију припао град Ани, уколико Јован умре без директног наследника. Његова смрт 1040. године покренула је грађански рат у Јерменији из кога је као победник изашао Гађик II. Иако је победио све претенденте он није био у позицији да задржи власт јер су по земљи вршљали Византинци и Селџуци, које је Мономах подстакао да 1044. године нападну Ани. Годину дана касније Гађик је пристао да испуни одредбе уговора који су 1022. године закључили Василије и Јован чиме се Византија проширила на исток, а краљевина Јерменија је престала да постоји, док је он сам награђен поседима и титулама у Кападокији.
На простору некадашње краљевине Јерменије сада је владао хаос. Византинци су поред своје власти одлучили да заведу и своје виђење хришћанства због чега је Мономах одмах по преузимању Анија започео чистку јерменског свештенства које је припадало монофизитима који су у Византији сматрани сектом. Поред верског прогона на том простору су сада оперисали и Селџуци којима су пришли и неки јерменски одреди.
… Nije Osman Turčin, nego zor Srbin, onaj najbolji, brat naš!
Ni ovi, zna se i koji, nijesu Turci!
Ma ni Srbi nijesu!
… A ko nije Turčin, ako još i Srbin nije, taj je NIŠTA!
Za džaba rođeno.
Holoček je pisao o svom susretu sa dva Podgoričana – Lukom Pišteljićem i Mustafom Biberićem. Holoček je automatski smatrao Mustafu za Turčina (jer su se tako domaći muslimani nekada zvali), ali je sam Mustafa uskočio i ispravio Holočeka govoreći mu da on nije Turčin već Srbin baš kao i Luka, ali da je Luka Srbin pravoslavnog zakona, a on (Mustafa) Muhamedovog.
Takođe je naveo i da mu je maternji jezik srpski.