Завршен 86. Вуков сабор у Тршићу – Емир Кустурица: Истина се ставља на добош

У Вуковом Тршићу, у недељу су, подизањем саборских застава и „Химном Вуку“ Стевана Мокрањца, завршене овогодишње свечаности 86. Вуковог сабора.

Комплетно сабориште је, с одушевљењем, као ријетко кога раније, дочекало овогодишњег бесједника, прослављеног редитеља Емира Кустурицу, чије је дјело, такође, прославило Вуков језик.

Када је човек натеран да гази по плићаку времена у коме живи није најгоре ако упореди властити живот са подрумом претрпаним стварима. Посебно ако поверује како тамо још увек има понешто да се нађе и да је најтеже ископати оно најважније – започео је, овим ријечима, Кустурица своју беседу под насловом „Гланцање меморије“. – Ипак, човек мора себи, ако никоме другом, да полаже рачуне, пошто се његов живот одвија у историји, никако у вакууму, иако су у свету и код нас тврдили деведесетих да живимо време постисторије, посебно наглашавајући да је територија неважна. Онда су САД бомбардовале СР Југославију не због заштите угрожених људских права и злочина, него због померања војне силе према Истоку.

У том својеврсном Drang nach Osten које су у два светска рата обављали Немци и тако је стручно обележили, сада је атлантска сила показала мишиће не само нама, него и Европи на чијем терену се одиграла драма. Освојена је нова територија.

У потрази за истином која је похрањена у подруму, по његовим ријечима, постоје два пута:

Идеја да једино пут до Бога води до Истине и њој супротстављени рационалистички пут који нас доводи до закључка којег је у филму „Сјећаш ли се Доли Бел“ изговорио отац, пијани марксиста. Он је рекао: „Човек је изгубљен случај!“ Он је, верујем, говорио о јединки, тачније узорку из, како су је атлантисти назвали, златне људске милијарде. То је, по њиховој процени, број људи на планети који могу да живе колико-толико добро. Преосталих пет милијарди, по њима, нема лека, свакако су осуђени на пропаст те се, касније, с тим у вези, правдају ратовања и цивилизовање варвара, те месијанска улога протестантског пуританизма. Шта им треба, питамо се. Добар купац који полако пристаје на улогу роба пошто ради за малу плату и нема историјску свест, одговара улози која му је додељена и верује да је подела на богате и сиромашне судбина! Фатализам капитализма!

Кустурица је истакао да је нови тип хомо сапијенса потпуно отворено биће:

Убија време гледајући ријалитије и порно филмове, воли да лаже али не пристаје на илузије, не воли да ради а желео би да буде богат, сања да ће му Бог преко „Фејсбука“ послати најбољу девојку и једино је тада религиозан, отворени је члан отвореног друштва спреман, не само на тортуре транснационалног капитала, него и транссексуалног егзибиционизма. Ако настави овако, ускоро би могао да тражи легализацију инцеста што су неки већ покренули у Сједињеним Државама! Последице отелотворених идеја пијаног марксисте нису само рационалистички закључци, него и оно што ће тридесет година касније, у нашем плићаку, постати животна стварност, марксизам и либерализам су обједињени транснационалним капиталом, обрћући капитал и човека названог изгубљени случај.

Још од Декарта и Волтера преко Хегела и Канта, Карла Маркса, Запад је производио најбоље и најгоре, а оно што је до нас допрло је најчешће било оно најгоре. У дугом периоду од прихаватања хришћанства западна црква је објединила Библију, мач и камату, у поступку дехристијанизације фабриковала човека убаченог у процес лишавања својстава, где су материјални добици и комфор заменили потребу за човечношћу и жртвовањем.

Редитељ се запитао да ли ћемо поред свих ствари које смо већ продали „ставити на добош истину“.

Ипак, још увек нисмо поражени. Невероватно је да смо ми уз Русе, преостали део хришћанске културе који није убачен у центрифуге атлантизма и колико-толико смо остали своји. Колико дуго још? Зависи од тога да ли ћемо или нећемо признати Косово. И да ли ћемо одржати Републику Српску – рекао је Кустурица. – Још нас нису до краја лишили својстава и, што је најважније, нисмо изгубили идеју да су наша црква и вера те наша култура магнетне силе опстанка и наше будућности, а веровање у вечност душе врата слободе. Под вековном влашћу отоманских Турака, како пише Иво Андрић, духовни живот, а тиме и писменост у манастирима Српске православне цркве стварали су нераскидиву везу са косовским заветом али и временом будућности. Зато је нама важна истина о Косову.

То је највећи интимни и социјални мотив без којег би у оном подруму уместо трагова преко којих се стиже до истине остало брдо непотребних информација, неред у којем може да завлада промаја. Зашто сам се онда жртвовао и правио толике филмове. Зато што сам преко покретних слика које су монтиране у ритму срца, закорачио у онострано и поверовао да постоји вечни дух.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: