Због осмеха у камену, другова заспалих између две битке: Бранко Миљковић – Узалуд је будим

Будим је
због сунца
које објашњава себе биљкама
Због неба
разапетог између прстију
Будим је због речи које пеку грло
Волим је ушима….
Треба ићи до краја света
и наћи росу на трави…
Будим је због далеких ствари
које личе на ове овде…
Због људи
који без чела и имена
пролазе улицом
Због анонимних речи
тргова
Будим је због мануфактурних пејзажа
јавних паркова
Будим је због ове наше планете
која ће можда бити мина
у раскрвављеном небу
Због осмеха у камену
другова заспалих између две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром!
Моја љубав
пуна других
је део зоре коју будим
Будим је због зоре
због љубави
због себе
због других…
Будим је
мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувек слетелу
Сигурно је рекла:
нека ме тражи
и види
да ме нема
Та жена са рукама детета
коју волим
То дете које је заспало
не обрисавши сузе које будим…

Узалуд
узалуд
узалуд…

Узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
Узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да је кажу
узалуд је будим
Ти знаш
вода протиче
али не каже ништа……..
Узалуд је будим
Треба обећати
изгубљеном имену
нечије лице
у песку

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: