Због ситуације на Космету: Вучић сазвао хитну сједницу Савјета за националну безбједност
1 min read
Предсједник Србије Александар Вучић заказао је за суботу у осам сати хитну сједницу Савјета за националну безбједност због ситуације на сјеверу Косова и Метохије, преносе српски медији.
„Сједница је сазвана за 4. август, дан кад је требало да буде формирана Заједница српских општина (ЗСО) на Косову, а постоје оперативна сазнања да ће Албанци уз помоћ НАТО-а покушати да заузму ‘Газиводе'“, сазнаје Блиц.
Одлука о формирању ЗСО потписана је 2015. године Бриселским споразумом, али до данас није учињено ништа да до тога дође. У међувремену, српска страна је испунила све услове из споразума.
КФОР је, због информације да би у наредних 48 сати могло да дође до дестабилизације безбједносне ситуације на сјеверу Космета у четвртак у раним јутарњим сатима пребацио дио опреме и технике из своје базе, у селу Мађунско у општини Вучитрн, на сјевер покрајине, наводе „Новости“.
Албански медији пренијели су раније да су косовски полицајци добили наређење да се врате са одмора због „оперативних ангажмана“.
Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић недавно је упозорио на сценарио договореног инцидента на сјеверу Космета, као повод за подјелу територије којем се противи Српска православна црква и српски народ.
Из опозиционих партија у Србији такође су упозорили да се може радити о конструисаном инциденту, смишљеном како би се јавно мњење „орасположило“ за етнички подјелу јужне српске покрајине.
Предсједник Вучић, који своју политику одбране земље заснива на „боље и метар земље јер ништа немамо“, није се још ни једном позвао на Устав Србије и Резолуцију 1244 који гарантују територијалност државе.
У међувремену, режимски медији дали су се хајку против Епархије рашко-призренске и владике Теодосија који је у апелу упозорио, да би етничком подјелом дошло смо до повећања насиља на Космету и последично, нестанком Срба.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Уз текст Владике рашко-призренског у егзилу, Господина Артемија, напис Драгана Поповића у суштини означава емотивни став Српског клуба, Српског листа, па и Покрета Срби према Косовском питању.
Разумски, међутим, имали бисмо неке замерке.
Основна би била да нам, ни као народу ни као појединцима, није потребно – да нам је штавише, штетно – да се бавимо окупацијом Космета као правним или логичким случајем. Наиме, да су наши преци тако чинили, до 1912. никада не би дошло, пошто су Велике силе одувек имале непромењен став према Србима и Србији: никако не дозволити Маломе да порасте!
Мали, у овом случају, одувек је био велики Српски народ, ентропијом дуга трајања сведен на кресано стабло својевремено моћног дрвета из кога, упорно, и на ужас наших уништитеља, стално избијају нове, зелене младице које ће – ако се макар не поткрешу – ижђикљати у ново, још моћније стабло.
Владање путем чедоморства описано је у многих бајкама света, али ‘‘бајка’‘ у којој ми као народ живимо већ двестотинак година јесте непобитна јава, све мање подложна негирању чак и најупорнијих еврофила.
Косметски случај се стога, за нас, своди на најприземније: ћутати у трпети до прве прилике, или се дати у бескрајно процењивање и мудријање с кога краја прићи једењу онога што се не једе.
Нема ‘’ паметне’‘ политике спрам новокосовског заплета, као што је није било ни 1389. За израчунавање квадратуре круга потребан је ирационалан број ‘‘пи’‘, а за ‘‘израчунавање’‘ начина како појести непојамно а не пожгадити се, или на смрт разболети нема ни тог, математичког, ‘‘излаза’‘.
Колико знамо, ни Карађорђу није падало на памет да са оно мало војске што је имао крене на Космет, мада се беше запутио у Рашку област, накратко. Гуслари су наставили да подсећају српске војнике на Цара Лазара и Милоша Обилића, док позне јесени 1912. није дошао трен да цела војска плачући од усхићена незадрживо преплави Косово. Што су нешто касније регент, па Краљ Александар и Никола Пашић изјављивали да смо, Кумановом, са Турцима ‘‘измирили све рачуне’‘ њихов је данак ‘‘реалполитици’‘ против које се, на свој начин, и Владика Артемије тако упорно изјашњава.
За опстанак, а камоли победу Срба на Балкану, па и ‘‘у ‘свету’ ‘’ уопште, нема никаквог ‘‘реалистичног’‘ решења, осим исељавања у мање проходне и злотворима мање занимљиве крајеве. Но последице таквог решења исувише су добро познате нашем расејању које је, најчешће, сачувало чапру али – нарочито не у другој или трећој генерацији – и свој дух.
Србе је одрод одувек коштао више него друге народе и етничке скупине – пример тога су Хрвати, муслимани, поарбанашени, мађаризовани, полацмањени или понемчени Срби. Губитак вишег сопства утицао је на све поменуте скупине да се често одрекну чак и неких чојствених особина нација свога урођавања. Тако је рецимо Милош Станковић, син родољубивог српског збораша, написао једну од најбестиднијих књига о свом бившем народу (Поуздана кртица (Trusted Mole), после подужег шпијунирања босанских Срба за потребе енглеске војно-обавештајне Службе, чији је званични припадник био и остао.
Између 1804. и 1912, док се нису стекле прилике за повратак отете земље, нико у Србији није око тога тужио, нити улазио у политикантске распре ко је крив за њену окупацију. Песма је помињала ‘‘проклете великаше’‘, историчари Запад (нарочито Француску) који је хотећи да ‘‘комшији цркне крава’‘ допустио снажење Османлија (што чини и данас и што ће, будући саздан на ‘‘реалполитици’‘ опортунизма чинити док га буде), помињани су и наши неизбежни грехови као појединаца и скупности, али је проста чињеница да нас је преплавила једна повесна плима – а пружила нам прилику да се вратимо међу људе и народе њена, неизбежна, срећом још свима неизрачунљива, осека.
Тако ће бити опет, можда и много раније него што и највећи наши оптимисти очекују, ‘‘реалполитичаре’‘ да и не помињемо.
Оставимо, стога, сколастичке увиде у наше дипломатске, државничке и друге сличне грешке и загледајмо се само у једну – не грешку већ грех. А то је вођење рата на начин како га је државни и војни врх Срба водио од 1991. до данас.
Јер, не заваравајмо се: тај Рат још траје и биће све жешћи, не само по нас.
Но, нека се својим мукама које их тек чекају позабаве Они који су их добрим делом и произвели, а ми ваља на све начине да се спремамо за нови повратак на Косово, и уздржавање од политике каквом смо омогућили дин-душманима да се усред наше државе намноже, оснаже, и неометано спреме за по ко зна који пут поновљен културцид, крађу идентитета, и геноцид над – по свему судећи – једном од најстаријих етничких скупина Балкана.
То, што историографија наших непријатеља то не признаје, разумљиво је, али не и што смо сами пристали да себе као народ препознајемо тек од времена када су Западњаци почели на сличан начин да се особе.
Срби, наиме, нису ‘‘старији од амеба’‘, али изроди који зарад ‘‘проходности’‘ у ‘‘светским’‘ ‘‘академским срединама’‘ користе такав сарказам, јесу.
Што узвикнуо један амерички војни свештеник током Другог светског рата: ‘‘Хвали Бога, и додај муницију!’‘
Наша ‘‘муниција’‘, засад, јесте самосвест и непристајање.
Њихова је све остало.
Наша се, историјски, показала јачом.
Ламент над Србијом
После одласка Ђинђића са српске политичке сцене 2003, Ћосић је коначно схватио да је нестао последњи политичар-реформатор који је веровао у његов деобни план. Разочаран политичким развојем догађаја, потпуно депримиран, одлучује да се на почетку публикованог, његовог најважнијег Предлога за животну коегзистенцију албанског и српског народа из 2004, обрати српској нацији дефетистичким упозорењем да је дошао последњи час „да прошлост оставимо, историографији и литератури“ и дефинитивно се окренемо ‘‘просперитетној’‘ будућности. Али, на путу развоја српске државе, појашњава Ћосић, „Косово и Метохија представља демографски, економски и политички терет који Србија не може успешно да носи“ и зато би останак јужне српске покрајине „у територијалној целокупности Србије био фактор трајне политичке нестабилности и кочница њеног цивилизацијског препорода“.
Доследно својим вишедеценијским идеолошким заблудама, Добрица Ћосић ненадано, на чудовишан начин, предлаже српском „националном цвету“, “данашњим поколењима, да се ослободе борбе за Косово и Метохију“! Сада се јасно види да је он претходне политичке опсервације, са последњом препоруком данашњим и будућим младим генерацијама, вешто уобличио у свој фаталистички, комунистички косовски концепт који је грађен на темељним, општепознатим и погубним, деценијама присутним Коминтерниним политичким ставовима о „српском националном питању“.
У тренутку кад је писао свој последњи Предлог (2004), Ћосић је био суочен са низом методолошких проблема. Сви вредносни критерији – политички, геополитички, привредни, историјски и етнички – били су протеклих деценија битно промењени. После пада „Берлинског зида“ 1989. посебно су измењене политичке, геополитичке и геостратешке прилике на Балкану. На крају ће баш ове измењене околности пресудно утицати на урушавање Ћосићевог деобног плана. Од свих објективних, релевантних чинилаца, уграђених у основе разделног пројекта, “зуб времена“ ће „преживети“ само два принципа – делимично историјско, и етничко право народа. Чак и на примеру „неспорног“, патуљастог „северног Косова“ (Лепосавић, Звечан и Зубин Поток), видимо да је веома тешко кумулативно применити, односно „помирити“ оба начела. Зато је Ћосић коначно усредсредио своју пажњу искључиво(!) на „огољено етничко право“, које иде у прилог већинској албанској популацији на КиМ – али не и преосталом српском народу у јужној српској покрајини.
Један од водећих националних писаца је правилно схватио да се „Косовско питање“ налази у средишту државног и националног бића Српског народа. Међутим, његова грешка се састоји у томе што је, приликом обликовања идејног деобног концепта узео искључиво у разматрање променљиве, ‘‘објективне’‘ критерије, а занемарио оне суштинске, трајне, који се односе на вредности духовне и културне баштине, писмо и језичку националну заоставштину, уметничко и народно стваралаштво, етнолошки национални „спецификум“, традицију и миленијску припадност европском делу хришћанске цивилизације.
Косово је наиме темељ српске државе и свето место на коме се налази мистична, култна Некропола бесмртних српских краљева и светитеља, страдалних велможа и великомученичких витезова, великих живописаца и неимара монументалних средњевековних здања и велелепних православних храмова и манастира. Косовскометохијска територија није безличан картографски и географски показатељ, испарцелисана балканска „урвина“ која – према схватању Ћосића и његових данашњих епигона Дачића и Тадића може бити предмет „корисне“ међунационалне нагодбе између Срба и Албанаца.
Напротив, Косово је најсветија национална икона пред којом ће се Српски народ клањати до краја историје и најзначајнија драгоценост која „никад неће постати прошлост“, јер се с највећом пажњом и љубављу чува у ванвременској, златној ризици српског национа. Монументални уметнички споменици и свето црквено неимарство сведоче о томе да ово централно подручје поред државног, представља и данас главни, незаобилазни културни и духовни нуклеус српске државе. Зато ова раскошна средњевековна здања и „царске задужбине“ чине једну од кључних спона у „историјском ланцу српске културе“, и важну везу са блиставом прошлошћу нашег расејаног народа.
Осим тога немогуће је успоставити просветљену, божју, крстоносну српску Вертикалу без одлучујућег византијског и немањићког духовног доприноса. Преко средњевековне косовске духовности и хиландарског подвижништва, српско национално биће успоставља невидљиву, трајну метафизичку везу са Васељенском Србијом и Предањем. Тако обликована Вертикала обезбеђује надвременску, мистичну везу земног етноса са златним језгром српског духовног бића. Ако, пак, потиснемо из свог националног памћења сећање на наше славне претке који нас својим невидљивим, христоликим очима вечно посматрају, моле се за нас и ридају над судбином нашег народа и распетог Косова, онда прећуно пристајемо на заборав и нестанак са овог суровог балканског простора!
Драган Поповић је физичар, правник и социолог. Објављивао је Политици, Књижевним новинама, Православљу, Данасу, часописима Хришћанска мисао, Идеје, Глас цркве, те на сајту Видовдан и другде. Живи и ради у Београду.
Напомена: Објављено 24. јуна 2011. године са сајту http://www.vidovdan.org. Редиговало Уредништво Српског листа.
Јавност је с правом очекивала од Ћосића, Дачића и осталих „националних спасилаца“ да уместо понуђених, утопистичких решења за „косовски проблем“ нешто више кажу о личној одговорности и сопственом учешћу у полому и катастрофалном, перманентном урушавању српске државе, од 1945. до данас. Ту се пажња превасходно фокусира на Ћосићев послератни интелектуални и партијски ангажман – сложену делатност некадашњег уваженог члана ЦК СКС који је непосредно, после Другог светског рата, с Титом и осталим члановима југословенске делегације водио исцрпне преговоре са Енвер Хоџом и Кочи Дзодзеом око прикључења “Албаније, као седме републике, Југославији“, да би одмах затим, педесетих година прошлог века, пре своје посете Голом отоку, организовао „просветни, културни и књижевни живот Албанаца“, а са Есадом Мекулијем, албанским писцем, основао „први књижевни часопис косовско-метохијских Албанаца – Нови живот“.
Уосталом, како то да се писац „Деоба“ не сећа агитпроповских изјава пласираних на страницама Политике давне 1958, где егзалтиран и до краја одан комунистичким идеалима наглашава да „тамо на Косову и Метохији, осећа инспиративан понос и радост што је Југословен и савременик потпуног оживотворења Марксовог интернационализма у политици у економији и култури, у целокупним друштвеним и људским односима“.
Дакле, тако је говорио Добрица – само годину дана пре него што ће послератни српски комунисти, потпомогнути од југословенског комунистичког врха 1959. године припремити највећу послератну комунистичку издају, прикључење Лепосавића и подкопаоничких села јужној српској покрајини, уз пратећу измену северне, административне границе КиМ. Иначе, такву „граничну корекцију“, као што је то већ истакнуто, нису покушали да изведу ни сурови окупатори 1941.
Међутим, сада, на почетку трећег миленијума, ‘‘просветљени’‘ писац хоће исту ту, незнатно увећану подкопаоничко-ибарску територију да поново издвојену, после евентуалне „поделе“косовскометохијске области, врати у састав „осакаћене“ Србије. Такав „деобни биланс“ Ћосић и присталице његовог концепта називају могућим решењем „косовског случаја“ – или га, што је још горе, сматрају неопходним предусловом за закључење историјског, ‘‘компромисног’‘ споразума између Срба и Албанаца.
Иначе, у међународним односима, дуги низ година фигурира општеприхваћено међудржавно правило да се издвајање спорних, општинских територија из неке области или државне целине регулише међународно прихватљивим споразумом о размени територија. Дакле, “северно Косово“ (Лепосавић, Звечан, Зубин Поток), констатује албанска страна, може бити размењено само за „источно Косово“ (Медвеђа, Прешево, Бујановац). Оба случаја сепарирања „северног Косова“ – првог без „накнаде“, а другог разменом „национално хомогених територија“ – потсећала су Дачића на давно заборављен, анахрон „концепт етничког инжењеринга“. Осим тога, друга опција је за српску страну посебно неприхватљива зато што би Србија, потписивањем уговора о размени, дошла у апсурдну ситуацију да „тргује“ са неотуђивим деловима сопствене државне територије. Суочен са непремостивим деобним препрекама и проблемима Дачић се ненадано окреће скривеном, разделном „решењу“. У моменту новог заокрета, он није ни могао претпоставити да ће овога пута улетети у давно припремљену, безизлазну, стратешку и политичку замку.
Наиме, већ је истакнуто да се корекција државних граница и територијално разграничење најлакше регулишу међудржавним уговором између заинтересованих држава. Посредством међународне заједнице током деветнаестог века, а посебно од Берлинског конгреса 1878, одржан је низ међународних конференције на којима су потврђиване постојеће или успостављане нове државне границе, широм света. Мирно раздвајање Шведске и Норвешке 1905, те много деценија касније Чешке и Словачке (1993), представљају илустративне примере споразумног, међудржавног разграничења. Имајући у виду назначене историјске показатеље, Дачић је пошао од логичне претпоставке да јужну границу Србија треба поново да утврди са Албанијом, која од 1912/13. егзистира као међународно призната, матична албанска држава – а не са једном аутономном регијом која никад није имала државну самосталност. Он је такође знао да је Србија, после присаједињења „косовског вилајета“, одлукама Лондонске конференције (1913), па преко Сен-Жермена (1919) и завршног Протокола из Фиренце (1926) трајно регулисала тада присутне територијалне проблеме и „коначно“утврдила своју границу са Албанијом. Та фиксирана гранична линија потом никад није довођена у питање, изузев у ратним околностима, од 1941–1945. Оно што Ћосић, Дачић и неразумне присталице деобног модела морају посебно да имају на уму тиче се важне историјске чињенице, да после „комадања“ Косова и Метохије на три дела 1941. године, крајеви „подујевског, вучитрнског и косовскомитровачког среза“ нису били прикључени „Великој Албанији“. Напротив, они су „додељени немачкој окупационој зони, односно окупираној Србији“! Геостратези и идеолози из Лондона, Вашингтона и Брисела били су са свим наведеним подацима добро упознати, и зато су у преговарачку Платформу Контакт групе из 2007. године уградили две важне одредбе.
Првом је стављено српској, а затим и албанској преговарачкој страни до знања „да нема повратка на старо“ (мисли се на статусни положај КиМ), а другом је децидирано искључена могућност „поделе Косова“. Непосредно пре фебруарског проглашења „друге албанске државе“ 2008, Запад је косовским Албанцима поставио последњи лимитирајући услов, да „нова држава“ не може да се прикључи, односно да уђе у састав међународно признате Албаније. Јер, шта би се десило да је кратковида и непослушна косовска скупштина донела сепаратну одлуку о присаједињењу јужне српске покрајине Албанији? У тој ситуацији би, без преке потребе, албанска држава била уплетена у веома сложен случај сецесије. И, да парадокс буде већи, на некој новој међународној конференцији, или пред међународном арбитражом, она би морала да доказује ревизиону оправданост корекције међународно признате и обострано утврђене границе са Србијом. А баш то су албански ментори желели да избегну, и на имплицитан начин Србију упозоре да проблем „нових граница“ морају да реше са самопроглашеном Републиком Косово, а не са Албанијом.
С друге стране, косовским Албанцима су „експлицитно“ставили до знања да будуће уједињење са матичном државом може уследити тек пошто Република Косово постане међународно призната чланица УН. Зашто је претходна елаборација била нужна? Зато што она, до краја, разобличује скривене намере западне геополитике – коришћење „заобилазног сецесионизма“ у процесу стварања „Велике Албаније“. Дакле, западни геостратези и лукави албански сецесионисти с пуно оптимизма очекују да у блиској будућности Република Косово постане међународно призната држава. У том случају, сматрају они, нико више не може спречити две самосталне земље, Републику Косово и Албанију, да се потписивањем и ратификацијом међудржавног споразума о уједињењу конституишу у конфедералну, федералну или унитарну, јединствену албанску државу. Сада јасно видимо да је Дачићев предлог о међудржавном разграничењу стигао прекасно, јер је публиковање његовог концепта, после проглашења „друге албанске државе“на Балкану 2008, изгубило сваку сврсисходност и политичку оправданост. Сем тога, усвајањем Ћосићевог деобног или Дачићевог разграничног плана биле би прећутно створене све неопходне претпоставке за реализацију главног великоалбанског циља – стварање “Велике Албаније“.
Драган Поповић
ПОДЕЛА КиМ – ПОСЛЕДЊА КОМУНИСТИЧКА ИЗДАЈА
Од седамдесетих година прошлог века, прецизније, од децембра месеца 1968, када је Добрица Ћосић дефинитивно напустио званичну политику југословенског и српског комунистичког врха о Косову и понудио аутентичан деобни план, растао је број његових истомишљеника у земљи, али и у иностранству. Морамо се присетити да је „отац нације“ те давне 1968, после бурних демонстрација Албанаца у Македонији, дубоко разочаран што је у „титовини“, „коначно изгубљена и разорена могућност стварања интернационалистичке, демократске, савремене, заједнице људи и народа“, експлицитно упозорио српску нацију да „осим разграничења, давања могућности самоопредељења Шиптарима, прекомпоновања југословенског простора и стварања хомогених националних држава на Балкану“ нема „другог решења“ за превазилажење вековног српско-албанског неспоразума. И српски премијер, Зоран Ђинђић, почетком 2003, у писмима премијеру Тонију Блеру и председнику Владимиру Путину истицао је да подела КиМ може бити једна од разрешавајућих, компромисних опција. Званични председник Србије Борис Тадић на ову могућност указује од септембра 2008, уз напомену, да је пре неколико дана немачком Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу изјавио да би Србија и поред тога што „идеју о стварању Велике Албаније сматра опасном“ могла „с тиме (Великом Албанијом – ДПИ) да живи“ ако би на основу „споразумног решења, све стране нешто добиле“. Нема сумње да последњи Председников предлог заслужује посебан коментар! У првој половини текуће, 2011. године, о подели Косова, односно разграничењу, најчешће су говорили шеф преговарачког тима за Косово Борко Стефановић и председник СПС, министар Ивица Дачић.
Епигонски доследан Ћосићевом деобном плану Дачић је најпре говорио о подели Косова, а непосредно затим изненадио српску и међународну јавност тврдњом да није „говорио о подели, него о разграничењу“. Он је посебно истакао да у појмовном смислу „подела подсећа на концепт етничког инжењеринга“, док разграничење представља међународни договор страна о подели граница. На крају, уз упозорење да говори „док не буде касно“, вођа српских социјалиста је читаоцима недељника НИН ставио до знања да разграничење, у суштини, значи „корекцију граница између две суседне земље, Србије и Албаније“.
Морамо посебно нагласити да је Ћосић само једном и то у писму подршке упућеном Ђинђићу почетком 2003, указао на део косовскометохијске територије који би после споразумне деобе припао Србији. Наиме, писац је тадашњег премијера упозорио да се у евентуалним, будућим преговорима о Косову морају „одбранити 42 километра ‘чистих’ српских територија северно од Звечана и Косовске Митровице“. Нема сумње да је Ћосић мислио на „етнички чисте“ северне крајеве, атарска подручја општина Лепосавић и Звечан која су претежно насељена српским становништвом. Њима је касније придружена и територија општине Зубин Поток тако да се сада рубни, северозападни део КиМ омеђен „границама чисто српских општина“ назива „северно Косово“. Присталице деобног модела, од Ћосића до Дачића, сматрају да управо назначена територија „северног Косова“, после разграничења, треба да уђе у састав „крње“ Србије.
Међутим, ако условно одредимо јужну „границу“северног дела Косова и Метохије која се од Газиводског језера, а затим преко Зубиног Потока и нешто јужније од Косовске Митровице и Самодреже протеже све до Балтавског језера, видећемо да атарска подручја вучитрнске, косовскомитровачке и подујевске општине такође припадају северном делу КиМ. Картографски показатељи недвосмислено потврђују да сепаратно, “северно Косово“, представља рубно подручје северног дела КиМ на коме, у складу са административном поделом јужне српске покрајине, егзистира шест општина (Лепосавић, Звечан, Зубин Поток, Косовска Митровица, Вучитрн и Подујево). Дачић је брзо схватио, имајући при томе у поменуте показатеље, да Ћосићев изворни деобни пројект у садашњим политичким и међународним околностима практично није примењив. Тај недостатак су приметили и аналитичари из Македоније који су српском министру хитро реплицирали и јасно му ставили до знања да је „концепт чистих етничких држава који је својевремено заговарао Лорд Овен, затворен пре 20 година“. Зато, сугеришу они, треба „фаворизовати македонски мултиетнички“ приступ при решавању сложених међунационалних односа на Балкану. Сем тога, он је увидео да доследно поштовање етничког права иде у прилог албанској националној заједници на КиМ, а не мањинским Србима чија је бројност, у структури присутног становништва, пала испод „црвене“ популационе границе и тренутно варира између 5 и 7%. Све бројније присталице „деобне варијанте“непрестано говоре езоповским језиком о „северном Косову“ зато што не желе да се суоче са поражавајућом чињеницом да на скрајнутој, “етнички чистој“српској територији од око 1200км2 (11–12% КиМ) тренутно живи, апроксимативно 1/3 преосталих косовскометохијских Срба (око 40.000). Управо овај показатељ деловао је разорно и обесхрабрујуће на Дачићев деобни концепт.
Уосталом, водећи гласноговорник и један од високих функционера СПС, у време бомбардовања Србије 1999. године експониран у одлучног браниоца “свете српске земље“, морао би, доследно Ћосићевим деобним заблудама, кад тад најширој јавности и свом „патриотском“ бирачком телу да саопшти историјску одлуку, да зарад неизвесне европске будућности Србије пристаје на „ампутацију“ Старе Србије, и прећутно стварање „Велике Албаније“. Такав политички „луксуз“, уз опасност да га распети српски народ јужно од Ибра и свеколики српски национ прогласе за безочног националног издајника, Дачић није смео себи да допусти и зато потпуно фрустриран наставља корективно да говори о поновном међудржавном разграничењу између Србије и Албаније. У међувремену је, изгледа, дошао до сазнања да је разграничење оствариво превасходно између суседних, међународно признатих држава.
Но, она главна, косовска разделна варијанта је нешто сложенија и зато Ћосић на задњим корицама књиге о Косову предлаже да се, најпре, изврши „територијална подела Косова и Метохије, а тек потом приступи ‘разграничењу Срба и Албанаца’. Тако, напокон, долазимо до кључног разлога због којег је Дачић напустио деобни концепт. Он је коначно схватио да косовскометохијском разграничењу, као што то предлаже Ћосић, мора да претходи деобни поступак пошто јужна српска покрајина никад у историји није егзистирала као самостална, међународно призната држава. А, то значи да, осим административних, она није ни могла да има међународно признате границе!
Какви састанци преваранту један.Шаљи војску и браните барем тај сјевер срам вас било.
KOLI SVE PRISUSTVUJE TOJ FARSI .TOJ NESREĆI SRBSKOG NARODA.SMRT FAŠIZMU, SLOBODA NARODU,ŽIVELA VELKA RUSIJA, SRBIJA,I CRNA GORA I OSTALE SRBSKE ZEMLJE
OVAJ LJUDSKI NESOJ VRSI PRLJAVE RABOTE U KORIST ARBANASA INJEGOVOG PRIJATELJA I SAVJETNIKA BLERA CIJI IZASLANIK ESDAUN. PRIPREMAO ARBANASKE ZLOVTRE DA UBIJAJU SRBE I LOJALNE ALBANCE!OVO JE SVE FARSA I REAGOVANJE NA PROVALU NJEGOVIH PRIPREMLJNIH IZDAJA!DA IMA NARODA KO STO NEMA TREBALO BIMU DATI ULTIMAT DA ODSTUPI SA SVIH FUNKCIJA U ROKU JEDNOGA DANA I DA SE NAROD PRIPREMI ZA ODBRANU OD ARBANASA I NJIHOVIH MENTORA!ASVE TREBA NAPRAVITI DA SE MIRNIM PUTEM ARBANASI DOVEDU KA POZNANIJU PRAVA A AKO NE IDE ZNA SE STO SLIJEDI !NIJE OVI 1999 GODINA I NIJE VO VRIJEME LUDOG KAUBOJA I MONIKE LEVINSKI. I PIJANOG JELCINA,VEC VRIJEME TRAMPA I PUTINA!SVE LAZI SU SADA NA VIDJELU !DODJE VRIJEME KADA NEMA VISE PROSTORA ZA BLEBETANJE !ZA KRST CASNI I SLOBODU ZLATNU !NEMA DANAS MJESTA ZA MALODUSNOST ,UDRI VRAGA NE OSTAV MU TRAGA ILI GUBI OBADVA SVIJETA!
Da,ovo im je providno,dogovoreni sukob i podela Kosova.Samo nece im proci,pitamo se i mi nesto.Nevezano za to,ovu bitangu treba uhapsiti.
Сад сте рекли праву истину, Срби су уплашени од епохе Милошевића, само да рата не буде. Ту лежи суштина наше окупације.
Због ситуације на Космету: Вучић сазвао хитну сједницу Савјета за националну безбједност
Koju po redu,temperatura u Beogradu stvra pored srcanih i mentalne probleme!