Збогом, Цетиње!?

Пише: Емило Лабудовић

Цетиње је, чујем, опет „шљегло“ у Подгорицу да се пожали, да протествује и да запријети. Јер, Цетиње у Подгорицу може кад хоће, Подгорица у Цетиње само – хеликоптером.

Цетиње је протествовало због тога што је Манастир опет враћен ономе коме је одвајкада припадало – Митрополији. Јер Цетиње више не признаје Митрополију зато што је, тврди Цетиње, она из туђе државе, окупаторска, непријатељска, па, самим тим, не може посједовати Манастир. А Манастир, руку на срце, номинално јесте цетињски али у њега су вјековима уграђивани вјера, љубав, трпљење и одрицање православаца широм Црне Горе. И шире и од ње.

Цетиње се, чујем, насред Подгорице, жалило и на сузавац и гумене метке којима их је, током „мирних протеста“ којима су бранили да та иста Подгорица дође на Цетиње. Тиме их је, рекоше, „почастила“ Влада која није њихова јер је „клерикална, четничка, антицрногорска, антиевропска, просрпска и проруска“. Краће речено: за разлику од свих претходних, ова није њихова. Није, јер у њој више нема „њихових“ Мила, Душка, Брана, Филипа, Петра, Кенана… Жалили су се јер ова Влада, за разлику од оне „њихове“, гађа сузавцем, гуменим мецима (они су њу гађали правим) и бије пендрецима. А сузавац којим нас је скоро три деценије частила „њихова“ Влада мирисао је на лаванду, гумени меци су били мекши од памука а пендреци од стиропора.

Цетиње је, насред Подгорице, још једном саопштило Подгорици да нема шта да тражи у „пријестоници“ јер је она само – Цетињска. На Цетињу више нема мјеста ничему што није по вољи „траст“ предсједнику Ђукановићу (по уставу – свих грађана), Мику Живковићу, Саши Мијовићу, Пури, Предрагу Бошковићу, Драгињи, Рашку… а њима баш ништа није по вољи, нарочито ако и у примисли „мирише“ на српско. Чуду се начудит не могу што још нијесу завргли „Крња“ и „Зеленка“ и стрмоглавили их и обестрвили у језеро или их, као блажу варијанту,о макар префарбали. Цетиње је, усред главног града Црне Горе, још једном рекло да не признаје „ову“ Црну Гору јер она није по њиховом кроју, па Цетиње – престиница васцијеле Црне Горе не признаје више од пола ње. На Цетиње могу сви, само не они на чијој крви и на чијим гробовима почива.

Цетиње је престоница Црне Горе не само по својој улози у њеном историјском трајању. Оно је престоница и по Закону о престоници, закону на основу којег, између осталог, ужива и финансијске привилегије какве не ужива ни једна општина у Црној Гори. Привилегије из државног буџета који „пуне“ сви њени грађани. И они којима је приступ Цетињу најстрожије забрањен.

Цетиње је престоница на основу закона чије су усвајање подржали сви посланици Скупштине Црне Горе, и они које Цетиње не признаје. Цетиње је престоница и због тога што је у њему сједиште Митрополије, оне исте коју Цетиње оспорава, игнорише, не признаје и – каменује. Цетиње је престоница не због тога што је њиме до скоро предсједавао онај Богдановић звани „Илир“ (да ли се у међувремену одрекао анатемисаног таста, „цапо ди мафиа“ Будве), већ зато што у њему столује Митрополит. Онај исти којем су недавно приредили „добродошлицу“ какву не би доживио ни на некој окупираној територији. Али, Цетиње је, прије свега и изнад свега, престоница због своје историје, оне историје која је наша колико и његова а које се оно у међувремену одрекло.

Цетиње је, дакле, опет било у Подгорици која је главни град Црне Горе и то, да је среће, не би требало да буде ништа чудно. Јер, логично је, да ове двије кључне државне адресе сарађују, испомажу се и, у најмању руку, поштују. Али, логика је привилегија срећних и уређених држава а Црна Гора и логика су раздвојене свјетлосним годинама.

Цетиње се усред Подгорице „гласнуло“ као престоница јер јесте престоница, а то подразумијева да је престоница свих грађана Црне Горе. Чак и оног Муховића који не тако давно пљуну на њу и одрече се не само ње него и њеног најславнијег грађанина – Његоша, а онда као да ништа није рекао, засједе на високу државну функцију. Цетиње би да буде престоница Црне Горе, али само оне Црне Горе која је „новоцетињска“: Милова, Мирашева, Ранкова… Она преостала, а има је да је за један више, нема шта да тражи под Орловим кршем. А то нити је у реду, нити је по закону, нити је по логици, мада када је о логици ријеч, њој се овдје одавно смркло.

Логика, по оној народној да је за љубав потребно двоје, налаже да ако Цетиње неће нас „друге и другачије“, ако ми нијесмо његови, не би ни оно требало да буде наше.

И да би више од пола Црне Горе (мимо четири нахије, Плава, Рожаја и Улциња) требало да му махне и узвикне: збогом, Цетиње! И остави га Милу, Мирашу, Мику, Муховићу и гомили шизифрене стокупљевине (Боже, не пиши ме у гријех – болест је свачија) која га обзиђује, запречује и скрива иза димне завјесе запаљених гума. Кажем, требало би, али то не би било ни српски, ни староцрногорски, ни хришћански, а ни морално. Јер, Цетиње није од јуче, и због овог данашњег не смије се одрећи и окренути леђа оном Цетињу које је било бакља слободе у европском полумраку.

Оном Цетињу које је било српско колико и црногорско јер је то било исто и свеједно. И зато, док још Цетиње усред Подгорице којевитеза да је не признаје, у име оних којих се одрекло и које не признаје, сасвим тихо, у ноћ умотану у модру свилу и обасјану завичајном мјесечином, шапућем: никад ти нећеш моћи мрзјети нас колико ми можемо вољети тебе. Због тебе самог, у нади да ћеш се, кад – тад, препознати!!!

Прочитајте још:

Писма са села којег више нема: Шојићи опет јашу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: