Збогом Францу Веберу

Пише: Комнен Бећировић

У уторак 2. априла преминуо је у Берну у деведесет првој години живота Франц Вебер, свакако највећи еколог друге половине XX-ог вијека, неустрашиви и неуморни бранилац природних и цивилизацијских добара широм свијета.

Тужну вијест сам сазнао тек јуче од Веберове ћерке Вере која наставља дјело свога оца, да бих је могао раније пренијети нашој јавности, уз ово неколико ријечи опроштаја.
Да одмах поменем међу тим добрима за која се Вебер борио и изборио, долину Ангадина у Швајцарским Алпима гдје је Ниче написао свога Заратустру те Винограде Лавоа који се великим падинама спуштају ка Женевском језеру и гдје требало да никну луксузне виле, а који су затим нетакнути уписани у баштину Унеска.

Затим Аполоново светилиште у Делфима гдје је, због експлоатисања руде боксита и заснивања алуминијске индустрије, била предвиђена сјеча милиона маслина, што је Вебер са славном глумицом Мелином Меркури спријечио, те су и Делфи уписани у свјетску баштину.

И управо сам се, прије више од четрдесет година, срео са Францом Вебером на светилишту бога сунца Аполона, тако што сам на француској телевизији видио његову сјајну одбрану Делфа.

А како је онда била у пуном јеку прича о градњи брана и електрана на Морачи, као и на Студеници, а ја отпочињао борбу за њихов спас, рекао сам себи: ево мени савезника!

Одмах сам писао Веберу, изнијевши му битно, на што је брзо одговорио, изразивши жељу да дође на лице мјеста и извиди о каквим се вриједностима ради, што је увијек чинио прије него што би кренуо у своје кампање.
И ево нас једног сунчаног јутра почетком априла 1988. уз кањон Мораче која је уз силну јеку ваљала своје бијело смарагдне воде надошле од топљења сњегова. Већ на Андријеву, одушевљен је рекао: «Морача је Бетовенова симфонија!», а кад смо дубље зашли у кањон: «Морача је катедрала вјечности!“

Ријечи међу најпохвалнијим што су их разни европски аутори XIX-ог и XX-ог упутили Морачи.

А тек, пошто смо изашли из Међуријечја и угледали бијело здање морачке лавре на литици са бијелим Светигором и водама Мораче у првом плану, а у позадини шуме и врлети Стола окићене борјем, његовом одушевљењу није било краја: након чуда природе, чудо цивилизације утолико више што сам му мало објаснио историју. «Молитва уписана у камену », рећи ће узбуђен.

Вратио се крајем јуна са дванаест новинара из разних европских медија међу којима се налазио Роже Канс, уредник еколошке рубрике Монда.

Десило се да је то било на Видовдан и да је у манастиру служио владика Амфилохије с којим је Вебер са својом пратњом успоставио одличан и трајан контакт, направивши тада познату фотографију Владике на дверима.
Сви Веберови медијски пратиоци били су под утиском величанствене земље Мораче те су написали најповољније текстове захваљујући чему питање Мораче је добило европске, ако не свјетске размјере.

Наставили смо за Студеницу гдје је доживљај такође био снажан, али је Дамоклов мач био убрзо макнут са Студенице те је она уписана у свјетску баштину, док над главом Мораче још итекако стоји, упркос чињеници да је Морача имала још веће шансе него Студеница да уђе у свјетска добра, само је требало кандидовати.

Али не само да власт то није чинила, него је очајнички тражила потопитеље Мораче по свијету: те Словенце, те Норвежане, те Турке, те Азербејџанце, те Италијане, те Кинезе… Бојати се да је и Морача у свјетлости разних открића у последње вријеме, била, као и много чега другог, стављена на добош, што значи: ко даде више, добија Морачу.

Посeбно би било занимљиво сазнати какве су све комбинације вршене с италијанском компанијом А2А, купцем ЕПЦГ-а, која је, ако сам добро схватио, била једно вријеме финансијер партије на власти. О томе би нам бесумње могао нешто више рећи Василије Миличковић, мањински акционар Електропривреде, чијег се једног одличног текста сјећам, изашлог прије низ година у Вијестима у одбрану Мораче.

Но вратимо се, након ове дигресије сасвим у духу борбе за Морачу, нашем бесмртном покојнику који није свих протеклих деценија престао да се интересује за судбину Мораче, последњи пут обраћањем црногорској влади Не потапајте величанствену земљу Морачу почетком јануара 2017.
Као човјек од савјести и истине и хуманиста, Франц Вебер је дубоко саосјећао са Србима на које је на Западу бијеснио океан зла током последње деценије XX-ог вијека, да би 1999. достигао врхунац апокалипсом Натоа над Србима. Али велики хуманиста није чекао да бомбе Нато почну падати на Србе, већ је скоро годину дана раније, у јуну 1998, похитао, увијек о трошку своје Фондације, са групом новинара на Косово, посебноу казавши на опасност од уништења споменика цивилизације на Косово.

А кад су јата смртоносних птичурина Нато стала сијати пакао по српским земљама, упутио је отворено писмо протагонисти зла Клинтону, позивајући га да заустави пакао и распусти алијансу несреће.

Што наравно овај није почуо, већ је пријетио да Србију треба бомбардовати мјесецима, док је гласноговорник зликовачке алијансе, Џими Ши из Брисела позивао да Србија буде одбачена у камено доба.

И управо Франц Вебер је, пркосећи томе паклу, организовао 18. и 19. маја 1999. скуп у Гизбаху на коме су разматрани и разобличавани злочина Натоа: уништење људских живота и добара, споменика културе и цивилизације, загађење и тровање природе осиромашеним уранијумом и другим токсичним материјама као онима што испуштале бомбардоване хемијске фабрике. Посебно је било запажено његово излагање на ту тему на једном скупу уприличеном на Сорбони у мају 2004.
За своје велике заслуге за српски народ, Франц Вебер је одликован орденом Светог Саве Првога Реда који је примио из руку Митрополита Амфилохија на Госпођинском сабору 28 августа 2004 у манастиру Морачи.

Ту би му требало учинити помен у коме би својом јеком учествовала Морача, Бетовенова симфонија, како је назва оног далеког априлског преподнева кад се пењасмо уз Платије, прије четрдесет и једну годину.
Нека је вјечна хвала и слава Францу Веберу!

Париз, 9 априла 2019.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: