Ждановка

Пише: Балша Брковић

Није једноставно наћи се у стварности која се указује искључиво као ватромет спектакла. Уз државне ударе и поготово свакодневно дивљање криминалаца на које се власт искључиво – чуди. И бави се само државним ударом. при чему ова свакодневна убиства и експлозије дјелују кудикамо стварније.

Онда министар (нови, ваљда је неискусан) каже да догађај из Бечића (двоструко убиство, једна случајна жртва) „нарушава слику безбиједности у Црној Гори“. Како је слика нарушена – када је то константа. Да би била нарушена слика, безбједност у Црној Гори морала би бити добра и неспорна. Шта је нарушено када се деси оно што се дешава већ мјесецима? Слика није нарушена већ само потврђена, а министар би требало да види што ће учинити да се ствари промијене, да та злосрећна слика заиста буде другачија.

Да стварност није таква попут ријалитија гдје само чекате нови ниво гадости – било би могуће примијетити још понешто.

Рецимо, држим да би у нормалној земљи, гест који је учинила ректорка Војводић био разлог за дебелу причу и оштру реакцију интелектуалне јавности и академске заједнице. Наиме професор Шћепановић изабран је од стране Вијећа за декана ПМФ-а… Тај факултет, опет, показује значајно већи степен аутономије и интелектуалног интегритета у односу на друге или већину универзитетских јединица. То је територија коју ректорка није – освојила. У режимском блицкригу против оних који мисле.

Шћепановић је изабран на Вијећу факултета, а добра пракса је увијек раније подразумијевала да Ректорат само треба да потврди избор. Али сада, први пут у историји црногорског универзитета – то се није десило.

Како је то оправдано – сасвим је небитно – категорије попут оних које су наведене припадају класичном стаљинистичком репертоару. А кад то преведете на језик истине – ријеч је о политичкој неподобности. И не заборавимо, ректорка је, таква каква је, и доведена на Универзитет да ради баш овакве ствари. Да сузбије свако зрно аутономије и инегритета, сваки заметак критичког мишљења који се појави у јавуниверзитетској заједници.

Али вратимо се кључном питању – гдје је реакција јавности? Гдје су јавна изјашњавања озбиљних професора о оваквом скандалу? Зашто је (и овог пута) права реакција изостала? Да ли се неко боји ректорке или читавог оног (врло конкретног) мрака који стоји иза ње?

Ипак, ако универзитетски дјелатници дозволе да стрецају од таквих ствари, има ли наде за ово друштво? Да ли је комесарка са торбом од десет хиљада евра заиста свемоћна? Да ли њена моћ потиче од неког суперхеројског својства које има, или однекуд друго, то би било лијепо знати.

Када је госпођа Војводић изабрана за ректорку написао сам да је то лоше из неколико разлога. Као особа која долази из политичког маркетинга и позоришне умјетности, а не науке, она не разумије суштину науке. Наука почива на критичком мишљењу, а политички маркетинг на моћи обмањивања. Некако се не уклапа… С друге стране, ректорка је, као стручњак за маркетинг, радила кампање за власт, не само политичке… И да ли је неко заиста вјеровао, када је изабрана, да ће бити у стању да се конфронтира властима и да очубва оно што је суштински најважније – аутономију универзитета. Она је требало да остане у политичком маркетингу и Бебиним пројектима, то дјелује најприродније, а да универзитет води неко ко је способан за то.

Овако – понижавање универзитета се наставља. Несмањеним темпом и жестином. Штета што не постоји једнако скупа торба која се зове Ждановка. Не знам на којем рамену би се природније шепурила.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: