Зејнел Зејнели: Кад приче о Космету не пишу косметски књижевници

Најпре сам се обрадовао, када сам у излогу књижаре видео књигу о Косову. После тога, не мало ме је изненадила, када сам прочитао ко су све аутори, не зато што их не ценим, као књижевнике, већ због тога што нисам нашао ни једно име са Косова.

У књизи у издању „Лагуне“, под насловом „Приче о Косову“, иако сам се томе надао да ће се ту наћи и они који су се родили и живели, или и данас живе на Косову. Њих није било. А волео сам да чујем ту аутентичну причу и да ће мени и читаоцима испричати понешто из садашњости, прошлости и како виде будућност, ове некадашње српске територије. А Косово их је имало а има их и данас. На пример, није ту познати писац Петар Сарић, који и даље живи на Космету. Нисам нашао овог знаменитог писца ни било којег другог који би и мени, а пре свега читаоцима широм Србије и шире, испричао „Причу о Косову“, стварну, истиниту, доживљену .Нисам нашао ни Павла Џелетовића Иванова, Радослава Златановића, Радослава Стојановића, др Милоша Ђорђевића, новинара и публицисту Зорана Влашковића, Мирка Жарића, Милорада Вујовића, Ацу Ракочевића, Ратка Стоиљковића, Мoшу Одаловића, и многе друге. Али у књизи нема ни једног од најзнаменитијих српских писаца и његових прича, Григорија Божовића и свих оних који су живели, радили, писали, познавали и познају душу Косова и који данас негде пате због својих напуштених домова, који знају душу Косова, Албанаца, који су се дружили са њима, живели једни поред других и добро познају њихове жеље и стремљења, са којима су сарађивали, стварали у истој згради и улици и сретали се на истом месту, као колеге писци, новинари, иако су једни ишли левом, а једни десном страном чувеног приштинског корзоа, а на посао улазили на иста врата. Нема оних који знају сваку планину, реку, речицу, извор, биљку, пут, цркву и црквиште, свако гробље, поток и ливаду. Једни су имали за циљ остваривање вековног сна Албанаца о Косову као држави, и о Албанцима, ма где живели у једној држави, други су деценијама покушавали да заштите Косово, своју историју, своје битисање, и на крају се разочарали. Једноставно нису успели, јер су били немоћни и јер су други одлучивали. Једни зато што су силом тако хтели, други, који појма нису имали о души Косова. Узрок томе свима је добро познат, а о души оних који су морали да оду и оставе све, знају само они, они који тамо пркосно животаре, али и они којима се слама душа негде у Србији.

Они са Косова би причали о Косову. Испричали би о старцу из Обилића, који је пред смрт оставио у аманет да га синови одведу у село Бабин Мост, да би сео на престо цара Лазара, на којем се седео пред битку на Косовом Пољу. Испричали би причу о Славици из Гњилана која је отета са својом другарицом, тученна, силована и која ко зна где сада живи, а зна актере отмице. Можда би се ту нашла и прича о албанској породици, која је учествовала у рушењу цркве и која је од камена оградила своје двориште, а затим месецима, стари Ајваз слушао црквена звона, кад год би заспао и на крају, који је послушао месног хоџу да камен врати цркви и да је обнови што је он и урадио. Или, како су неки Срби забранили да се хлеб продаје у царском граду на Косову, а Албанци после тога у свим градовима. Можда би испричали причу о Косову данас, Косову у будућности. Али, изгледа да је готово свуда исто и у политици и у књижевности. О Косову пишу они који знају Косово као географски појам и одлучују они који готово ништа не знају о овој новој земљи сем што су читали и гледали слике манастира у монографијама и новинске текстове, а пишу и одлучују и они, који ко зна да ли су и једном били на Косову, а који чак нису ни родом из Србије. И њих су, ратови и селидбе довеле, где можда ни они ни њихови дедови и очеви, нису ни мислили да живе. Можда због тога што пате за својим домом, што се њега неки сећају, можда им се Косово учинило највећом српском патњом у свеукупној патњи за крајевима у којима су живели и они и можда су и тако настале „Приче о Косову“. Али свеједно, причу о Косову требао је да исприча и неко са Косова.

Ту је са својом првом причом Вук Драшковић. У белешкама о писцу, не пише ни када ни где је рођен, само шта је написао. Бар да је описао како је некада са жаром бранио Косово, територијални интегритет и суверенитет. Онда је ту Ана Радмиловић, са причом „Косово-триста чуда“. Пише када је рођена и да је одрасла у Цавтату и Београду. Затим Вуле Журић, са причом „Крвава порота“, рођен у Сарајеву, живи у Панчеву. Онда Мирослав Тохољ „Божићно јутро или крст по Гришки“, рођен у месту Љубиње; Весна Капор, из Невесиња, са причом „Чега би волео да се сећаш“; Бранислав Јанковић, рођен у Нишу, са причом „Славуј-пиле“; Владимир Кецмановић је из Сарајева, живи и ради у Београду, а написао је причу „Прсти“; Љиљана Дугалић заступљена је са кратком причом „Нерешено“, рођена је у Инђији, а др Неле Карајлић из Сарајева испричао је причу под насловом „Косово 1389“; Мухарем Баздуљ писац, родом из Травника, своју је причу насловио „Из Призрена мјеста питомога“, а Срђан В. Тешин из Мокрина, појавио се у књизи причом „Моје Косово“; Дејан Стојиљковић са причом „Нема храбрости“; Марко Видојковић, написао је „Српска земља кроз облаке лети“, рођен је у Београду. Прича Бојана Тончића из Лесковца, географски најближи Косову, носи наслов „Плитка Дубина“, а причу „Породица“, написао је Игор Маројевић из Врбаса, а Алекандар Илић написао је причу „Косовка девојка“.

Одмах да кажем да ми није намера да било шта лоше кажем о поменутим писцима. Све, као да их и лично знам. Понешто сам и читао. Познати су и успешни. Иза себе имају богато стваралаштво, бројне заслужене награде и признања. Једноставно, није ми никако јасно како то да нема ни једног ствараоца са Косова? Како се то „Лагуна“ одлучила, и није уврстила ни једног писца, ни једног мајстора савремене приче са овог „географског поднебља“? Није ваљда да нико није вредан, нико од њих, да се бар причом на две стране, појави у овој књизи?

Али, када знам да је тако и у вођењу политике према Косову, од проглашења његове независности, посебно од Брисела до данашњих дана, и да је ова некадашња српска земља „отворен пут у Европу“ Србији без Косова, онда постаје јасно и ко све причу прича и ко и како одлучује. Ако се реши питање телекомуникација па се још Косово назове географском целином, а не српском територијом и као таква целина добије, нашом сагласношћу позивни број и то међународни /на поклон/, а Србија заузврат добије, како то рече Немачки амбасадор отварање поглавља о јавним набавкама „због успешног решавања питања из Бриселском споразума о телекомуникацијама“, отварање поглавља број пет/а можда и још два/, о јавним набавкама, онда постаје јасно, колико је Косово од најтеже Српске речи, пало на то, да се условљава са најлакшим поглављем за решавање, на „лако и брзо решиво питање“, о коме одлучују они који, ама баш ништа и не знају и о тој територији, ни народима. Питање је шта када они који решавају о нама и нашој судбини, реше да отворе оно најтеже-број 35, за које верујем, да ће се отворити баш неке године, можда и за Видовдан, као што се кроз историју, управо све важно и тешко, од истих, одлучивало баш на овај дан.

Косово није нимало лако питање, али због нечег што је тек почело, ни они који су о томе одлучивали,нису веровали да се оно може лако решавати лицитирањем датумима и бројевима, која чине нека поглавља. И све је управо било везано за то. Један број, решавање два три питања, други број, решавање других три. И тако, Косово је постало држава. То што ми нећемо признати, то они који, као на бингу извлаче бројеве и обећавају, много и не занима. Знају они, да ће се то десити.

На Косову има више од стотину амбасада, конзулата, па чак и Србија има свог представника. Има своју полицију, царину, оивичену границу, своје униформе, има граничне прелазе, чак и Србија гради, тамо где их никада није било, има свој Устав, своје законе, председника државе и владе, министре, у којој су и министри такозване Српске листе, који су се као и многи у важним институцијама нове државе заклели на верност и одбрану државе,а има их из разних крајева, са Косова, чак и из Книна. Има државне институције, свој Универзитет, школе, судове, судије, своје амбасадоре, само одлучује о својој судбини. Има моћне пријатеље. Има своје личне карте, пасоше, документа, регистарске таблице, печат, лого, заставу, празнике, признају се дипломе и сведочанства са печатом републике Косово… Држава је добила споразум о ССП, отвара се Косову пут у ЕУ, а НАТО обећава да ће га примити у ову алијансту, што значи да ће ускоро имати и своју војску, која се још увек од наших пријатеља обучава и наоружава, а чије ће се стварање ускори обелоданити.

Свему томе помогла је наша држава, на задовољство својих пријатеља. Нема полиције Србије, нема судија, нема цивилне заштите, општине су на буџету Републике Косово, избори су обављени по законима Републике Косово, једном речју, скоро је све интегрисано у Уставни и правни систем нове државе, коју ми нећемо признати, иако је све учињено да она јача, себе и своје институције, све до извлачења последњег добитног броја 35. Председник Владе Косова, био је после толико година на северу, председник Републике ће ускоро посетити српску енклаву и положити цвеће погинулима и убијенима. Остало је питање образовања и здравства на чему се увелико ради, као што се ради и на формирању ЗСО, заједнице која ће бити добро умрежена у Устави систем Републике Косово. То што ће имати нека права на локалном нивоу, то не забрињава ни ЕУ ни Косово. То има свака општина у свету, па и у Србији. Али на овој територији, Србија у томе неће учествовати, ма шта год нам после испричали о победама, јер Косово је, како год, један велики пораз.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: