Зековић: Кризу у правосуђу дугујемо вјечито подобним кадровима

Некадашња судија, сада адвокат Маја Зековић сматра да црногорско правосуђе не памти ситуацију каква је тренутно, у којој је евидентан застој у раду, на сваком нивоу. Кризу правосуђа доживљава као црногорски усуд и наставак препознате тродеценијске праксе гдје доминацију имају подобни и, самим тим, привилеговани кадрови науштрб професионалаца од етике и интегритета.

Излаз види кроз постављање на челне позиције појединаца који су своје заслуге задобили на квалитету рада, интегритету и апсолутној самосталности и храбрости у сваком тренутку, без обзира на притиске и ,,очекивања“.

Као некадашња суткиња, која је каријеру наставила у адвокатури, како коментаришете тренутну ситуацију у правосуђу? Да ли сматрате да се проблем застоја у одржавању суђења, што је резултирало пуштањем на слободу окривљених за најтежа кривична дјела због недоношења првостепене пресуде у року од три године, може ријешити продужењем притвора са прописане три године, на пет година?

Вријеме нас учи да нити једно установљено право које уживамо није заувијек достигнуто нити загарантовано, већ постоји обавеза свих грађана, а посебно нас који смо бављење правом изабрали за животни позив, да бране степен оствареног нивоа људских права и залажу се за њихово константно промовисање и унапређење.

То је показала и недавна иницијатива дијела извршне власти и политичких кругова да се у случају неизрицања првостепене судске пресуде, притвор са сад прописане три године, продужи на пет година. Оправдано су се моје колеге адвокати, али и представници невладиног сектора, оглашавали апелујући да се ради о класичном кршењу људских права, а ја овдје наглашавам да се ради о популистичком механизму у сврху постизања политичких поена, без елементарног осврта на то да би се оваквом измјеном закона продубило кршење претпоставке невиности, права на правично суђење и права на слободу.

Када кажем продубило, мислим свакако на створену климу у црногорској јавности у којој се континуирано крше ова права, па се тако појединим окривљенима суди у медијима и изричу им се казне, а да поступци нијесу ни почели, о чему сам и раније јавно говорила. Нажалост, у том контексту и овакву иницијативу посматрам као наставак лоше праксе, којој се свакако морамо аргументовано и кроз јавне расправе супротставити.

Факат је да црногорско правосуђе не памти овакав тренутак, у којем су евидентни застоји у раду на сваком нивоу, недостатак кадра и осталих ресурса за квалитетан рад – просторних и материјалних, али и свеприсутног латентног, али неријетко и отвореног притиска на судије у смислу изражавања очекивања како би требало да поступају и што, уколико не поступају како то појединци желе.

Без задршке, као неко ко је судијску функцију обављао дуже од деценије, осуђујем сваки вид притиска на судије и залажем се за искључиво руковођење законом приликом одлучивања.

Но, овдје са личним и професионалним жаљењем ипак фокус морам ставити на очигледну чињеницу да ипак поменути притисци, али и некомпетентност да се одговори изазовима реформи посебно у области организованог криминала и корупције, утичу на поступање и одлуке, што је на штету како елементарних права окривљених, тако и на штету права и правде.

Како другачије објаснити чињеницу да се оптужнице потврђују на бази незаконитих доказа, да се у тзв. специјалним предметима дешавају ситуације да ни дуже од годину од подношења оптужнице не започне главни претрес, да се и сада прописани лимит притвора од три године без доношења пресуде често репресивно примјењује као казна, а не мјера обезбјеђења присуства окривљеног и несметаног вођења поступка, и то у ситуацијама када не постоје разлози за притвор или га је могуће замијенити неком од мјера надзора или пак јемством.

Видите ли излаз из кризе у коју је запало правосуђе?

Бојим се да је наведена ситуација црногорски усуд и наставак препознате тродеценијске праксе у правосуђу гдје доминацију имају подобни и, самим тим, привилеговани кадрови на уштрб професионалаца од етике и интегритета, па се ни скорашње реформе и деблокада правосуђа изборима на највишим позицијама не чине охрабрујућим, већ само као маска суштинске реформе. Кажем маска, будући да не треба бити исувише упућен у прилике судске гране власти, да би било јасно да су у овом тренутку најважније функције у правосуђу повјерене препознатљивим и крајње подобним појединцима из претходног, тродеценијски заробљеног система ове, по мени, заиста најважније гране власти.

Ово даље значи да повлачењем истих подобних кадрова на најодговорније функције, грађани Црне Горе тзв. реформама суштински не добијају никакав напредак, напротив, умјесто професионализације правосуђа, остајемо у сјенци некомпетентних, увијек упитних, кадрова, а самим тим и на истом извору незаконитог рада и процесних злоупотреба које представљају све већу опасност, будући да нам се догађају у ,,јеку реформи“.

Такви деформитети несумњиво урушавају темеље сваке државе, уколико настављају да се понављају чак и након промјене власти, потом урушавају углед судске гране власти, а увелико обесхрабрују и најприврженије грађане да је у Црној Гори заиста икада могућ било какав цивилизацијски напредак.

Наиме, такав напредак у себи би морао инволвирати озбиљну и суштинску професионализацију на свим нивоима, као први корак у правцу оздрављења система, а истовремено и доказ да коначно превазилазимо имена, упитне ,,заслуге“ и упитне тзв. кооперативне способности као пресудан фактор за долазак на најважније функције у правосуђу, а умјесто тога да се на челна мјеста правосуђа бирају појединци који су своје заслуге задобили на основу, прије свега, квалитета рада, интегритета и апсолутне самосталности и храбрости у сваком тренутку, без обзира на притиске и ,,очекивања“.

Ово посебно потенцирам због чињенице да судијска функција подразумијева како личну тако и професионалну храброст, а исто тако и интелектуалну супериорност и владање судницом на основу знања и безрезервног спровођења закона, а не на основу подобности и кршења свих законских начела.

Након дуже од деценије преговарања са ЕУ, колико смо близу, односно далеко, од уређеног стања у правосуђу?

Све су прилике да смо можда и никад даље од суштински уређеног стања у правосуђу као дијелу поглавља 23 које је у фокусу пажње ЕУ у току приступних преговора, што ни најмање не треба да чуди било кога.

За реформе није довољно само пуко усвајање закона, већ и њихово пуно поштовање и имплементација од стране појединаца од знања и професионалног интегритета.

На закључак о поражавајућем стању у правосуђу упућује, рецимо, недавна крајње непримјерена организација сједнице судија Основног суда у Подгорици, иначе највећег суда у држави по броју предмета, са новоизабраном предсједницом Врховног суда Црне Горе усред радног дана без најаве или било каквог реалног објашњења за странке, којима су, због такве организације сједнице, суђења одлагана или су, пак, чекали дуже од два сата на одржавање расправа и претреса. Поставља се питање приоритета, али и елементарног поштовања како самих поступајућих судија у овом суду и њиховог распореда тако и странака и њихових права на суђења у разумном року.

Не може утисак крајње бахатости и непрофесионализма умањити ни касније саопштење да је наведена сједница одржана у циљу разматрања финансијског положаја судија у Црној Гори.

Јер да је та заиста важна и горућа тема за поправљање материјалног статуса носилаца судијске функције била разлог одржавања сједнице, термин је морао бити прилагођен радном времену и распоредима суђења судија овог суда, а не распореду и вољи челнице Врховног суда јер се тиме не промовише рад и поштовање права странака и интегритета судија, нити европске вриједности које су најављене њеном агендом, већ, напротив и нажалост, демонстрира моћ и урушава углед судија овог суда, који су озбиљно оптерећени бројем предмета, а којима Устав гарантује апсолутну самосталност у раду.

Не постоји нити један законски или подзаконски акт, који предвиђа да се због оваквог поступка предсједника Врховног суда суђење уопште смије одложити, па је ово заиста еклатантан примјер кршења закона од стране носиоца тренутно најодговорније функције у држави, за промовисање и поштовање истог.

Погрешна интерпретација појма судска пракса постаје све више промовисање најгрубљег кршења закона

Идеал судског поступка је високи ниво предвидљивости, односно уједначена судска пракса. Да ли је овај извор права недостижни идеал у Црној Гори?

Ништа мање значајна опасност коју актуелно уочавам у систему јесте и злоупотреба и погрешна интерпретација појма судска пракса која постаје све више промовисање најгрубљег кршења закона, него било што друго. Ово кажем због низа судских и тужилачких одлука, мислим на пресуде, оптужнице и незаконите правне ставове, који уколико добију префикс ,,судске праксе“ за појединце постају важнији од закона. А то никако не би смјело да се догађа, јер судска пракса, уколико је резултирала кршењем загарантованих законских права, само додатно урушава правну сигурност и опет доноси несагледиве посљедице, због непоштовања закона оних који су управо најпозванији за поштовање и спровођење истог.

Овако долазимо опет до још једног својеврсног парадокса, најчешће када неколико некомпетентних судија донесу одређене одлуке или заузму тзв. правне ставове у погледу веома важних правних питања, која директно противрјече законској регулативи из те одређене области, под оправдањем да је сада судска пракса таква. Ово се у кривичној материји посебно тиче питања притвора и притворских основа, оцјене правне ваљаности појединих доказа, када нам је свима јасно што може, а што не може бити доказ, гдје тренутни тренд судске или тужилачке праксе никако не може и не смије да суспендује примјену закона.

Исти је случај и са бројним озбиљним питањима из грађанске материје, којима се урушава основни здраворазумски правни резон, једним јединим аргументом, да је то судска пракса. Ни најмање занемарљив проблем, и опет позив и апел на одговорност и професионализацију.

Стога сам става да су суштинске реформе нужност, али да исте почињу од индивидуалног приступа и инсистирања сваког судије на поштовању његовог интегритета и професионалном раду, јер се само такав појединац може одупријети свакој врсти притиска ма одакле долазио, те спријечити процесне злоупотребе које воде одуговлачењу поступака, док се као друштво морамо залагати за побољшање материјалног статуса судија, али и кадровско оснаживање судова како бројем судија тако и стручних сарадника, у боље опремљеним и просторно адекватним судницама.

Побједа 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: