Зелена чоја Монтенегра

Пише: Драган Копривица

“ЗЕЛЕНА ЧОЈА МОНТЕНЕГРА”, ПЕГЛАНА МЛАКОМ ПЕГЛОМ
(уз мирис класичне тезге)

Стрпљива подгоричка публика већ се навикла на ставове иностраних редитеља-спаситеља позоришног живот у нас да Црну Гору третирају као малограђанску паланку, у којој се за фине паре може одрадити каква тезга, при чему дотични спаситељи чврсто вјерују да се наши гледаоци баш и не разумају у театар, па им се могу протурити свакакви израубовани бофл-производи.

Овога пута извјесна нада је ипак постојала да ће се након већ традиционалне досаде у гледалиштима у Подгорици напокон десити заокружен позоришни угођај десетог децембра у великој сали КИЦ-а “Будо Томовић”, као луци спаса, на подгоричкој премијери комада “Зелена чоја Монтенегра”.

Ријеч је о драматизацији романа Мома Капора, у сарадњи са Зуком Џумхуром, у драматизацији, адаптацији и режији афирмисаног редитеља Никите Миливојевића, а премијера је изведена у Београду, у Београдском драмском позоришту, 9. новембра, под велом хита који би требало да обиђе и фасцинира регион.

Комплетну оптимистичку причу о предстојећем успјеху комада пратио је и респектабилан податак да је ријеч о продукцији чак три угледне адресе: ЈУ “Град театар” из Будве, Градског позоришта из Подгорице и Београдског драмског позоришта. А то је сугерисало да промашаја не може и не смије бити, уз лијеп податак да је премијерно извођење у Црној Гори било у Будви, у порти манастира Стањевићи, у оквиру овогодишње продукције будванског Града театра. Но, ангажман институција по систему “три у један” могао је асоцирати и на пословицу “Од више отаца…”

Уз то, као у народној пословици “Али дјевојци срећу квари”, и у театру, као живој материји, и поред свих оптимистичких параметара, постоји и то вјечито Али, које, свакако, не даје ником бјанко гаранције за успјешан нови пројекат на темељу већ стечене славе и претходних успјеха.

Кад је ријеч о изведби “Зелене чоје Монтенегра” на великој сцени КИЦ-а “Будо Томовић”, гледано у цјелини, може се устврдити да комад не представља фијаско. Али је публика могла видјети да је Миливојевић преузимањем права да, као редитељ, уради и драматизацију, одбацујући притом већ постојећи текст писца Стевана Копривице (!), дјеловао по систему “много хтео, много започео”.

Аргумената за овакву тврдњу је више, међу којима и чињеница да је, на текстуалном и сценском плану, крунска прича о бизарном пријатељству књаза Николе и заробљеног Осман паше на Цетињу, скоро попримила епизодно мјесто. И то у комаду са пуно свега, без фокусирања на централну причу, преко које се публика и анимира да одгледа својеврсан примјер чојства, у визији Марка Миљанова, или, “чувања другога од себе”.

Након те лоше стартне, “пол-позиције”, услиједиле су и редитељске недосљедности у миксу жанрова, при чему је један жанр сметао другоме и обрнуто, уз одсуство доминантног штимунга кроз жанровске смјене током цијеле представе, па је све вријеме разбијана кохеренција комада и његов основни тон. Тако је публици нуђена час мелодрама, час права драма, час бурлескна забављачка комедија, и тако све укруг.

Дискрепанца између комичних секвенци наратора и сјајне глуме Сима Требјешанина, обојене комизмом на наш начин, с једне стране, и покушаја фокусирања комада кроз сусрете књаза Николе и високог турског официра на ниво историјске мелодраме, с друге стране, била је толико дијаметрално супротна и неспојива да су различити жанрови доводили до декомпресије сценског набоја и урушавали се узајамно. А није се могло устврдити у његошевском маниру да “смијешани, најлакше се пију”. Него су, смијешани, један другог потирали, негирали, директно свједочили о погрешном углу редитеља да се могу сукцесивно уклапати фарсични хумор и дубока емоција сусрета двије велике личности кроз епско пријатељство ратних непријатеља и војсковођа.

Уз ово, улогом наратора, којег у роману и нема, а који је током представе свако мало најављивао нова збивања (мада успјешно, али више у жанру комедије) опасно је разбијана сценска имагинација и континуитет радње путем секвенционисања цијеле представе, час уз драму, час монодраму. Зато се урушавала емпатију гледалаца тим прије што је концепт режије имао и наглашене елементе филмског кадрирања, па је сваковрсно сјецкање драмског штимунга ишло науштрб цјеловитости позоришног угођаја, којег је бивало с времена на вријеме.

Због оваквих миксева читава представа дјеловала је разводњено, по систему “топло-хладно”, па се стицао утисак да је зелена чоја Монтенегра пеглана млаком пеглом, уз блокиране емоције публике, која се једино добро исмијала неколика пута, показујући тиме да је драмска прича отишла у погрешном правцу, ка пучкој комедији, снажно потиснувши основну тему и мелодраму као темељни жанр. А, уз све ово, није било чак ниједног редитељског рјешења за памћење.
Због сучељених емоција гледаоца хомо-дуплекса осјећала се и снажна репертоарска бољка наших позоришних пројеката, да позоришни оци већ годинама ријетко излазе у сусрет подгоричкој публици да је почасте неком заокруженом расном комедијом на наше теме. Нама је очито довољна комедија на кашичицу у озбиљним мелодрамама, таман колико може да разбије доминантни жанр представе и направи очигледну штету.

Један од часних изузетака свакако представља ауторски пројекат Бориса Лијешевића, “Очеви су градили”, као беспоштедна критика наших нарави и двојног морала, али је питање зашто се та представа не игра сваке недјеље, или бар сваког мјесеца у матичној кући, ЦНП-у.

Углавном, у “Зеленој чоји Монтенегра” сама окосница, узвишена мелодрамска прича о епском сусретању двојице владара, остајала је скоро на маргинама сценског збивања, па је и емпатија изостајала, а микс комедије и историјске мелодраме био контрапродуктиван не дајући гледалишту да се одреди према томе шта уопште гледа, комедију на прву лопту, или психолошки наглашену мелодраму. Тако се губила централна прича о људској племенитости и бизарном пријатељству два ратна друга и противника, сторија о двојици вођа два народа.

По снази уживљавања, своју ролу најбоље је разумио и одиграо београдски глумац, један од очигледно најбољих из младе гарде, Андрија Кузмановић. Све вријеме се тачно држао жанра комада, мелодрамске линије, која је током радње нарушавана од стране других ликова, јер је свак играо свој жанр. Милош Пејовић је у значајној мјери парирао у партнерској игри, али је основни недостатак комада, жанровски неспојиви микс, све вријеме представљао и највећу бољку представе у цјелини.

По свој прилици, требало је ићи: или храбро на заокружену комедију и поред узвишене теме, или остати у знаку доминантне историјске мелодраме и високоморалног геста књаза Николе, геста који надвисује вријеме, а није се десило ни једно ни друго, па смо на сцени добили разводњени, помало бљутави гемишт сучељених жанрова.

У сваком случају, елементи бурлескне комедије отупили су жанровску линију мелодраме и потребних дубоких емоција без којих су два главна лика постајали епизодисти као и сви други јунаци. Тиме је представа сведена на мелодраму пеглану млаком пеглом неинвентивног, индиспонираног редитеља, којем се микс жанрова вратио као бумеранг. И њему и подгоричкој публици. Којој преостаје једино да чека неки нови, исто тако спектакуларно најављени позоришни пројекат, који ће се можда опет вртјети на граници промашаја.
Не дјелује превише аутентично ни повод редитеља да се позабави овим пројектом из разлога што је, како је навео, роман прочитао за једну ноћ. Зато се још једном показало да редитељи умију боље да причају о свом пројекту него да га ураде.

У сваком случају, ако имају право и на промашаје, онда је жанровски нечиста “Зелена чоја Монтенегра”, са више закрпа, у неинвентивној и проблематичној режији Никите Миливојевића, класичан примјер за тако што. А како би све дјеловало да је задржана драматизација Стевана Копривице, то је већ питање које ће засигурно остати без ширег одговора. Али да би несумњиво била боља, није тешко претпоставити, јер је Стеван Копривица афирмисани драмски писац.

И, да поновимо на крају: добили смо бомбастично најављивани пројекат, који су потписале чак три угледне институције, и режирао га афирмисани редитељ, а видјели представу сумњивих квалитета и несумњивих мањкавости.

А кад се на све то надовежу усхићени осврти дежурних критичара у нас, који протоколарно, у духу церемонијал-мајстора, узвишеним тоном редовно дижу у небеса све представе с потписом страних редитеља, вјероватно и да се не замјере позоришним кућама, онда је јасно да ћемо оваквом позоришном политиком још чекати Годоа брчкајући се у позоришном плићаку.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: