Земља се отворила

Тма.

Биће скоро пропаст света, нек пропадне, није штета.

Земља зинула. Са потмулим ропцем, у своју тајну, јамура гута кућицу. Унакажена магистрала, испуцале црне коре асфалта, је ли то пут за пакао; јаметине гутају растиње и бетонске подзиде, у ствари, слике су дезинтеграције и моралног хаоса, слике су овдашњег укупног расапа одсликаног у природи изнад наше туристичке престонице. Били религиозни или секуларни, осећање је исто.

Тмоно.

Таман кад је Сатрапија припремила почетак изградње ауто – пута из Ниђе у Нигдје, земља се отворила испод главне жиле куцавице од Пријестонице до Престонице. Наврх Ловћена сумрак пао, а доле,  дубоко, испод тиринтика, амбис гута пут. Колико ће се још отворити јамура и колико ће несита земља сатрапска прогутати путева, окутњица и кућица, питање је због чега би требало да будемо неспокојни. И свемоћни медији немоћни су у односу на апокалиптичне призоре изнад туристиче метрополице.

Тмуло.

Кадикад је Равијојло Танкосић научавао да у Сатрапији не постоји опозиција између рационалности и ирационалности, између природних катастрофа и оних још горих (друштвених) катаклизми. Да будем искрен, танком линијом подвукао је Танкосић, а доцније и пренео у забрањеном тексту “Дубоки удар”, потребно је подуже отрежњење од ове погибељи, коју сада из дворишта ни лопатама не можемо избацити. Танкосићева наука у длаку се поклапа са садашњицом, која попут ђаволовог модела у огромој абревијатури обухвата историју целог човечанства, дакле, поклапа се са ликом који чини историју човечнстава у универзуму. Во времја оно, Равијојло није био само страствени теиста, већ је до усијања витлао разноразним пророштвима, али опет, са друге стране, и његова лепша половина, попут врача страсно је пласирала  свакакве вештичлуке. Иако су извесне Равијојлове егзегете као краја времена – самим тим и краја историје – одредиле 2000. годину, у то време било је (довољно је рећи моралније), да се не играмо са датумом краја света који ће надживети – прекорачити леш онога који га је поставио. Ах, зато је један од најбитинијих полуга Танкосићевог пророштва заправо окаснелост његових коначних датума. Најзад, пажљивији читалац ће схаватити зашто се Равијојло Танкосић одавно не потуца по којекаквим текстовима. Следеће жврљотине из његовог пера појавиће се неколико деценија послије његове смрти. Што се тиче овдашње Сатрапије, Равијојла тренутно затичемо само на нетелсним путевима њеним. А да ли је ових дана пролазио богазима између престонице и пријестонице, мораћете да сачекате још стотину година, и сми га приупитати.

Тушта.

Заштићени сведок тврде да је Равијојло поменуо и сурвавање у море полуострва Превлаке, а Суторину је још једном заокружио црвеном кредом. (Ко је, и када, Суторину први пут заокружио црвеном кредом, није баш тешко погодити.) И, ко је “напамет” изливао оне бетонске граничнике ублизу суторинског моста. Још сведоче да је Танкосић тада машту хранио остацима из ресурса чулних надражаја. Било како било, у духу међународних односа, ко се још не спори за какву територију. Оно што није предмет расправе у овим белешкама, међутим, јесте досег, утицај и трајна и тајна моћ Равијојлових пророковања, одн. предсказања, све везаних за такозване апокалиптичке идеологије. Наиме, оно што се некада називало орвеловским, сада се назива танкосићевским, одн. да будемо хируршки прецизни, сада се назива производом здравог разума. Зато је данас понајтеже знати шта се у Сатрапији овдашњој назива орвеловски а шта танкосићевски, а шта суровом стварношћу и сликом и приликом духовног и материјалног стања попут магистрале између престонице и пријестонице.

Тмица.

Биће скоро пропаст света, нек пропадне, није штета.

А онда, Равијојло не би био Танкосић када не би ушао и у тај нови физички свет. Тако је Равијојло увек спреман да додатно закомпликује старе страхове у главама учених и политичара, подсећајући их на библијску стрепњу кад у подне тама пада. Има времена кад се пут испред вас сам отвара, као у оној Попиној песми о светом Сави, има и оних најстрашнијих кад испред нас јамура гута пут.

Ко, у општем смислу, нарушава уобичајени поредак ствари и подстиче некакве промене. Опет, са друге стране, како ствари стоје, није згорега да се повратимо традиционалним начинима објашња света. У постмодернистичком стању и Сатрапије о којој је реч, налазимо и понешто “субверзивно за све парадигме”. Јесте, наша стварност је и без показатљиве чак локалне утемељености.

“У најзанимљивије спрецифичности људске душе“, каже Лотзе, “спада, поред толико саможивости у појединачном, општа незавидљивост садашњице према будућности.“ Танкосићу, има ли прецизније мисли која се у длаку поклапа са садашњицом Сатрапије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: