Жири
Мате Парлов и Мијо Перуновић
Пише: Мијо Перуновић
Крај године, право вријеме да се сумирају резултати остварени у њој, кад свако од нас сам за себе сагледава пређени пут, све што је радио, шта је било добро а шта не… Човјек почетак сваке нове године слави и радује му се, доживљавајући га као моменат за поништавање и одбацивање неуспјеха, брисање и заборав свега лошег што је било, и као поновно добијање шансе да оствари своје циљеве и жеље радећи овај пут све како треба, или као добијање нове могућности да све што га чини задовољним и срећним сачува и унаприједи. Ово посебно важи за спорт и спортисте; Мало је која дјелатност и резултат који се постижу у њој тако изложена оку и суду јавности, и мало ко се толико труди да им се допадне као спортиста. Јер забога, па због тога је (у највећој мјери) и почео да се бави спортом – да би се допао, био слављен, вољен, признат за изузетног, посебног, да би постао миљеник, јунак… А највећа потврда да је достигао тај ниво, и да ће га за таквог морати признати сви, је његов избор за најбољег спортисту! Крајем децембра, многе успјешне спортисте који су током године постизали значајне резултате подилазе жмарци и обузима зебња од стрепње како ће гласати жири? Хоће ли његова одлука бити реална, поштена? …Ех, избори, признања, најбољи спортиста, која титула или медаља више вреди… бабе и жабе… Како је све то релативно…
Жири је чудо! Он све може. Он може црно да прогласи за бијело. Он се пита, веже и дријеши; неприкосновени ауторитет, судија који је увијек у праву, ако не вјерујете – прочитајте његово образложење… Он може једином спортисти (у конкуренцији) који је носилац европске или свјетске шампионске титуле, да то не призна и узме уобзир, а може и једином (у конкуренцији) који нема никакву титулу, да призна да је најбољи и додијели му звање спортисте године! (Дешавало се то.)
Дуго сам се љутио на жири, а онда сам једног дана постао његов члан, и све ми је било јасно… Жири, то је у ствари човјек! И то још – наш човјек! А сви знамо какав је наш човјек: он има своју мјеру, свој укус, свој смисао за лијепо и вриједно, свој осјећај за (своју) правду и изнад свега – смисао за усклађивање свог мишљења са вишим интересима и критеријумима! А поједини спортисти то немају, и не разумију… па им је послије жири крив!
Прије неки дан прича ми један млади новинар, како је на састанку Удружења спортских новинара Црне Горе (који традиционално бирају најбољег спортисту) предложио да њихово удружење право бирања препусти бившим најбољим спортистима Црне Горе, уз образложење да би то било најпоштеније и најправедније бирање; јер, ко боље зна од самих спортиста да процијени ко је најбољи? Један од главних из удружења му је одговорио:
– А, зашто би се ми одрицали свог утицаја и могућности одлучивања?
Мате Парлов честита Мију Перуновићу на избору
за најбољег спортисту Југославије за 1979 год.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
