Живковић: Пред свијетом, сви смо дио истог тима

Синоћ је у Књижари Матице српске одржано ауторско вече Зорана Живковића, једног од најпревођенијих савремених српских књижевника.

Професор Горан Радоњић, који је био модератор вечери, казао је да су Живковићеве приче објављене у антологијама и часописима у САД, Енглеској, Јапану, Пољској, Финској, Данској, Француској и Мађарској, те да је већ објављено 70 превода његових дјела.

„Живковић је добитник „Светске награде за фантастику“ за роман-мозаик Библиотека (2003), награде „Милош Црњански“ за Четврти круг (1994), награде „Исидора Секулић“ за Мост (2007), који је такође увршћен у ужи избор за НИН-ову награду критике за роман године 2006 (претходно је, 1997, у ужем избору био и роман-мозаик Временски дарови), као и и награде „Стефан Митров Љубиша“ (2007) за укупно прозно стваралаштво. Романи Књига (2004), Библиотека (2005), Скривена камера (2007) и Есхерове петље (2010) номиновани су за једно од најпрестижнијих европских литерарних признања – „Међународну даблинску књижевну награду ИМПАК“. Роман-мозаик Дванаест збирки номинован је за награду „Ширли Џексон“ (2008) и за награду „Британског друштва за фантастику“ (2008)“, казао је Радоњић.

Нова фантастика

Писац Зоран Живковић казао је да је циљ нове фантастике да продре на још неистражена подручја прозне имагинације.

„Двадесетим вијеком преовлађивала су два велика фантастичка покрета: магијски реализам и научна фантастика. С гашењем научне фантастике на почетку двадесет првог вијека с плећа убогих писаца скинуто је претешко бреме обавезе предвиђања будућности. Нова фантастика која управо настаје на почетку двадесет првог вијека покушава да продре на још неистражена подручја прозне имагинације. Тешко да се још може говорити о правцу или покрету, тако да је рано да се дефинишу његове одлике“, казао је Живковић.

Говорећи о инспирацији за своја дјела, он је казао да надахнуће долази из несвјесног, „тајанственог мјеста испод прага свијести“.

„Уметничка проза настаје у несвјесном. То је оно тајанствено мјесто испод прага свијести у коме се налази све оно што сте икада видјели, чули, искусили, доживјели, прочитали. Све је то у непрекидном врењу и из тог великог жрвња повремено никне нови квалитет – ново прозно дјело. Аутор на то нема никакав свјестан утицај. Бар је тако са мном. Преко несвјесног на моју прозу утичу сви писци чија сам дјела икада прочитао. Понекад се и сам изненадим када у некој својој реченици разаберем одјек мисли неког другог аутора. То је природно. Тако дејствује књижевност. А што се тиче „засјењивања“ великих мајстора прозе из прошлости, да нема наде да се може даље и боље, зар би уопште било смисла писати“, казао је он.

Довољно простора за све

Живковић је, на питање Радоњића како гледа на то да му домаћи књижевни естаблишмент није наклоњен, рекао да ће за „њих заувјек остати својеврсно „страно тијело“ с којим не знају шта би“.

„Рекао бих да моји „младалачки гријеси“, оличени у давном бављењу научном фантастиком, немају с тим никакве везе. За домаћи књижевни естаблишмент ја ћу заувијек остати својеврсно „страно тијело“ с којим не знају шта би. Шта год да урадим, шта год да постигнем, никако се не уклапам, понајприје зато што не припадам ниједној интересној групи“, рекао је Живковић.

Он је казао да српски естаблишмент даје предност стварносној прози, те да нема слуха и да зазире од тога шта он ради.

„Моје мишљење је да кишобран испод којег се налази српска књижевност треба да буде шири. Има довољно простора за све“, оцијенио је он.

Према његовим ријечима, индустрија књиге већ увелико води коло на домаћој издавачкој сцени.

„Индустрија књиге већ увелико води коло на домаћој издавачкој сцени. Као и свака друга, она води рачуна једино о заради. Бестселер постаје искључиво мјерило вриједности. Бестселер је, међутим, по дефиницији тривијална књижевност за лаку забаву и једнократну употребу. Двије су велике жртве индустрије књиге – дјела високе књижевности и аутора почетника. Ни једна ни друга немају добру прођу на тржишту. Прилике би постале готово безнадежне да нема два преостала државна издавача, „Завода за уџбенике“ и „Службеног гласника“, који једини могу себи да дозволе луксуз да се не управљају искључиво тржишним побудама“, казао је Живковић.

Проблем етикетирања

Он је рекао да је главни проблем у пласирању његових књига у Америци био у етикетирању истих.

„Свијетом доминира издавачка индустрија. Да би објавили књигу у Европи или Америци, морате да припадате посебној „фиоци“, односно да носите одређену етикету, да ваш књижевни рад буде строго одређен, категоризован. Ако није тако, онда издавачи не знају како да вас одреде и пласирају на тржишту“, рекао је он.

А онда су се, казао је Живковић, досјетили и сврстали их под категорију – роман мозаик.

„Роман мозаик је скуп прича које се завршном причом обједињују и стављају у одређен контекст“, рекао је он.

Живковић је казао да је сваки превод неке српске књиге који се објави у иностранству драгоцјен не само за аутора него и за српску књижевност и културу уопште.

„Пред свијетом, сви смо ми дио истог тима. Пребројавати чији је допринос у овом погледу већи не само што ми изгледа неукусно него и изневјерава саму суштину књижевности. Квантитативна мјерила никада нису била одвећ примјерена умјетности прозе“, закључио је он.

На вечери су приказане и двије епизоде серије „Сакупљач“ снимљене према Живковићевом циклусу „Дванаест збирки“ (Дванаест збирки и чајџиница), која је прво емитована на телевизији Студио Б.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: