Живојин Мишић – Ко сме, тај може!

Преузимајући команду над Првом армијом у драматичним данима Колубарске битке генерал Живојин Мишић је, доносећи важне одлуке и на своју руку, већ клонуле војнике повео у најсјајнију победу српске војске током Великог рата. Тако је ушао у историју раме уз раме са највећим војсковођама тог времена, а Србија га је наградила чином војводе и највећим одликовањем.

На данашњи дан, 3. децембра 1914. у јеку Колубарске битке командант Прве српске армије генерал Живојин Мишић одлучио да српска војска пређе у контраофанзиву. Прва армија брзо је пробила непријатељску одбрану и избила на планински масив Сувобор – Маљен, а Друга армија и одбрана Београда сломиле су отпор аустроугарске Пете армије и протјерале је преко Саве. Послије велике побједе српске војске Мишић је унапријеђен у чин војводе. Колубарска битка имала је огроман војни и политички значај за Србију и њене савезнике у Првом свјетском рату.

Животни пут даровитог српског војсковође Живојина Мишића био је, доиста, „дуга и тешка борба“.

Родио се 19. јула 1855. године под једном „шефтелијом“ (шљива ранка) у селу Струганику, као најмлађе, тринаесто дете оца Радована и мајке Анђелије (Мишићеви родитељи имали су једанаест синова и две кћери).

После мукотрпног трогодишњег школовања у Рибничкој основној школи, „једног лепог августовског дана 1867. године“, мали Живојин је – „обучен у чисто ново и бело рубље“ и испраћен од брижне мајке речима: „Срећан ти пут, бубице моја“ – отпутовао у Крагујевац, на „више школовање“. Ту је завршио први и други разред гимназије, трећи, четврти и пети у Београду, а шести поново у Крагујевцу. По завршетку шестог разреда гимназије, уписао се у XИ класу Артиљеријске официрске школе, коју је завршио тек 1880. године (питомци ове класе прекинули су, после друге године, школовања због рата с Турском), тек двадесет први у рангу, од укупно 23 питомца.

Овај пример најбоље показује да успех у школи није гаранција већ само претпоставка за успех у служби. Ваља, међутим, рећи да је Мишић показивао највише склоности за оне предмете који дају основу за практичан оперативни рад и да је своја права теоријска сазнања проверио у суровој ратној збиљи; учествовао је два ослободилачка рата са Турском (1876. и 1877–1878), у којима је командовао Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде ИИ класе и стекао драгоцена ратна искуства, оно што у школи није могао да научи, све да је био и први у рангу.

У рату са Бугарима 1885. године, командовао је 1. батаљоном 5. пука Дринске дивизије. Пораз који је српска војска претрпела на Сливници, тешко је пао Живојину Мишићу и његовим саборцима, што се јасно види из његових Успомена, у којима је, поред осталог, забележио: „Свој гнев и проклетство излили смо у мислима на наше војно и државно руководство, које са њему својственом лакомисленошћу дозволи да без икакве нужде дође до овог слома и нашег унижења.“

Почетком 1887, после успешно положеног испита за чин капетана ИИ класе, Мишић је упућен у аустријску школу гађања, у Бруку на Лајти. Тамо је за време школовања превео на српски језик целокупно упутство о устројству школе, са детаљним описом стрелишта, мета и наставних планова, и елаборат предао Министарству војске, где је по повратку у земљу извесно време радио. Године 1888. постао је приправник за генералштабну струку, да би 1891, након успешно положених завршних испита из 13 предмета, био преведен у генералштабну струку, унапређен у чин капетана И класе и постављен за начелника штаба Шумадијске дивизијске области; годину дана доцније, положио је, „без икаквих примедби“, испит за генералштабног мајора.

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија, истрајност и педантност у раду, обезбедили су му редовно напредовање у чину и постепено уздизање на све одговорније положаје: био је командант батаљона, пука и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба; једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војне академије (та предавања је објавио 1907. године у обимној студији), а био је и почасни ађутант краља Александра Обреновића. После Мајског преврата, официри завереници су га удаљили из војске; пензионисан је 1904. у чину генералштабног пуковника.

Две године доцније, Мишић је, због опасног заоштравања војно-политичке ситуације, реактивиран (1909. године) и постављен за заменика начелника Главног генералштаба. На тој дужности, као најближи Путников сарадник, радио је на реорганизацији, наоружавању и другим припремама српске војске за рат против Турске, као и на разради ратног и почетног операцијског плана за одбрану земље од аустроугарске агресије.

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је – како с разлогом истиче академик Живко Павловић – у најтежим ситуацијама „својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Стога је, непосредно по завршетку Кумановске битке, унапређен у чин генерала.

Нарочито се истакао луцидном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је штаб Врховне команде у Скопљу разматрао питање на којој линији треба примити одсудну битку.

Упркос томе, Мишић је непосредно по завршетку Другог балканског рата по други пут пензионисан. Овога пута „црнорукци“ су искористили одлазак војводе Путника на лечење у Глајхенберг, да се поново обрачунају с Мишићем, коме нису могли да опросте што је био почасни ађутант последњег Обреновића. Међутим, чим је постало очевидно да се рат између Аустро-Угарске и Србије не може избећи, Мишић је реактивиран (јула 1914.) и постављен за Путниковог помоћника.

Већ у самом почетку рата, Путник и Мишић су – спретним саображавањем почетног операцијског плана са стварном ситуацијом и зналачким маневрима по унутрашњим операцијским правцима, бацајући усиљеним маршевима своје дивизије с једног на други део фронта и држећи чврсто све оперативне конце у својим рукама – створили услов за прву савезничку победу над Централним силама, коју је извојевала српска војска у Церској бици (12. до 24. августа 1914).

Мишићево гесло

Живот је вечита борба.
Ко сме, тај може.
Ко не зна за страх, тај иде напред!

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз. Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је, због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој армији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован. И у тим драматичним тренуцима Мишић је био оптимиста; знао је да има тренутака када и они најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух преморених трупа Прве армије може поправити и неуморно се дао на посао, не презајући при томе ни од непопуларних мера.

Немајући другог избора да своје трупе прикупи, среди, одмори и попуни, на своју руку је напустио Сувобор и своју армију повукао на положаје код Горњег Милановца. Три дана доцније, обавестио је Врховну команду да ће Прва армија 3. децембра изјутра прећи у напад, усмеравајући главни удар правцем Ручићи–Врановица–Проструга. Обрадован овом новом самовољном одлуком генерала Мишића, војвода Путник је издао директиву да и остале армије и групе 3. децембра пређу у општу противофанзиву.

Преласком у противофанзиву баш 3. децембра, управо у тренутку када су аустроугарске Балканске снаге вршиле промену правца главног удара, српска војска је приредила непријатељу стратегијско изненађење и тиме стекла премућства од непроцењивог значаја за даљи ток, па и коначан исход битке. Носилац српског противофанзивног маневра била је Мишићева армија, која је у међувремену попуњена извесним бројем људи и неопходном количином артиљеријске муниције.

У рано јутро 3. децембра 1914, све четири дивизије Мишићеве армије енергично су се устремиле на 16. корпус Поћорекове Шесте армије на линији Мрамор – Ручићи – Доњи Бранетићи – Галич и, после оштре тродневне борбе, на леђима потученог непријатеља, избиле на сувоборску греду, пробиле фронт аустроугарске Шесте армије, а потом – гонећи безобзирно и дрско њене разбијене бригаде, дивизије и корпусе и вукући напред и остале српске армије и групе – проширила тактички пробој непријатељевог фронта у оперативно-стратегијски успех.

У наставку операције, Мишићеве трупе су осујетиле намеру фелцајгмајстера Поћорека да заустави растројену Шесту армију на линији Повлен–Ваљево–Колубара, поново натерале у панично бекство његове елитне корпусе и, у незадрживом налету, 13. децембра избиле на обале Саве и Дрине, очистивши их од последњих остатака потучене Шесте армије.

У тој бравурозној противофанзиви, Прва армија је изгубила 4.073 војника, подофицира и официра, али су непријатељеви губици били многоструко већи. Од Колубаре до Шапца, пред победоносним Мишићевим дивизијама искрсавале су трагичне слике Наполеоновог одступања из Русије 1812. године: дуж пута су немоћно лежале стотине изнемоглих војника, изврнути аутомобили, здробљени загребачки, сарајевски и новосадски фијакери и кола, разбацане пушке, муниција и разна ратна опрема: разривени друмови били су буквално закрчени хиљадама липсалих коња и заглибљених топова, чије су чељусти жалосно штрчале у небо.

Међу војним историчарима и стручњацима влада неподељено мишљење да је Мишић, за све време трајања српске противофанзиве непогрешиво реаговао иа непредвиђене догађаје, не обазирући се при томе на заповести Врховне команде, које је у три маха свесно кршио, сваки пут с разлогом. Крупни успеси Прве армије омогућили су војводи Путнику да у завршној фази битке усмери напад Друге и Треће армије ка Београду и да за свега четири дана потуче аустроугарску Пету армију и протера последње остатке Балканских снага са српске територије, наневши им огромне губитке: 319.000 људи избачених из строја.

Непосредно по завршетку битке, начелник штаба аустроугарске Врховне команде Конрад у свом дневнику је забележио: „На Балкану смо изгубили своје позиције, које би се могле повратити само једном победоносном одлуком на руском фронту или срећним завршетком рата уопште.“ За ту највећу победу српске војске у Првом светском рату, Живојин Мишић је добио чин војводе и највеће српско одликовање.

За време тешких и крвавих операција српске војске у јесен 1915. године, војвода Мишић је, целисходним распоредом снага и правовремено предузетим кратким и снажним противнападима у простору Горњи Милановац, Чачак, Ваљево, осујетио намеру фелдмаршала Макензена да обухвати лево крило српске војске и спречи њено повлачење долином Ибра. Пошто његов предлог о преласку српске војске у општу противофанзиву, изнет на седници команданата армија у Пећи, није прихваћен, војвода Мишић је провео своју армију преко Рожаја, Андријевице и Подгорице до Скадра.

Маршујући по тешком и беспутном терену на снежној вејавици, гладни и физички крајње исцрпени, његови војници су масовно умирали, али су, ипак, у садејству са савезничком црногорском војском, успешно заштитили десни бок српске војске за све време њеног повлачења преко црногорских и албанских врлети на Јадранско приморје.

На том тешком и заморном маршу, војвода Мишић се тешко разболео, па је по доласку у Скадар упућен у Италију на лечење. Одатле је, на позив маршала Жофра, отпутовао у Француску и обишао Западни фронт, да би се почетком септембра 1916. године поново нашао на челу српске Прве армије и у Горничевској бици и тешким борбама у луку Црне реке испољио квалитете неуморног прегаоца и великог војсковође, због чега је, после ослобођења Битоља, добио високо енглеско одликовање.

Највећи успех војводе Мишића после Колубарске битке везан је за савезничку солунску офанзиву 1918. године, у којој је српска војска исписала једну од најславнијих страница своје ратне историје. Главни терет те офанзиве носила је српска војска (Мишић је био начелник штаба Врховне команде), која је, ојачана са две француске дивизије и тешком артиљеријом, пробила, 17. септембра, немачко-бугарски фронт на Добром пољу и Козјаку и као лавина се обрушила у долину Вардара.

Мада су крила и бокови српске војске, због спорог напредовања британских и француских снага код Дојрана и Битоља, били опасно изложени бочним нападима, њене дивизије су, извршавајући Мишићеву директиву „да треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге“, наставиле енергично надирање и 29. септембра принудиле бугарску војску на капитулацију, у садејству са савезничким снагама, разуме се.

У наставку офанзиве, српска војска је без предаха гонила растројене немачке и аустроугарске трупе, остављајући француске и британске снаге на ризичном одстојању (око 200 километара). Упркос томе и изричитом наређењу главног савезничког команданта Франше д’Епереа да се привремено заустави наступање српске Прве армије, Мишић је одобрио одлуку команданта те армије војводе Петра Бојовића да нападне и заузме Ниш.

Захваљујући томе, Прва армија је, у тродневним борбама (9. до 12. октобра) разбила немачку Једанаесту армију, наставила незадрживо гоњење њених разбијених трупа и 1. новембра ослободила Београд. Овај бравурозни марш српских армија са врхова Могленских планина до Саве и Дунава, који је после краћег предаха настављен и даље чак до Арада, Темишвара, Баје и Печуја, као и бриљантно командовање Првом армијом у Колубарској бици, уврстили су војводу Мишића у ред највећих војсковиђа Првог светског рата.

Из великог броја похвала и признања изречених у то време о српској војсци и војводи Мишићу, навешћемо само оно што је рекао председник енглеске владе Лојд Џорџ: „Солунском офанзивом задат је смртни ударац Централним силама… Срби, које је предводио један од најталентованијих генерала овога рата, војвода Мишић, извели су пробој фронта са неодољивим јунаштвом. Навала Срба на непријатеља који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига овога рата…“

После демобилизације Врховне команде, Мишић је постављен за начелника Генералштаба нове – југословенске војске, али је његов рад на устројству те војске убрзо прекинут; умро је 20. јануара 1921.

Мишић је, као што смо видели, био најближи сарадник војводе Путника, који га је у два маха извукао из политичке немилости и поставио за свог помоћника. Била је то срећна околност за српску војску и народ, јер је реч о две комплементарне природе: на једној страни, хладна и рационална личност, која је у најсложенијим ратним ситуацијама испољавала задивљујућу равнотежу ума и воље, а на другој, интуитивна и сензибилна особа необично јаке воље и динамичног духа, која је и у најтежим тренуцима зрачила оптимизмом и несаломљивом вером у победу, која је чудесном проницљивошћу осећала пулс трупе, умела да осоколи и подстакне физички и духовно посустале, али и да енергично пресече колебање и панику.

Путник је овако оценио свог помоћника и саборца Живојина Мишића: „Пословима рукује опрезно, а изводи их дрско. Има потребну одлучност у стварима где не сме бити колебања. Иако јак индивидуалиста, не искаче из круга делатности док саме прилике на то изазову. Мишић је велики оптимиста; чак ни у најцрњим приликама не губи веру и наду у побољшање ситуације.“

Овој краткој и неоспорно тачној оцени додали бисмо још само констатацију да се у ратним приликама Мишић истицао луцидним проценама ситуације, смелим одлукама, оперативним оптимизмом и енергичним спровођењем у живот донетих одлука. Те особине обезбедиле су му завидно место у српској и светској ратној историји.

Мишићева породица

Живојин је био ожењен са Лујзом Крикнер (венчани су 25. 12. 1884. у београдској Вазнесенској цркви). Имали су три сина и три ћерке.

Радован, банкарски чиновник, заробљен је као резервни официр у пролеће 1941. и интерниран у Немачку одакле се није ни вратио; Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стрељали га Немци у Ваљеву у децембру 1941. године; Војислав, инжењер агрономије, учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку.

Кћери: Елеонора (1885–1952); Олга (1886–1977) и Анђелија (1889–1969).

Извор: Биографски чланка о Живојину Мишићу историчара Сава Скока из књиге „100 најзнаменитијих Срба“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: