Живот и смрт Жарка Лаушевића

Пише: Александар Апостоловски

Било је то исувише давно да би се многи сетили. Али док је један од највећих српских глумаца слушао овације и примао награде, док су о њему писали хвалоспеве и дивили му се, само је Жарко Лаушевић дубоко у мрачним одајама своје подвести знао због чега је свака нова улога његова нова борба са самим собом.

Од тог кобног тренутка пре тридесет година Жарко је имао пуно улога, постао је још вољенији и славнији. На семинарима глуме ће изучавати његове покрете и глас, његову мимику и поглед, последњих година све тужнији. Ни вештачка интелигенција неће моћи да пронађе алгоритам који дешифрује његове промене улога и карактера, нити ће схватити зашто је сам себи потписао пресуду, осудивши себе да буде најбољи.

Лаушевићева владавина трајала је све до оног тренутка док коначно његова савест није постала мирна. Тај тренутак, гласила је његова коначна пресуда самоме себи, представљаће час његове смрти. О томе Жарко ништа није објавио, нити је о томе рекао ниједну реч. Само је одшетао са сцене, из кадра, из живота, испраћен овацијама. То је знак да се коначно помирио са собом. Зли дуси напустили су Жарка Лаушевића 15. новембра и оставили су га да почива у миру.

Било је то исувише давно да би се многи сетили. Млади, талентовани глумац фуриозно је ушао у кадрове југословенског филма. Био је леп и талентован, па су га тадашњи новинари описивали као југословенског Тома Круза. Само 1982. године снима пет филмова, а онда ниже по неколико годишње, као на покретној траци. Био је Павле у „Шмекеру”, потом Шиља у култном „Сивом дому” Дарка Бајића, млади партизански командант у „Официру с ружом”, кнез Михаило Обреновић у „Вуку Караџићу”, Брацо Гавран у „Браћи по матери”, Милош Обилић у „Боју на Косову”… Могао бих овде да ређам његове улоге и попуним текст, било би то сасвим довољно, али мало филмских критичара и познавалаца филма је приметило да га две улоге спајају са Славком Штимцем. Зашто су као тандем њих двојица тако занимљиви?

Славко Штимац је филмску каријеру започео као натуршчик, никада није завршио филмску академију, већ га је кроз каријеру водио нестварни дар који је имао у себи.

Жарко је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, био је члан Југословенског драмског позоришта и катапултиран је одмах по завршетку студија у филмску стратосферу југословенске кинематографије, која је, као и велика земља, бројала своје последње године. У незаслужено незапаженом телевизијском филму „Свечана обавеза” Божидара Николића, по сценарију Синише Ковачевића, Жарко Лаушевић и Славко Штимац играју са највећим, Велимиром Батом Живојиновићем.

За једну од својих најбољих драмских улога, поред оне у филму „Трен”, „Бреза” или „Скупљачи перја”, Бати су били потребни једнако велики млади пратиоци у потресној причи о оцу који одбацује свог сина као дете, а затим му изненада долази на војничку заклетву како би се искупио. Распад велике земље и кинематографије се назире на крвавом хоризонту, а њен симбол Бата Живојиновић тражи опрост грехова од сина кога је давно напустио. Међутим, Славко Штимац, који игра младог сељака, не жели да упозна свог оца и шаље најбољег друга из касарне, младог професора географије да га замени. То је Жарко Лаушевић, лажни син који проводи један дан са грешним оцем.

У игри лажи, гриже савести и тражења опроштаја, свако може да пронађе оно што жели или предосећа. Пре свега, крај једне епохе коју симболизује велики тата српске глуме Бата Живојиновић и његови наследници за ново доба, Жарко Лаушевић и Славко Штимац.

У филму Здравка Шотре „Браћа по матери” као да се лична трагедија Жарка Лаушевића наговештава, али опет, у замени улога. Младог Веселина, који испровоциран на матурској вечери убија вршњака, игра Славко Штимац, док његовог полубрата Брацу, усташког емигранта одбеглог у Аустрију, игра Жарко Лаушевић. Обојица имају исту мајку и различите очеве, партизана и усташу. И обојица су у затвору. Веселин у стварном, а Брацо у избеглиштву, али са жељом да се врати код јединог свог кога има. Грешног брата Веселина.

У том филму, Бата Живојиновић им више није потребан. Лаушевић је већ инаугурисан у филмску звезду новог, драматичног доба које нико не може да предвиди и режира, већ се само наслућује. Добија „Златну арену” за најбољу мушку улогу у филму „Официр с ружом” 1987. године, награду „Зоран Радмиловић” за улогу у представи „Кањош Мацедоновић” 1989. године, да би следеће, 1990, добио „Стеријину награду” за лик Светог Саве у истоименој представи.

Филмовима, представама и наградама нема краја. Истовремено је Жарко бедни отпадник за националисте у представи „Свети Сава”, која се насилно прекида, а опет је национални херој као Милош Обилић у Шотрином филму „Бој на Косову”. Снима четири-пет филмова годишње, главне улоге су му предодређене, а истовремено заузима и позориште. Притисак је огроман, слава тешко замислива, а време је ратно. Психоза постаје опште стање у крвавом грађанском рату и нико не зна када ће се драма окончати.

За Жарка Лаушевића часовник се зауставља 31. јула 1993. године у подгоричком локалу где се служио роштиљ. Са братом Бранимиром славни глумац улази да нешто поједе. Оно што се догодило те ноћи заувек је изменило судбине до тада непознатих људи. Жарко и његов брат су се покошкали са младићима Драгором Пејовићем, Радованом Вучинићем и Андријом Кажићем. Тројица њима непознатих момака, славни глумац и његов брат ушли су у вртлог из кога нису могли да испливају. Младићи су напали браћу Лаушевић и започела је туча. Све би било другачије да Лаушевић није носио пиштољ. Туча је била брутална и Жарко је пуцао. Убио је Драгора Пејовића и Радована Вучинића, а тешко ранио Андрију Кажића.

Борхес је писао да је сваки секунд у нашим животима низ случајности које путују вековима и сусрећу се у једном тренутку. Могуће је да је Жарко пуцао у самоодбрани, могуће је да је прекорачио нужну одбрану. Све оно што је уследило после тога, и суђење, и робијање, и његове одличне књиге које је написао, и одлазак у Америку, где је радио као молер, и велики повратак, и нове, велике улоге, као да су биле много важније за све остале него за њега.

Пресудио је себи давно да буде највећи, знајући да сваком улогом истерује по једног демона из себе. Опсесивни кадрови су далеко више од глуме за човека који је живео да би себи опростио. Остаће записано да је Жарко Лаушевић преминуо од тешке болести 15. новембра 2023. године у Београду, али многи неће погрешити ако констатују да је његова стварна смрт наступила 31. јула 1993. године у Подгорици.

Политика 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: