Живот и васкрсенија баба Стануше

Пише: Небојша Јеврић

Баба Стануша Булатовић из Мртвог Дубоког вијек је провела у Ровцима.

Чувала овце,музла краве, изродила четири кћери.

Имала је добро имање и доста мала за Ровце.

Баба је пушила шкију на лулу. Никад није мотала цигаре. Није било папирића а новине у Мртво Дубоко не долазе. Носила увијек на рамену кратку пушку талијанку. Била је вране и ћерала кобце од кокошака а вукове од оваца.

Једном је само силазила у Колашин код најстарије ћерке удате за жељезничара али јој се није допало. Ударио снијег до паса.

Друга ћерка отишла пут Њемачке а Стануша је мрзела Швабе још од оног рата. Истина, слала јој је марака које је Стануша завезивала у мараму и није трошила, не знајући ни колико ваљају те њемачке паре. А нису јој ни требале. Са јесени би накупцима продала теле и купила од њих гаса и соли. Од котробанских кријумчара, којих је вазда у Црној Гори било, купи дуван. Друго је имала.

Трећа ћерка оде у Београд. За титиног жандара. За њу Стануша није хтејла ни да чује. Нарочито кад му је виђела петокраку на капи.

Мужа су јој убили партизани. Био је чувен четник. Станушу послије рата кундацима тукли да ода ђе су пећине по планини где се крију четници.

Надала се да ће бар најмлађа остат код ње. Да ће се некакав призетити, али Мртво Дубоко празније и празније.

Навалила на мајку, да иде на море да ради, траже раднике а није била лоша зарада.

Навалиа да иде, па да иде.

Пусти је Стануша и сломљена срца оста сама у пустој кући.

Излуђела би да јој није било дрење. Скупљала је дрењине и пекла ракију дреновачу. Био је то спор посао и досадан али Стануша је имала времена.

Пекла је дреновачу; боље пробао нијесам.

Једном, кад сам са сином покојног Миодра Булатовића увратио у Ровце, свратили смо и код Стануше. Она им је била неки род.

„И кажеш, Вук (тако су звали Миодрага) пише?“

„Пише, баба Стануша, он је познат писац.“

„А пише и онај Вука Бећковића, Матија?“

„Он је славан песник!“

„Нека их. Школовани. Само нек добро пазе да их не увате!“

Уставља нас на конак и дарива са по флашом дреноваче, дрење, како јој је тепала, једнако пишећи лулу.

„А треба ли ти што, баба?“, питао је Саша.

„Ти у Словенију живиш. Близу Зиданога моста. А запалиш ли оним нашим мученицима понекад свијећу?Млого је наших тамо остануло.“

Те године грдна костобоља ухвати баба Станушу. Распрода стоку на пазаришту у Колашину.

Савјетоваше јој да иде у Игало, да тамо има неко блато морско, да бољега за костобољу нема.

Стануша Булатовић закључа кућу, покла кокошке па право са бидоном дреноваче и лулом у зубима пут Игала ђе јој је била ћерка. У марами у прслучету биле су марке која јој је најстарија Радуша слала из Њемачке годинама. Ни једне потрошила није.

По питању, ослањајући се на штап, нађе зета.

Зет се ташти обрадова, дреновачи још више, а највише кад развеза мараму са маркама. Издрије из новчаника паре од продате стоке.

И шћер и зет су били конобари. Имали су и они нешто уштеђених пара па одлучише да отворе кафану.

Баба по ваздан у блато. И би јој боље. Утом и кафана проради. Стануша изабра најбољи сто за себе. У црногорској роби, забрађена марамом, седи, пуши лулу. Брзо се научи на лозовачу.

Мину година а она нема намјере у Ровце да се врати. А ни не умире јој се још. Скроз се опорави.

Зет је задуго био задовољан али поче да му смета јер читав Игало његову кафану поче да зове “Код бабе.“

Оштра језика, испитивала је госте од којих су и одакле. Само се љутила кад наиђу странци па нема с ким да проговори.

Конобаре је научила реду. Да њена чаша не смије бит празна. Истина, није са напијала али је лоза морала бит испред ње. Са лулом у зубима, у црногорској роби што ју је чувала за укоп, била је атракција и многи су хтели да се са њом сликају.

Кад не би било гостију скинула би цревље и боса газила по плићаку.

Зет је сваке ноћи питао жену кад ће баба за Ровце.

„Кад јој вратиш марке. А и ђе ће сама у планину?“

Друге зиме, шетајући, отишла је до Краљичине плаже. Загазила у море каде пуче ветар. Повукоше је таласи.

Кад је извадише рибари није давала знаке живота.

Куда са њом, но у мртвачницу.
Зарадова се зет, већ и плакате хоће да наручи, сахрану да организује.

Уђоше у мртвачницу кад баба закркља и поче да повраћа морску воду које се бијаше добрано напила.

Видевши зета који је већ обукао црну коротну кошуљу испружи средњи прст.

„Ево ти га на, зете, неће Стануша још!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: