Живот је чудо

Пише: Миодраг Перуновић

(писано крајем априла 2009.)

Први дио:

Звони ми мобилни телефон… – Молим! – Да ли је то госп. Миодраг Перуновић? пита женски глас.- Да, изволите… Овдје је Комунална полиција, можете ли доћи до боксерске сале у Његошевом парку? – Могу, али тек за неких сат времена. – Нема проблема доћи ћемо за сат времена – рече љубазно онај полицајкин глас…

– Аха, ево се значи одлучио за свој омиљени метод. Мисли да ће рушењем тих 30-так квадрата, успјети да ме натјера да прихватим његове услове? – Говорим у себи. Уствари, знам да жели да покаже своју моћ и могућности, колико је „јак“, да не трпи било какво супростављање, и да може све да решава у стилу: „Закон му је што му срце жуди“.

Скоро ће четири године како трају наши „преговори“ око надокнаде за клубску имовину, чија би сала у циљу реализације ДУП-а (који је он осмислио) требало да се руши, а због чега нам је онемогућен нормалан рад и сам опстанак. Сви „преговори“ до сада су се сводили на то, да ја као директор и већински власник клуба (сувласник је Влада Црне Горе), треба да прихватим његову понуду, (која је увијек била далеко испод објективне вриједности те имовине) или ће се у супротном десити (како ме је „добронамјерно“ упозоравао) да могу остати без свега, и да ћу видјети како сам погријешио… Овај позив Комуналне полиције је ваљда, у служби почетка тог увиђања?

Него, удаљих се… О овој мени мучној теми ће вјероватно бити ријечи опширније, на другом мјесту и другом приликом… Враћам се Комуналној полицији…

Стојим у Његошевом парку, испред сале боксерског клуба – најуспјешнијег и најтрофејнијег клуба У Црној Гори, а што изгледа Градоначелник Подгорицe жели да заборави и избрише, јер му се постојање и развој Будућности не уклапају у визију развоја града и његових интереса…

Из унутрашњости парка прилазе ми двије госпође, пођох им у сусрет, поздрављамо се… Госпођа црне косе ми се учини однекуд позната, покушах да се сјетим, али без успјеха. Оне допуњавајући једна другу коректно саопштише разлог свог доласка. Укратко сам им рекао да ми је све јасно, да знам који је прави разлог њиховог доласка, и ко их је послао. – Само ви радите свој посао, нема никаквог проблема – рекох им водећи их да им покажем „спорне“ свлачионице. Када је сачињен записник ја сам га потписао, а онда ми се црнокоса госпођа обрати: „Е сад, да вам кажем… видим да ме не познајете… –

Ма, познати сте ми однекуд, ал` не могу да се сјетим – упадох, покушавајући да умањим непријатност заборавности.

– Ја сам из Ријеке Црнојевића – рече, – А је ли? Па ми смо своји, земљаци… а од којих сте? упитах. –Јовићевић… рече. У трену ми сину – то је сигурно она! – Опростите, да вас питам…

Било је то 1978 г. ја сам послије свјетског првенства дошао у Ријеку са неким новинарима из Београда, био ми је приређен дочек… Сјећам се да ми је једна дјевојчица у црногорској народној ношњи предала цвијеће, и да су нас сликали заједно, па је тај снимак као постер објављен у једној ревији…

Звала се Сузана Јовићевић, да нијесте можда то… – Да, то сам била ја – смијући се одговори она. – Још имам тај постер – рекох. – И ја – одговори она. – О, Боже… Е баш ми је мило да си то ти, ево како и којим поводом се послије тридесет година сретосмо… Она ми смијешећи се оживљавању давне успомене, одговори: – Па ето, живот је тако хтио! – Да, да, живот је чудо – рекох, онако – више за себе…

Други дио:

Средином осамдесетих, у СЦ Морача сам боксовао један од својих профи мечева; силазећи са ринга, послије побједе у узбудљивој борби у којој сам зарадио озбиљну повреду аркаде, погледом сам тражио службеног љекара да би ми ушио рану…

У оној гужви која се створила, ни ја ни моји секунданти нијесмо га могли наћи. Кад зачух да ме неко дозива: – Мијо, Мијо… осврнух се, видим кроз гужву се из правца трибина пробија мени познат, млади доктор Мугоша! Приђе, дохвати ме за руку и рече: – Ајде самном, ја ћу те повести у болницу. – Ма, не треба, хвала, ту је службени љекар, он ће то – одговорих.

– Што да га тражиш, ја ћу те повести часком до Хитне, то ушити, и опет те вратити овдје! – Па, ајде добро, хвала ти – сложих се ја. Пошли смо до Хитне помоћи његовим колима (Реноом 4).

– Лези овдје – показа ми лежај иза паравана – сад ћемо то за час! Док ми је ушивао аркаду, објашњавао је колегиницама: – Ово је наш шампион, Миодраг Перуновић! – Знамо, знамо, Миомире, гледале смо га и ми како боксује.

Миомир је тај мали хирушки захват обавио пажљиво, али и сигурно – самоувјерено, као да је хтио да ми покаже како и он намјерава да у „свом рингу“ буде шампион.
Године су пролазиле… Миомир је промијенио свој „ринг“, али је и у том новом „борилишту“ остао једнако амбициозан и вјешт. Додуше, сада је у мало деликатнијој ситуацији (или се то мени само чини), јер умјесто хирушких инструмената за своје „операције“ користи: секретаријате, инспекције, полиције, комисије… а њих сачињавају људи; а и са друге стране се ради о људима, њиховим животима и судбинама… Некада је ушивао ране, а сада их отвара…

Па се ето тако догоди, да онај симпатични дјевојчурак из моје успомене, и не хотећи доби улогу скалпела у његовој руци. А он воли да реже, одсијеца, руши… с` образложењем да ће да гради љепше, вредније, значајније… ваљда из жеље да створи предуслове, да та љепота и раскош обезбиједе људима срећу.

Паде ми на памет један дијалог између браће Ивана и Аљоше Карамазова, у генијалном дјелу Фјодора Михајловича:

«…замисли да, на примјер, ти сам подижеш зграду судбине човјечанске, са намјером, да на завршетку усрећиш људе, да им најзад даш мир и спокојство, али да зато предходно мораш на смрт измучити само једно једино мајушно дјетенце, и да на неосвећеним сузицама његовим заснујеш ту зграду; – би ли пристао да под тим условима будеш архитект? – Не, не бих пристао, – тихо проговори Аљоша.»

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: