ИН4С

ИН4С портал

American Beauty

1 min read

Неријетко када видим какву репортажу из Грчке, Италије, са Корзике, из Француске, Шпаније, Каталоније или из Португала – нехотично се запитам: ада како би било живјети у тамошњем неком малом обалном граду?

За „осјетити дух“ крштених медитеранских средина (по тумачењу чувеног Предрага Матвејевића има и некрштених обала), још је боље одгледати добар филм.

Из мора добрих свакако израња „Малена“ Ђузепеа Торнатореа, са маестралном Моником Белучи и одличним Ђузепеом Сулфаром. Та је награђивана драма имала прво приказивање октобра 2000. г, и заувијек ће да ковитла емоције у гледалаца. Зашто? Много је одговора. Један гласи: зато што јој је прича разумљива на свим језицима. Љубав, рат, завист, искушења, сексуалност, политика, религија.

Постоји та сцена у којој Моника Белучи – Малена излази из обалне виле коју дугачка улица и плажа потом дијеле од отвореног мора. Камера је дуго прати како корача према Старом граду, а на парапету, каменом зидићу, опчињени њеном сензуалношћу и сексуалношћу, сједе приморски тинејџери. Иза њих је море, а испред њих химера будућности, сва одјевена у нагост.

Живот у малом приморском граду, од Португала до Боке Которске, идеалан је за дјецу, сигуран је за тинејџере, и угодан за људе старије и старе.

Иако не спадам ни у једну од речених категорија, као радан човјек, понекад ме буде стид што сам преварио заливску географију, и у мислима (како-би-лијепо-било-тамо-живјети!) одлутао на Крит, Сардинију или Малту. Заронивши дубоко у себе да одгонетнем у чему је привлачност иних плаво-бијелих меридијана, установио сам да је то зато што су мали обални градови идилични по дефолту: свуда се по тим микрокосмосима може пјешке, и са сваке се терасе види први сусјед – море.

Из сјећања ми је недавно изронио један наш човјек из Француске, који ми је, таман кад је Малена почела да живи на платну, на приморском тргу рекао ово: „Желим да у Боки купим кућу, да повремено долазим и живим, да једем што и ви, да гледам што и ви, али да останем искључен од свега око вас“.
У, није ми се допало што сам чуо. Да живи, дакле, хтио је у љепоти до које се пословично ходочасти, да на пијацу по кило сардуна иде кроз камени Стари град, да му се у погледу нађе 265 дана плаво а 365 дана зелено, али да занемари дубину историје и њене палацаве политичке језике који дотичу свакога, посебно пред изборе.

Хтио је да се понаша као турист и ван сезоне, а тако се на Приморју дебото не може живјети.

У малом обалном граду – резидент с правом гласа може да у сред предизборног пресинга одмахне руком, што не значи да политички не промишља. Његов је избор да ли ће, или неће, зарад тога политичког чина бити проклет или познат, сирот или богат. Нама треба антиглобалистички устанак, не још једни демократски избори на окупираним територијама.

Онај наш Френчмен, зовимо га тако, није се запатио у Боки. Можда зато што сам му казао како је 1999. г. НАТО засуо бомбама са осиромашеним уранијумом оближњи рт Арза. Сви који су потом чистили то Ђубре, покојни су. На предавање о посљедицама НАТО бомбардовања прошао сам кроз град облијепљен плакатима за помоћ 11-годишњој Иви Бијелић: 300.000 евра само за наставак лијечења рака костију.

Предавач је некадашњи кандидат за предсједницу Србије, етички и морално узвишена, др Даница Грујићић, начелница Оделења за неуроонкологију Клиничког центра Србије.
Као 11. генерација Примораца озрачена љепотом, отишао сам да чујем Предсједницу…

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *