Живот, забава и смрт

Пише: Горан Даниловић

Ух, што сам ја волио фудбал! Све сам бивао у машти; Раде Залад на гол линији, Велимир Зајец по цијелом терену, Сантрач, Вукотић, Петровић, Шестић, Сушић, Шурјак.

Било је у то вријеме и трбуљастих фудбалера, а домаћи играчи били су неупоредиво популарнији од странаца – што због разних гвоздених завјеса што због другачијег националног поноса у оно доба. Фудбал је данас бизнис невјероватних размјера и нимало најважнија „споредна ствар“ на свијету – таман посла да је споредна.

Не знам од чега ми је свакодневно већа мука; од политика које користе корона-вирус за борбу против неистомишљеника и утврђивање вјечне владавине или од експертског нагађања спортских аналитичара о томе када ће бити завршено ово и оно првенство, односно, када ће почети ново и хоће ли све бити као некад? То је болест и то перверзна, луксузно-перверзна. Да! Волио бих да се врати фудбал као игра, а за индустријом фудбала не жалим и не марим ни најмање. Нажалост, постало је скоро немогуће раздвојити их. Сувишно је да помињем и друге спортове – сви желе да се пофудбале!

Највећи кластер обољелих од Ковида-19 на планети за сада је онај „фудбалски“, онај из Бергама, када су се надигравали Аталанта и Севиља. Био је то европски Вухан сатјеран крвожедним бизнисом на један стадион! Можемо ли замислити шта би се десило да је умјесто са стадиона вирусна експлозија кренула из Храма Христа Спаса у Москви или са Литија из мајушне Црне Горе? Вјерујем да би Карл Билт тражио да се Православни бомбардују, или би Православце приручним машицама извлачили из кућа и трпали у импровизоване конц-логоре. Не би много боље прошли ни Муслимани да им се омакла таква неопрезност.

Животи нас Европљана увијек су били препотентно скупи? У политичкој подјели на Западну и Источну Европу вриједност западног човјека, макар по „предрачуну“, била је неупоредива са осталима. Ипак, када би кретали ратови, а били су „индустрија“ двадесетог вијека, газило се кроз то вредновање и крв до кољена – преко властитих лешева и скупих „фактура“.

Од како је свијета ту су и епидемије различитих заразних болести. Никад до сада нисмо застали и промијенили се. Човјек лакше заборавља него што памти. Ни милионске, ни десетине милиона жртава нису биле довољне да се промијене политике, да се умире животи, да се смање разлике, изађе из ровова, ослушне било општег, разумије природа и наше мјесто на овом свијету. Није никада и прилично сам сигуран да неће ни сада.

И након ове пошасти јурњава за новцем биће настављена, а воља за моћ непобједива. „Гдје год сам нашао оно што живи, нашао сам и вољу за моћ, и још у вољи слуге нашао сам вољу да буде господар” – тако је говорио Ниче. Само код Ничеа, сви то знамо, не ради се о прекору људском моралу, него о покуди традиционалним слабостима, о рушењу хришћанског свијета и Христове етике о „открићу“ новог пута и новог смисла. Био је то, међутим, стари пут који је давно, давно прије, дојадио мноштву; и рибарима и тесарарима и младима и старима, женама и мушкарцима.

Није колумна мјесто за распричавање великих филозофских тема и оспоравање цијелог једног философског живота. Ипак, очегледнија је, у искуству живљења, воља за животом од воље за моћ, воља за смислом, за побједом над смрћу. За сада излаз је понудио само Један, Онај који јесте и вјечно траје у жртви за другога.

Све, али све, сада и овдје некаква је подругљива заоставштина наводног ничеизма, а која, просто, од човјека не тражи никакав напор, ништа надљудско чак, него само утапање у ништавило просјечности, у безличну војску купаца среће и задовољства за ситан новац. Од тог продавања себе за ситниш живе спектакуларни стадиони свих врста широм свијета на којима се узгаја заборав и покопава свакодневна туга. Тај бијег од неизљечиве пролазности постао је бизнис од којега живе власници наше једине планете. Правило је „не питај и живи“, а запитани су преостали: чудаци, занесењаци, лудаци, особењаци, сви који срећу кваре и траже нешто више.

Трошкови живота оног скупог Европљанина са почетка приче никада нису били јефтинији – то су само наизглед луксузне улазнице за багателно трајање. Одавно то важи за све, за исток Европе али и за исток свијета. У властитом вијеку изборили смо се да будемо навијачи и након само тридесет или шездесет дана карантина жудимо да нам се врати вријеме у којему ћемо опет моћи да навијамо, не и да живимо, то већ одавно нико није ни тражио.

Иако ћемо чим прије наставити по старом Ковид -19 нас је само подсјетио да је људска слобода крхка, а наше способности да командујемо Земљом и Космосом ограничено смијешне.

Демократија, наше поносно, прилагођено оружје међусобне равноправности показала је у многим државама лажно лице – суспендована је, а побуне у њену одбрану права су ријеткост. Доминантно уређење широм свијета, ипак, је страх. Преко ноћи начела слободе, једнакости и братства стрпане су у притвор. Под изговором да је живот најпречи многе власти су прибјегле недопустивом – уништавању сврхе и суштине слободног живљења у корист преживљавања.

Преживјећемо јер то успијевају и несвјесне врсте, али управо на Васкрс треба себи поставити питање: шта ми заправо хоћемо, шта очекујемо и чему се можемо надати – лудски, кантовски!

Ја сам некада вјеровао у фудбал. Принио сам му све жртве свога дјетињства. Тада је фудбал био игра, а живот увијек више од игре.

Тражимо живот и даће нам се!

Тражимо индустрију фудбала и вратиће се!

Вирус не морамо тражити, наћи ће он нас, и опет ћемо бити слаби и неспремни, и опет ћемо се плашити смрти од које најприје умру најдражи – наше забаве!

Смрт је тако очигледна али, сјетићемо се једном, само да не буде касно, да је њен извор и снага у животу!

Христос Васкрсе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: