Животна прича познатог лекара и хуманисте Милована Бојића

Рођен сам у Липову код Колашина. Званично би се рекло да смо ми Бојићи из Доњег Липова, а у ствари смо из Горњег. То је граница која се никад не утврђује дефинитивно, али ја кажем да сам из Горњег Липова. То је најлепше место на свету.

Свакоме је његово село лепше од Париза, издалека и изблиза, али за Липово важи једна легенда која то оправдава. Свети Сава је боравио на Јаблановом врху, на Сињајевини, данас је то Савина греда. Постоје и Савина вода и Савино језеро. Кад је са Савине греде видео моје село, рекао је да је то нешто најлепше што је у животу видео. Стално је понављао да је лепо, а ђакон који је био с њим, Далматинац, за Светим Савом је понављао: „Липо, липо, липо.“ Једна од легенди каже да је тако настало име. Не бих рекао да је по липама, нисам их виђао у селу.

Наше порекло

Бојићи су Васојевићи. Потичу са Бојиног крша, од Лијеве Ријеке, то је епицентар великог васојевићког племена. То је највеће српско племе, рекао бих и најхрабрије и интелектуално најпросвећеније. Бојићи су од крвне освете побегли у Горњу Морачу, где и данас постоји село Бојићи. Неколико кућа преселило се из Горње Мораче – неки у Горње Липово, неки у Требаљево код Колашина.

Бојићи су мало братство, али изузетно познато. Песма каже: „Шест медаља Обилића у Бојића братству стоји, а имена соколова ко би мога да нам броји.“ То су носиоци Карађорђеве звезде, велики људи. Родољубиви српски песник Милутин Бојић води порекло од нас.

Наш је и Данило Бојић, мој ближи рођак, данас на његовој ливади прослављамо сеоске славе. Свака прича о њему почела би са „Србин који је дотакао Мјесец“. Завршио је Машински факултет Универзитета у Загребу 1954. године, отац му је био четник Петар Бојић. Данило је са својим оцем прошао голготу за време Другог светског рата, прогон кроз Босну, епидемију тифуса. Због тога што је био четничко дете, прогањан је од стране комунистичких власти. Успео је да стигне до Италије и прекоокеанским бродом некако да се прошверцује и догура до Америке. Америчкој нацији је подарио стотине и стотине нових математичких једначина и формула. Радио је у програму „Аполо“ у Кемп Кенедију, био је одговоран за одлазак њихових кабина на Месец. Кад му је амерички председник уручивао најпрестижније америчко одликовање, рекао је: „Пре ће електронски мозак полудети него Данило Бојић погрешити.“

Велики је и српски ратник Алекса Бојић из Горње Мораче, који се окумио с Јанком Вукотићем после Мојковца 1916. године. Алекса је био носилац Карађорђеве звезде, прошао је Брегалницу и све ратове. Кад је краљ Никола тражио да се Црногорци повуку јер је Шваба ушао на Цетиње, своме куму Јанку Вукотићу Алекса је на Мојковцу рекао: „Нигде мрдати нећемо, не остављамо нашу браћу Србе, морамо да им омогућимо одступницу.“

Моја породица

У том крвавом Мојковцу била је цела кућа Бојића – мој деда и прадеда. Из куће су отишла њих петорица – двојица су погинула, двојицу су Швабе одвеле у Мађарску, а погинуо је још један наш рођак. То је било време кад се за српство гинуло, то је било црногорско српство, које је било украс укупног српства.

Јанко Вукотић је рекао: „Србин сам Црногорац. Србин сам јер сам Црногорац. Не велим да другдје и друкчијих Срба нема – зло нас је расуло на све стране, ама ја сам такав. Нијесам Црногорац што сам Србин, него Србин што сам Црногорац. Ми Црногорци ми смо со српства.“

Нисам никад говорио да су Црногорци со српства, али увек сам говорио да сам Србин из Црне Горе. Црногорац јесам по географском одредишту, али сам Србин, аутентичан до краја, увек био и остао, и не само ја него и цела моја породица.

Отац

Отац Милија био је виспрен, интелигентан, није могао да учи школу јер је живео у тешким условима, али као млад човек је био највреднији у селу. Косио је ливаде, пола сена би ишло газди, пола њему. Брао је малине, откупљивао их, радио у земљорадничким задругама. Био је толико омиљен у селу да је на првим слободнијим изборима у комунистичком времену победио председника општине. Добио је награду да упише неку школу. Завршио је вечерњу економску школу у Титограду, а потом и Вишу партијску школу у Сарајеву. Био је човек виђен да може да напредује у општинским органима управе, постао је начелник Одељења народне одбране, а потом и начелник војног одсека у Колашину.

Одрастали смо у тешким временима. Отац је био јако строг. Једном сам 15. јула дошао кући и срећан му рекао да је само нас троје на факултету очистило годину. Он ми је ударио шамарчину – јер сам закаснио на косидбу!

Подразумевало се да ја треба да будем најбољи, али нисам смео да закасним на косидбу јер је киша могла да уништи сено. Косидба ми никако није ишла, па су ми давали да чувам стоку. Био сам можда најбољи чобанин у Црној Гори. Стада се нисам одрекао и данас имам нешто оваца и коза на очевини, у Липову.

Моји родитељи су били поносни људи, нарочито отац. Кад ми се родио син, Слободан Милошевић је требало да дође у кућу. Тата га је чекао да дође, чекао га је данас, сутра, да би на крају одустао:
– Нећу да га чекам! Идем својој кући, имам ја своје достојанство.

Позовем Милошевића, а он каже:
– Свратићу.
Мој отац узме слушалицу:
– Председниче, у кућу Милије Бојића се не свраћа, него се долази!

Тај дан Слоба није могао да дође и тата сутра крене назад за Липово. Дошао је до Ужица када сам му рекао да се врати јер Милошевић долази. Једва сам га убедио да се врати. Милошевић је требало да сврати на два сата, дошао је у седам увече и остали смо до седам ујутру.

Кроз сметове до школе

Није Липово било место где се лако живело. У две собе живели смо нас тројица браће, мајка, отац, тетка и још понеко. У изби смо имали краве и свиње, па би, кад крену велике зиме, у моју собу доносили свињу с десеторо или дванаесторо прасади да се не би смрзли.
Био сам најбољи чобанин у селу – чувао сам овце, краве, коње. Двојица старије браће радила су теже послове. Касније сам и ја радио око сена. То ми није сметало да редовно идем у школу и будем најбољи ђак. Правили смо нову кућу, а ја сам радио на мешалици. Као да је данас било сећам се речи човека који нам је малтерисао кућу: звао се Добривоје Бралушић, из Улице Милосава Остојића број 12 у Ариљу:

– Сине, ти ће да идеш у школу.

– Не да ћу да идем, него ћу да будем најбољи ђак.

Кад сам као потпредседник Владе 1998. године посетио Ариље, тражио сам да се видим с Добривојем. Рекао сам сарадницима: „Бралушић Добривоје из Улице Милосава Остојића број 12 у Ариљу.“ Сусрет с њим био ми је један од најдирљивијих у животу.
Прва четири разреда завршио сам у Липову, а од петог разреда морао сам да пешачим до Колашина, пуних 11 километара сваког дана тамо и овамо. Али за разлику од осталих из села, који су се враћали за видела, ја сам се враћао по мраку – и то због француског језика.

Највећи страх

Једини сам из Липова ишао да слушам француски. Часови би ми почињали у један после подне, а у Липово бих се враћао око шест или седам, а већ око четири пао би први мрак. Од Колашина до Липова нема асфалта, пролази се и кроз шуму. Успут не бих видео ништа јер је био потпуни мрак. Често би једино светло био опушак од цигарете некаквог пијанца поред жбуна. Десило би се да не видим ни локву, па се успут цео окупам. Лајали би пси луталице. Из почетка сам се плашио и бежао, али онда сам одлучио да се према њима морам другачије понашати – направио бих корак или два према њима и гледао их право у очи. У мраку би само светлуцале њихове очи, гледао бих право према њима како би видели да не одступам. И данас ми је непријатно кад видим пса. Зато их и не волим, али их се од тада не плашим.

Начин на који сам савладао страх у детињству много ми је помогао у различитим ситуацијама у животу. Сада слободно могу да кажем да је то период живота који ме је очеличио, незаборавно животно искуство које ми је искоренило страх у сваком могућем погледу.

И у време НАТО бомбардовања, када сам као командант Цивилне заштите под бомбама обилазио људе, болнице, пребацивао пацијенте, збрињавао и био на лицу места, кад сам могао да изгубим главу стотину пута – нисам се плашио. То избацивање страха на самом почетку живота много ми је значило и помогло током целог живота.

Од тада као још једну максиму изговарам реченицу која другима можда звучи као фраза, али мени је постала животно искуство: „Ако се на сваки лавеж и ујед паса окрећеш, никад нећеш стићи до циља.“

И као такав ђак-пешак био сам убедљиво најбољи у одељењу, али то је некоме сметало, па су ми спремали гађање, каменовање, препаде, облачење у белу одећу… Зими су температуре биле и по минус 30. Пада снег, ја се обучен у вунено одело једва пробијам, обрве ми се претворе у леденице и, чим бих стигао у школу, увек би ме стављали поред фуруне. Грејем се, ови из града се смеју, али ја им решавам математичку једначину од фуруне, не излазим пред таблу. Као убедљиво најбољи ђак, никад нисам био себичан: увек се склоним да препишу, одговорим им кад ме питају, побегнем с њима са часа…

Комуниста или верник

Члан Савеза комуниста постао сам као најбољи ђак колашинске гимназије. Тадашњи директор Гимназије „Браћа Селић“ Милутин Булатовић предложио је као најбоље ђаке Миодрага Мишка Вуковића, касније истакнутог политичара из ДПС, и мене за чланове партије. Мишко је био годину дана старији од мене. Требало је да постанемо чланови партије за прославу 29. новембра. Написали смо, као што је био обичај, молбу за пријем. Мишка су примили – а мене не.

Да ли сам комуниста или верник? Данас, наравно, одговарам да сам верник. Верник сам постајао постепено, не одбацујући све добро што је комунизам са собом носио.

Био је један веома паметан чича у Липову, стално ми је говорио: „Докторе, има бога да је кол’ко миш.“
Ми који смо били из оног дела више партизанских породица били смо лишени тога да славимо славу. У цркву нико није ишао. Цркве су биле затворене, људи су тамо доводили стоку, уводили у њих краве када треба да се оплоде, затварали бикове с њима.
То је било време атеизма и невероватне комунистичке силе која нас је учила да се, кад сретнемо попа, ухватимо за дугме и кажемо три пута „пу“. Моји родитељи интимно су били и за цркву и за славу. У том времену се то није могло. Мој отац је радио на откупу малина, касније је учио партијску школу и дошао до функције начелника војног одсека у Колашину. Али ништа од тога не би могао да уради да је у том времену водио јавно децу да се крсте.

Шта је стрес

Студије медицине завршио сам 1980. године. Могао сам да добијем место у било којој болници, али одлучујем се за Дубровник јер ми се тај град највише допадао. Пре подне сам радио на Интерном одјелу, после подне, да не бих губио време и зарадио нешто новца, чистио сам хотеле по Лападу. Лепо је ишло два или три месеца, док једног дана нисам видео обијен орман, а моје ствари избачене напоље. Пришао ми је човек и рекао:

– Ово је за дицу тита Луције! Шта си ти дошао из Београда овде да се шириш? Купи се одавде!
Наравно да се нисам уплашио. Рекламирао сам управнику, доделили су ми други орман, али осетио сам климу која ми се није допала и одлучио сам да напустим Дубровник. Нисам се вратио у Београд – отишао сам у Аранђеловац, леп мали град у близини Београда имао је нешто што ми је у том тренутку одговарало. Првог дана директор болнице ми каже:
– Сине, ти си нас прерастао самим рођењем, а не овим што јеси.

Вратим се у Београд. Сви су конкурси закључени, све колеге су негде примљене. Једино где сам могао да одем у том моменту била је Студентска поликлиника. Упоредо, све време радио сам и у Заводу за заштиту здравља студената. То су лепе године мог живота које сам провео радећи с младим људима.

Док сам био у Студентској поликлиници, уписао сам постдипломске студије. Желео сам интерну медицину, они су желели да ми дају гинекологију да би ми пресекли амбицију. Почео сам да пишем радове. Један атипичан рад је био „Повишена функција штитасте жлезде у јунском испитном року“. Желео сам да покажем и научно повежем како стрес и страх делују на студенте, како предиспитни страх и паника усковитлају штитасту жлезду, а онда она усковитла срце до озбиљнијих поремећаја. Замисао је била одлична, али није било услова за испитивање у Студентској поликлиници, пре свега лабораторијских. Међутим, тај рад сам пријавио на Југословенском симпозијуму о штитастој жлезди с међународним учешћем. Ти прави европски конгреси одржавали су се и на Златибору. Долазили су Словенци, Немци, Хрвати… Приме ми рад, кренем да га браним, пита ме један Словенац:

– Шта је то стрес?
– Ја не знам шта је, али знам да постоји.
Настаје општи жагор у препуној сали, устаје једна жена.
– Сине, дођи да те пољубим. Ја сам ендокринолог, начелник Одељења ендокринологије Војномедицинске академије. Ни ја не знам шта је стрес, како си ово смео да кажеш!

Била је то професорка Маргита Јањић. На крају симпозијума, донесу закључак да ме похвале, да ми награде рад, да за специјализацију одаберем или ендокринологију или кардиологију, али услов је био да има везе са штитастом жлездом. С том препоруком отишао сам до Југословенског комитета за међународну културну и техничку сарадњу и у оквиру магистарских студија добио усавршавање у Институту Алфреда Нобела у Ослу. То је институт за испитивање улоге радиоактивних изотопа у кардиоваскуларној медицини и ендокринологији. Изабрао сам тему „Тиротоксична функција на срцу, поремећај срчаног рада у повишеној функцији штитасте жлезде“.

Десетар за чишћење

Чим сам слетео на аеродром Форнебу у Ослу, видео сам да је Норвешка земља чудесног стандарда, али стравично скупа. Тамо сам отишао са својом тадашњом супругом. Није нам требало много времена да схватимо да новац који сам добио као стипендију у Норвешкој не значи готово ништа. Седамнаест хиљада долара требало је да покрије све – стан, храну и реагенсе за рад у болници. Већ с првом плаћеном киријом и храном схватили смо да нећемо моћи дуго да издржимо.

Одлучили смо да тражимо додатни посао. Шта смо могли друго да радимо осим физичког посла, а једини физички посао био је чишћење. Пријавили смо се у „Вакмајстеру“, великој компанији која је имала близу хиљаду запослених. На разговору за посао су ме питали:
– Шта си по занимању?
– Ништа чим сам код вас.
Уводе нас у лабораторије, узимају брисеве, упозоравају на рад с фекалним масама. Никад у животу нисам се нагутао соне киселине као у том времену чистећи запечене тоалете.

Моја супруга није могла да издржи и брзо је одустала. Ја нисам одустао јер ми је све било завезано. Најпре сам чистио стационаре за електрораднике и рударе у близини Осла. Додатно сам чистио и тоалете на аеродрому Форнебу. Услови за напредовање су били посебни: компанија је имала своје ударнике, раднике који се истичу, па радник који се истиче има својих десет радника које надгледа. Тај радник се зове десетар, а десетари својим резултатима подстичу друге. Мало-помало, постао сам десетар. Почео сам да учим норвешки језик. У Норвешкој сам довршио магистарске студије, а докторирао сам у Београду 1988. године.

Како сам се родио

Тек кад сам докторирао, сазнао сам како сам се заправо родио. Постати доктор наука тада је била велика ствар, па је готово цело моје село Липово дошло на одбрану доктората. Професор Срећко Недељковић питао је:

– Сине, је ли остао ко у селу?
– Понеки чобанин да положи стоци, али сви остали су овде!

Прослава је била у хотелу „Славија“. Док смо се сутрадан трезнили од пића и песме, стигао је телеграм: „Да се ја не напих ону ноћ у Речинама, ти данас не би био то што јеси. Доктор Максим Ш. Поповић.“ Речине су село у близини Колашина, Максима знам, али како је волео да попије, телеграм сам згужвао и бацио.

Кажу ми родитељи:

– Сине, шта бацаш?
– Пијани Максим.
– Шта пијани Максим?
– Лупа овде!
– Прочитај поново.
– Да се ја не напих ону ноћ у Речинама, ти данас не би био то што јеси.
– Све тачно! – каже мајка.
Онда ми исприча целу причу:
– Имали смо два сина, живели смо сиромашно, косили смо ливаде, сено носили на леђима, пола нама, пола давали газдама. Нисмо могли тако даље и ја одлучим да абортирам.

Мајка је зајахала кобилу, отишла у Колашин, завезала је негде иза зграде, бабица Мара јој је дала анестезију, она је легла и чекала. Тада је доктор био све у исто време, и гинеколог и доктор опште праксе. Доктор Максим је отишао да прегледа неку жену у село Речине, завршио је преглед, али они нису имали пара да му плате. Док је чекао да сакупе паре, домаћин му је доливао ракију, попио је једну, другу, трећу… Кад су сакупили паре, он се већ добро напио. У међувремену је прошло 12 сати, мајци је изветрила анестезија, а доктора ухватио алкохол. Мајка зајаше кобилу, врати се у Липово и – ја претекнем. Родитељи су касније решили да ме задрже. Родио сам се 13. марта 1955. године у Колашину, али ту причу нисам знао све до одбране доктората.

Смрт родитеља

Моја мајка се разболела веома млада. Добила је мождани удар пет дана пре него што ћу одржати говор на Вуковом сабору у Тршић 1999. године. Направио сам велики конзилијум, дошли су сви доктори из Београда и сви су рекли да неће дуго издржати, да ће одмах умрети. Чувао сам је девет година, девет месеци и деветнаест дана без иједне ране на телу!

Мени је септембар тужан месец, тада су обоје умрли, мајка на Крстовдан, 27. септембра 2008, тата 30. септембра 2004. године.

Митрополит Амфилохије је држао опело мом оцу, а кад је мајка умрла, није био у Србији и опело су држали владика острошки Јован и будимљанско-никшићки Јоаникије. Мајку смо испратили из цркве у Липову, коју сам подигао, а отац је умро док се градила. Обома је било драго што се црква гради. Били су крштени, али живели су у комунистичко време. Негде се све то опет намирило, све се упаковало. Они су видели крах једног система, па другог. Мало су видели од мојих мука. Мајка није могла да расуђује. Отац је гледао четири године пакла, могао је боље да разуме и само ми је говорио: „Твоје је да издржиш.“

„Дедиње“

На место директора Клинике за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ постављен сам три године пре великих догађаја – пре прве српске трансплантације срца и јетре 12. јула 1992. године. Клиника је, заправо, била мала барака која је егзистирала као изолована јединка у здравственом систему Србије.

Била је плод сјајне идеје и визије двојице великих људи, првог директора клинике, васкуларног хирурга др Драгољуба Бате Адамова, и кардиохирурга проф. Михаила Вучинића. Они су радили на општој хирургији Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић – Дедиње“, али су почетком седамдесетих година видели да лечење болести крвних судова може да буде узлазна линија у њиховој каријери. Желели су да на свој начин заокруже неке своје идеје, да се издвоје из болнице „Драгиша Мишовић“, да постану засебна клиника за васкуларну хирургију и лечење болести крвних судова, пре свега вена. Вене су у том времену биле модерна болест која је сметала и естетски и на све друге начине, нарочито женама. Сјајни доктори! Разни људи из света политике и друштвене збиље тога времена били су њихови пацијенти. Имали су подршку тадашњег политичког естаблишмента, пре свих градоначелника Београда Бранка Пешића, једног од оснивача болнице „Драгиша Мишовић“ Ива Поповића Ђанија и још неколицине ауторитета. Они су све то вешто искористили да би основали нову клинику.

На нимало славан начин издвојили су се из тадашње хирургије КБЦ „Др Драгиша Мишовић – Дедиње“. Дезинтеграциони процеси у време самоуправног социјализма били су незамисливи. Да неко из уваженог клиничко-болничког центра одлази и прави нову установу на пољани, а да притом постоје и други велики клинички центри, попут Војно-медицинске академије и Клиничког центра Србије, било је несхватљиво! Свуда су васкуларне болести биле у склопу опште хирургије као посебна одељења. Адамов и Вучинић су успели да се издвоје, чак су направили мајице на којима је писало „Ми се растајемо, Цигани, са вама“. Поклонили су ми једну такву мајицу кад сам дошао за директора.

Направили су полумонтажну бараку и на велика звона отворили је 18. октобра 1977. године. Тада је настао Завод за васкуларну хирургију „Дедиње“, касније ће постати центар, па клиника, па институт. Али сви ће га упамтити као „Дедиње“.

Бата Адамов

Кад је болница отворена, била је по свему посебна институција, од боје зидова, униформи, начина пријема лекара, медицинских сестара… Мала чиста болница с пажљивим људима функционисала је беспрекорно. Имао сам срећу да је видим као студент медицине на неколико вежби. Први директор био је доктор Драгољуб Бата Адамов, сјајан човек невероватне логике и знања. Адамов је увек све знао, био је логичан, систематичан, велики. То је човек који је први у великој Југославији уградио пејсмејкер! Било је то 1963. године.

То је био човек од којег је Исидор Папо бежао у визити јер га је Бата питао ствари које није знао. Исидор Папо је био геније, а Бата млади доктор на специјализацији. Бата би знао да каже: „Погрешно сте рекли.“ Млади лекар исправља генија!

Михаило Вучинић је био сјајан кардиохирург. На „Дедињу“ је 1978. године урадио први аортокоронарни бајпас. Адамов и Вучинић су се одмах договорили: „Ти ћеш васкуларну хирургију, ја ћу кардиохирургију.“ Отишли су на усавршавање у Америку, у Хјустон, код највећег светског кардиохирурга Дентона Артура Кулија. Били су у многим врхунским медицинским центрима Немачке, Француске, Америке. Кренули су да раде и радили су готово десет година, издржавали ударе судбине и постизали одличне резултате.

На „Дедињу“ су кренуле прве операције на срцу. Обављане су велике кардиохируршке операције. Оперисан је Бранко Пешић. Клиника је постала позната по раду, иновацијама, резултатима. С најмањим бројем запослених имала је највећи учинак, готово несхватљив. Највећи ауторитети из света медицине хвалили су преко Телевизије Београд Клинику „Дедиње“.

„Дедиње“ је у неку руку моја биографија и ја сам је исписао у књизи „Није било узалудно“, коју је недавно објавила „Вукотић медија“. Ту сам више написао и о свом бављењу политиком, Слоби, Мири и Војиславу Шешељу. Често су говорили да сам у руковођењу Клиником имао директну политичку подршку.

„Лако је њему да прави Хјустон у Београду кад су му сипали паре Мира и Слоба!“, знали су да кажу.
То су све биле велике заблуде и набачене приче, јер је требало нечију способност и успех умањити и уништити. Ако хоћете да направите оригинални успех, без идеје не можете ништа, макар имали и подршку шефа државе, а ја у том тренутку нисам имао подршку ни министра здравља. За све то време Министарство здравља је било потпуно индиферентно према мени…

Нисам све своје идеје спровео у праксу. Сад, као најважније, Институт чека реконструкцију „Дедиња 1“, коју је обећао и председник Србије Александар Вучић.

Породица

Имам две дивне ћерке из првог брака, Бојану и Ивану. Бојана је уписала Правни факултет 2000. године, кад сам био најомраженији човек у држави. Правни факултет – тај који ми је правио егзекуцију кроз Грађански савез и Демократску странку. Била је студент генерације, све је издржавала. Јака нам је генетика. Правник па адвокат, потом судија.

Сцан_20240807_114703.јпг
Фото: Приватна Архива

Друга ћерка Ивана је лекар. Недавно сам био на путу. Није ми ни пријавила да је положила испите на докторским студијама.

Моја прва супруга је добар човек из добре породице. Њена мајка, а њихова бака Ката, подизала их је пошто смо се развели док су биле мале. Обе имају изузетно васпитање и добро образовање. Сјајни су људи. Пролазиле су мој пакао и фантастично све издржале. На њих сам јако поносан.

Поносан сам и на свог Филипа, сина из другог брака. Мојој другој супрузи и мени родиле су се двојке из превремене трудноће. Једно дете је умрло. Сви су рекли да Филип никад неће прогледати и проговорити. Имао је 120 операција. Великим залагањем своје мајке, он је успео. Филип је за Гинисову књигу рекорда. Он и гледа, и хода, и скија, и плива, има хиљаду проблема, на њима се ради, али је невероватан. Од њега сам научио да се никад не треба предавати.

Ко сам ја

Једном приликом су Борислава Михајловића Михиза, аутора „Аутобиографије о другима“, питали ко је Михиз. Нерадо говорим о себи у трећем лицу, али кад би ме неко питао ко је Милован Бојић, одговорио бих овако:

„Милован Бојић је обичан човек који се кроз живот и рад трудио да пре свега помаже људима. Тај обичан човек није дозволио да буде обичан у нечему што је имао у себи, да ли је то божји дар, идеја или амбиција да нешто оствари, али био је посвећен послу и обавезама, довео је себе на позицију да буде нека врста лабораторије идеја чијом реализацијом је утицао да се дешавају добре ствари у послу којим се бавио. Али Милован Бојић је обичан зато што никад томе није дао болесне карактеристике. Тај човек је ходао тежак пут, свестан да се нико не може попети на небо ако не истражи сопствени пакао. Милован Бојић је имао доста и данас има доста непријатеља, али никад их није производио. Ти који су му били непријатељи су на неки начин уживали у оном што су му оспоравали и због чега су га мрзели. У његовим успесима су уживали његови мрзитељи, а он би настављао да их кроз нове пројекте поново увесељава, иако би они још интензивнијом мржњом или непријатељством желели да то оспоре. Милован Бојић воли да каже – моји непријатељи су и хроничари мога успеха. А да ли је Милован Бојић успео или не, то треба пре свега други да суде.“

Извор: Курир

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: