Животни крај троструког атентатора на Тита

У Финиксу (Аризона) у вечност се преселио богослов Радош Стевлић, емигрант потекао из Горње Горевнице, троструки атентатор на Јосипа Броза Тита.

Негдашњи младић из чачанског села, у небеском простору придружио се пре два дана несуђеној мети али је, пред крај овоземаљског живота, септембра 2015. у Чачку, овом извештачу „Политике” казао нешто што приличи честитом Србину и православцу:

„Као и моји саборци у емиграцији, сматрао сам да је Јосип Броз лажни цар Шћепан мали и да не заслужује да влада Србијом. Био сам свестан да по нашој вери немам право да одузмем човеку живот, и можда је боље што се све завршило како и јесте” – казао нам је тада Стевлић, који је у својој другој постојбини (САД) робијао 4,5 године због никад изведеног атентата на председника СФРЈ.

Продица Стевлићева у САД је објавила умрлицу где стоји:

„Радош `Стив` Стевлић, 78, из Пиорије у Аризони, преминуо је 22. новембра 2016. Рођен је у Чачку, у Србији, преселио се у Чикаго у Илиноису 1967, а 16 година касније у Аризону. Надживела су га браћа Хранислав и Сретен (Рашо), снаја Брана, две сестре које су калуђерице у српским манастирима, три пасторке и многи синовци и синовице. Раније је сахранио брата Јовишу. Породица ће саучешћа примати у петак, 25. новембра, од 17 до 19 сати у капели Хансен у Финиксу. Опело је у суботу, 26. новембра у 9.30 у српској православној Цркви Св. Николе у Финиксу, после чега је испраћај до вечне куће на гробљу у Финиксу.” (Ово су америчка времена).

О јесени 2015. кад је последњи пут дошао у чачански завичај, казао нам је и ово:

„Ја сам стар човек и морам да бринем о вечности која је подугачка. Зашто бих њу изгубио због овоземаљског кратког живота од стотинак година. Зато покушавам да пред Богом будем исправан како бих заслужио живот вечни. Можда вам делујем као занесењак, али ја у то верујем. Приближава ми се крај а наш народ каже: с чим ћеш изаћи пред Милоша?”

Као јуноша, свршио је Богословију у Београду али никад, живот и људи хтели су тако, није био рукоположен за свештеника нити примљен на студије теологије чему је стремио. Изразити антикомунистички став усмерио га је ка Италији и политичком азилу 1966. („Преко логора у градићу Латина, Мусолинијевом родном месту, добио сам визу за САД”). Ево како нам је пре 15 месеци описао шта је даље било:

„Најпре сам, годину и по, радио у једној фабрици у Чикагу јер нисам нашао ништа боље, а онда сам купио један ресторан са 70 места и собама за издавање, и истовремено почео да развијам приватни посао са кућама. Одмах сам се обрео у нашем емигрантском кругу и брзо постао председник Црквеношколске општине `Свети Никола` у Чикагу. Сваке године куповао сам по једну кућу док ме 1976. нису ухапсили агенти Федералног истражног бироа (ФБИ).

Југословенска Влада је, тих година, Стејт дипартменту у Вашингтон упутила списак са именима 146 особа, сви су Срби разуме се, са захтевом да их америчке власти похапсе (`Имам тај списак код куће, у Аризони`). Стејт дипартмент је одговорио овима у Београду да не могу да утамниче толики народ, то је пук војске, па се све свело на наш шесторицу: Николу Кавају, Стојиљка Кајевића, Бошка Радоњића, Животија Савића, Николу Живовића и моју маленкост. Данас (29.9. 2015), живи смо само Кајевић и ја. Главна оптужба била је покушај убиства Јосипа Броза Тита.”

Неколико година пре хапшења, Стевлић се иселио из Чикага:

„Удба је тада убијала наше истакнуте људе у Европи, па се преселила у Америку. Састанемо се и већамо ко је следећи од нас. Зато сам купио имање на 60 километара од Чикага, настанио се ту и почео да подижем зид око имања да бих се обезбедио од напада агената Удбе. Кад су једног дана код мене упала петорица људи са машинкама, одмах сам помислио: они су. Полетао сам у заклон, иза аутомобила, али сам се обрадовао кад сам чуо: „Ово је ФБИ, устаните и ставите руке на кола.”

Док су ме возили у централни затвор Чикага, упитао сам агенте Бироа: `Зар сте морали тако театрално да ме хапсите?` Толико пута сам био код вас у канцеларији, могли сте да ме позовете телефоном и једноставно бих дошао. Онај један каже: `Тако нам је био наређено, да све изведемо као да хапсимо опасне терористе”.

Стевлић нам је приповедао да је на суђењу у Чикагу „Каваја одмогао и себи и осталима”. „Против мене су имали осам тачака оптужбе, Кајевића девет, против Каваје пет тачака. Моја максимална казна могла је да буде 65 година, Николина 35. Али, на крају, мени су дали 10 а њега је судија осудио на 20 година зато што је својим језиком упропастио читаву ствар. Каваја на суђењу упери прст ка судији и каже му – `Ти мене не можеш да осудиш колико ја могу да издржим, кад – тад ја ћу стати на тле слободне Србије`. Даље му Никола прича: `Да су ови из ФБИ код мене у Црној Гори све би их повешао на бандере, а и тебе Сулејмане`, обративши се федералном тужиоцу О`Саливену. Судија на то рече Каваји – `Yоу аре Оне Ман Армy` – и удвостручи му казну.”

Шта је, уствари, истина око атентата на Тита? Радош је описао да су се наши емигранти у САД три пута припремали да убију председника СФРЈ.

„Један покушај пропао је Мексико ситију за време Брозове посете. То је било 1965. године, пре мог доласка у Америку. Тамо су из САД ишли Драгиша Кашиковић, преоденут у католичког свештеника, а Каваја и неки Милан Србин, коме никад презиме нисам запамтио, били су наводно туристи са фотоапаратима, али су у њима носили бомбе. Никола ми је касније причао да нигде нису могли да приђу ни близу Броза, био је страшно чуван”.

Други план је изневерио у Филаделфији (САД):

„Око аеродрома је био дубок јарак и ту је Каваја ишао у акцију са снејперком. Требало је да се чека да Броз изађе из авиона и крене пешице ка терминалу. Тај део Никола је ухватио на нишан и није био проблем са изручи 4 – 5 метака, али се Броз уопште није појавио из авиона. Врата нису ни отворили већ је пилот, после слетања, само окренуо летилицу и поново је подигао. Тада смо закључили да смо били проваљени и да је неко обавестио ФБИ, јер није било никаквог разлога да авион слети па поново узлети.”

Трећи покушај пропао је у Вашингтону:

„Кајевић и ја ишли смо у извидницу, тражећи место где би било најбоље да се сачека лимузина Јосипа Броза. У Америци је обичај да страни државник одлази у Белу кућу са председником и после разговора са њим излази и обилази око врта. У северозападном делу Беле куће је прес команда, ми смо мислили да је најбољи моменат да га сачекамо близу те зграде. Каваја је био обучен у пилотску униформу, једва сам га и ја препознао. Али, са обе стране Брозове лимузине су дуге папуче на којима су напаковани стајали полицајци, није било никаквих изгледа да се приђе. Чујем разне разговоре на многим језицима, ко зна чијих агената, има КГБ – а, МИ 6… Ми нисмо ни знали где је Броз тачно, ауто је блиндиран, побили бисмо недужан народ. Каваја је имао машингевер, носили смо бомбе, али је око нас била маса шпијуна. Зато смо ћутали и одустали. То је било 1975. године кад је амерички председник Џими Картер позвао Броза у посету и рекао му да ће похапсити све антититовске елементе у Америци.”

Од десет досуђених година, Стевлић је у затвору издржао 4,5, у рибијашници у Висконсину.

„Не могу да кажем ништа лоше о том затвору, можда и због тога што су чувари били углавном вијетнамски ветерани, борци против комуниста као што сам и ја био. Током робијашких година Стевлић је одслушао седам семестара, положио све испите и завршио економски факултет, као најбољи у својој генерацији.”

Као стуб породице око себе је у Америци окупио браћу из Србије, који су долазили један по један: Јовиша (почивши) и Сретен пребегли су као емигранти, док је Хранислав допутовао са пасошем и остао у САД.

Радош Стевлић живео је градићу Пиорија у Аризони и током последњег сусрета рекао нам је:

„Ја сам власник комплекса од 336 станова у Глендејлу, недалеко од Финикса. То је насеље од око 8 хектара, дугачко километар. Комплекс је подигнут 1984. године и има 20 стамбених зграда, као и још једну са управом и канцеларијама. То издајем под кирију и све сам преписао брату Сретену, десет година млађем од мене”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: