Златна медаља у лицемјерју: Николаидис би да се питањем језика баве лингвисти, Срби подривају Устав и државу и на нивоу језика

Андреј Николаидис, првоборац „Монтенегра“ и професионални „имач мишљења“ поново се огласио у свом антисрпском стилу. Након многих уредака и изјава које је дао у јавности, попут оне да „православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као свуда, злочиначка – али прави зликовци су попови“ – добитник Тринаестојулске награде у режији ДПС-а је одлучио да коментарише, опет, резултате пописа.

И пошто је схватио да антисрпски пројекат који се спроводио у Црној Гори деценијама, систематски и системски, а чији је био учесник, није остварио своје циљеве и да је већинска Црна Гора она која познаје своје коријене – одлучио је да, „алтруистички и космополитски“ – агитује да сви језици буду службени.

Лицемјерје се ту не зауставља: оптужује припаднике нове власти за успостављање „полицијске државе“, додаје да политичари а не лингвисти се баве питањем језика, признаје да Црна Гора није већинска држава Црногораца – и изводи закључак који открива његову антисрпску природу – све је завјера „великосрба“.

У наставку преносимо Николаидисова сматрања:

Министар Шарановић је управо редефинисао шта то значи – „полицијска држава“. То је, подсјетимо се, поједностављено: држава у којој о свему, па и о лингвистичким питањима, одлучује полиција. То што је неко експерт за пендрек и затвор чини га, јасно, и експертом за језичка питања.

Први полицајац државе се заложио за промјене Устава и српски као службени језик. Ништа, дакле, лингвисти. Ништа писци. Ништа драматурзи, глумци. Језиком се у овој земљи бави министар полиције. Још да чујемо шта о томе мисли министар војни и шеф тајне службе – и јавна расправа о том питању је практично завршена.

Ево шта вели Шарановић. https://www.cdm.me/politika/saranovic-bi-podrzao-inicijativu-da-srpski-jezik-bude-sluzbeni-u-ustavu/

Ево питања за језикоборце који не могу истрпјети неправду што је у земљи Црној Гори службени језик црногорски (ах страве, ах ужаса).

Црна Гора није национална држава. Није, дакле, ни национална држава Црногораца, као ни Срба. Него је грађанска држава. Када је тако, разложно је да језик носи име по држави, а не по нити једном од народа који у њој живе. Зато што би остали народи то могли осјетити као супремацију једне етничке заједнице.

Из тог разлога, црногорски као службени језик је рјешење примјерено грађанском карактеру државе и Уставу. Али… Ако већ желите и на нивоу језика то подривати и спроводити језичку етнофедералистичку политику…

Дакле, ево питања. Зашто они који се залажу за српски као службени „људска права“ траже само за себе, а не за све? Чему ексклузивност? Није ли комшија ближи од брата, и тако то…

Будући да нити један језик у Црној Гори нема, да тако формулишем, „апсолутну већину“; будући да службени језик у Црној Гори име носи по држави а не по етничкој заједници; ако би се ишло на промјене Устава у дијелу „службени језик“ (што је практично немогуће, како исправно констатује и Шарановић), зашто само српски? Зашто службени не би били и босански, албански и хрватски језик? Зар такво рјешење не би било у складу са грађанским карактером Устава и инклузивним карактером државне политике којим се власт зори?

Је ли баш нужно да се именовањем језика подцрта „већински православни“ карактер грађанске нам Црне Горе?

Будући да међу партијама власти све пуца од грађанства и грађаниста, зашто им је ово неприхватљиво рјешење?

Да није можда зато што се у борби против црногорског језика никада није радило о језику, него о политици, империјализму, асимилацији и доминацији којој језик назван по имену државе у којој се говори стоји на путу?

(ЦдМ)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: