Златни дечко: Комерцијална, симпатична и питка филмска творевина

Филм: „Златни дечко”, режија: Огњен Јанковић, улоге: Денис Мурић, Игор Бенчина, Андрија Кузмановић, Петар Стругар, Љубомир Булајић, Алиса Радаковић, Јована Гавриловић, Тихомир Станић, трајање: 90 минута, производња: Србија, 2022.

Групи играних филмова заслужних за масован повратак гледалаца у домаће биоскопе – а ту групу чине Петровићев „Нечиста крв – Грех предака”, Бјелогрлићев „Тома” и Аврамовићев „Јужни ветар 2: Убрзање” – сада се придружује и „Златни дечко”, с којим у форми дугог метра редитељски дебитује Огњен Јанковић, познат и као члан музичког бенда „Београдски синдикат”.

У свим овим побројаним биоскопским хитовима комерцијални потенцијал и ефекат носе примат над уметношћу мада се за неке од њих може рећи да у себи (у већој или мањој мери) садрже и оне елементе због којих се филм још назива и седмом уметношћу. Не и за „Златног дечка”. Јер то је само комерцијално потентна, симпатична и питка филмска творевина, у служби наговештавања шта би се све могло још заплести и расплести у најављеној телевизијској серији која ће уследити. И фудбал називају „најспореднијом ствари на свету” иако је јасно да због силних милиона и милијарди које се врте на терену, трибинама, ВИП ложама, у самим клубовима и изван њих та „ствар” никако није споредна, нити може бити.

Ту господари (и над овим спортом доминира) његово величанство – новац, који врти и где бургија неће. Фудбалер кога би требало сматрати, третирати и називати спортистом ставља се у улогу робе за продају и препродају на веома уносном подземном и надземном (јавном) тржишту људског меса. Частан, захтеван и тежак спорт претворен је у легло мешетара блиских криминалу, од оног највишег и најсофистициранијег до оног простог, уличног и све то уз подршку залуделих навијачких глава што им се мозак смањује сразмерно расту пивских стомака.

Овај и овакав ламент над фудбалом и фудбалерима наравно да не постоји у Јанковићевом филму, већ је то последица мог (и женског и лаичког) размишљања о томе шта сам у њему видела, а шта нисам – а могла сам, да су сценаристи Алекса и Вук Ршумовић и сам Огњен Јанковић мало боље засукали рукаве док су писали. Сама нарација у „Златном дечку” има слабости. Ниједан лик, укључујући и онај главни, није довољно развијен и мотивисан, али ипак сви они, и тако недоречени, функционишу и прича тече питко и довољно разумљиво. Површина је загребана. У дубине теме се не залази.

Јанковићева режија је брзопотезна. Подсећа на режију музичких спотова. Монтажни резови су кратки, створена је добра динамика и ритам, чиме се гледаоцу држи пажња. „Златни дечко” ни у једном тренутку није досадан. Одабир Дениса Мурића („Ничије дете”, „Енклава”, „Тома”) за тумача главног лика – Дениса Марковића, вансеријски талентованог младог фудбалера, животно и емотивно незрелог момка незгодног темперамента – пун погодак је за овај филм. Мурић се развија у све значајнију глумачку појаву, његов таленат је неспоран, а драмски капацитет већ сада прилично велики. Њему се у филму придружује харизматична појава и глума Игора Бенчине у лику Макија, бившег робијаша који постаје Денисов лични тренер и „трећи партнерски менаџер”. Интеракција Мурића и Бенчине ствара неку врсту магијске хемије због које је тешко одвојити очи од платна док су њих двојица у кадру. Ту су још и одлични Андрија Кузмановић (увек зна како треба с филмском камером) у лику првог Денисовог менаџера Чакија, Петар Стругар и Љубомир Булајић као кримогена браћа Ускоковић, којима је Чаки за коцкарски дуг „утопио” младог фудбалера, Тихомир Станић као врхунски менаџерски мешетар Омер и глумице Алиса Радаковић и Јована Гавриловић у (недореченим и у скицу претвореним) ликовима девојака до којих је Денису на различите начине стало.

Филм је одлично снимљен (директор фотографије Лука Милићевић), сценографија и костимографија су модерне и функционалне, постпродукција је на завидном нивоу и све то чини несавршеног „Златног дечка” пожељнијим за гледање на великом платну. Зато маске на лице, па у биоскоп.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: