„Златно перо Русије“ Новици Ђурићу

У Амбасади Руске федерације у Подгорици, сјутра ће бити уручена признања предсједнику Удружења књижевника Црне Горе Новици Ђурићу.

Ђурић је недавно добио награду „Златно перо Русије“, а постао је и носилац почасног Ордена хероја рада, као и лауреат медаље „Цар-Риба“, коју додјељује Међународни културни центар и издавачка кућа „Краснојарско Васкрсење“ за заслуге у области зближавања култура, умјетности и новинарског стваралаштва народа Русије и балканских земаља. О каквом се признању ради, најбоље свједочи податак да је Ђурићево дјело оцјењивано у конкуренцији 25.000 кандидата из 75 земаља.

Награду ће уручити Њ.Е. Амбасадор РФ Сергеј Грицај у 11 часова у просторијама Амбасаде Руске Федерације.

О књижевном опусу Новице Ђурића, књижевника

По вокацији новинар, и данас дописник београдске„Политике“ из Подгорице, Новица Ђурић је у свијет књижевности ушао још давно, кроз новинарска врата, дружењима и раним интервјуима са људима од пера. Његов књижевни опус, сумиран до ове 2015. године, а који ће свакако још да расте, већ има позамашан обим: од поетских збирки, романа, збирки есеја и приповједака, објављених интервуа, коментара, предговора. Међу значајним наградама које је добио за своје стваралаштво су: „Златно перо Рисије“ и награда „Марко Миљанов“.

Чини се да све што је објавио проистекло је из завичаја, завичаја као локацијског одређења, оног у његовој непосредној близини, рођења и формирања као личности, до Завичаја који подразумијева све оно што га везује сличностима и што му, на неки начин, припада, у језичком, националном и духовном смислу. Његово национално и вјерско опредјељење, онај снажни хришћански–православни елемент, одређују и његову књижевност. Чини се да је, ако не све, а оно велики дио радова насталих у посљедњим годинама, инспирисан темама из православља, легендама вјеровањима, историјским чињеницама, или описом грађења цркава,  као лијека за снажење духовног бића.
Из тог разлога Ђурићева читалачка публика није из круга широке популације, којој би биле представљене разне животне теме савремених дешавања, или романа авантуристичке садржине, више са животним радостима и окренуте појединцу, већ је то специјализована публика која воли да чита дјела с националним набојем, публика, која покушава да себе духовно и ментално снажи и уздигне читајући о подвижничким дјелима хришћанских-православних страдалника и мученика, оних у мантијама и обичних људи, публика вјерника. Јер, страдање је једнима патња, а другима, који их слиједе, путоказ кроз мрачну стварност.
Из доста обимног Ђурићевог опуса извојићу вечерас тек један мањи дио и у кратком осврту упознаћу вас са дијелом његове поезије и једним, како ми се чини, значајним интевјуом, својеврсним писаним спомеником великој српској пјесникињи, Десанки Максимовић.
Ријечи, које су тако често у Ђурићевим мислима, а које се претачу и материјализују на папиру, су : патња, бол, смрт, страдање, ходочашће, крст, нестајање, умирање, отров, крв, ране, ламент, молитва …По томе би се рекло да је Новица Ђурић писац «црног таласа», обузет црним слутњама с непрекидном помисли на смрт.

Прва објављена Ђурићева збирка поезије била је „Трагом живота“ из 1973. године, потом су се низалке збирке свако пар година:“Узалудна врата“, 1980, „Dрво у тами“, 1986,„Sтрах од личности“, 1986 и тд. до посљедње која је објављена 2008. године, „Вуко-мит који се сам уздигао“.

Непрекидно у контакту са реалним животом, кроз свакодневне чињенице, на којима почива новинарска професија, Ђурић је у сталном лавирању. Поезија је непрестано истраживање у пољу сопственог сензибилитета и извањских утицаја који њему намећу теме што  се напросто истачу из свакодневног живота, с премисом да је скоро немогућа брза кристализација срећније будућности. Такво апокалиптично размишљање јасно се огледа у збирци састављеној од осамдесетшест пјесама, под називом «Божја деца», коју је 1996. године штампало„Ободско слово“. За њу је  Момир Војводић записао: да је њоме Ђурић достигао «зрелину и пунину лирског словоплета, у пјесничком откровењу». Ваљда за пјесника и нема веће награде него када га похвали добар пјсник управо о «словоплету». Војводић је написао у свом коментару на збирку: «Божја деца» « врсни лирски еп о свијету и пјеснику у чијем се пјесничком исказу нашао згуснут у кристале лирског говора, драматичног дијалога пјесниковог, са животом у времену несигурном и суровом и за њежниће и грубиће, а нарочито за лиричаре, који упозорава да «ријеч племениту нико више не изговара» и да «нико више не разговара/ријечи одлазе у празно». У  поговору ове збирке пјесник Ранко Јововиће написао је да је то «збирка о нама. Страшна ура у страшном свијету-најстрашнијем од свих свјетова који су постојали».

Књиге

РОМАН ТИ ПРИЧАМ
САВИНИМ СТОПАМА ЛЕЛЕЈСКОМ ГОРОМ
ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ
СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ – Жена која је само вољела
ТРАГОМ ЖИВОТА
МОЈ РАЗГОВОР С ЊИМА
УЗАЛУДНА ВРАТА
КУЋНИ ТАМНИЧАР
СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ
БОЖЈА ДЈЕЦА
МИЛИЦА СЛОВАРИЦА
ДРВО У ТАМИ
ВУКО, Мит који се сам уздигао
НЕВЈЕРНО СРЦЕ
БОС ПО РЕЧИМА
КОСОВО МАЈКО

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: